Vladimir Gligorov: Transferi iz EU budžeta
17.06.2019 Beograd

Vladimir Gligorov: Transferi iz EU budžeta

Vladimir Gligorov: Transferi iz EU budžeta
Koji su efekti transfera iz razvijenijih u manje razvijene zemlje članice Evropske unije?

Oni koji se sećaju Jugoslavije znaju da je ne malo rasprava među republikama i pokrajinama bilo oko fonda za nerazvijene. Na kraju je on ukinut, ali takoreći pred sam raspad zemlje. Jer su razvijeniji smatrali da subvencionišu manje razvijene, da poreski obveznici prvih plaćaju potrošnju drugih. Nerazvijeniji su dokazivali da to nije kraj priče, ali njihovi argumenti nisu bili ubedljivi, kako na stručnom tako još više na političkom nivou, a pogotovo su delovali neuverljivo tek oslobođenoj nacionalističkoj javnosti. Slično neki sada vide probleme Evropske unije. Zaista, u Britaniji se neprestano opravdava napuštanje Evropske unije i time što se više neće uplaćivati u zajednički budžet. To bi svakako mogao da bude i argument Nemačke, koja svakako više doprinosi budžetu nego što od njega ima koristi. I zaista, nemačke vlasti ne podržavaju dalju fiskalnu integraciju Evropske unije jer strahuju da će njeni poreski obveznici plaćati potrošnju, recimo, južnoevropskih zemalja članica.

Imajući to u vidu, koji su izgledi novih proširenja? Posebno učlanjenja balkanskih zemalja, koje su značajno manje razvijene od proseka Evropske unije, što znači da će u dužem razdoblju biti korisnici transfera iz zajedničkog budžeta. Jer, na kraju krajeva, ako se uzmu zajedno, reč je od nešto manje od dvadesetak miliona ljudi. Neto transferi mogli bi da iznose nekoliko milijardi evra svake godine. I mada to nije neka velika suma, teško ju je opravdati poreskim obveznicima čiji je to novac.

No, koji su neto privredni efekti transfera? Uzmimo da nije reč o transferu nego o ulaganjima, svejedno da li kreditom ili neposredno. U čemu je razlika? Pa može se reći, ne stiče se dobit po osnovu transfera. To, međutim, ne znači da zemlja koja uplaćuje u budžet druge zemlje mora da bude na gubitku. Kao privreda ili kao budžet, ne kao preduzeće ili banka. Sve zavisi od toga povećava li se tim transferima kupovna moć ljudi u manje razvijenoj zemlji i da li se time povećava uvoz iz zemlje iz koje taj novac stiže. Ukoliko se, recimo, nemački izvoz povećava, nemački radnici i preduzetnici zarađuju i na naknadama i na dobiti. Pa se onda povećavaju i prihodi budžeta.

Da bi se to videlo, uzmimo za primer doznake radnika iz inostranstva. One u srpskom slučaju mogu lako da iznose i do deset odsto ukupne proizvodnje. I povećavaju se sa ubrzanom emigracijom. Najveći deo tog novca pokriva uvoz, uglavnom potrošne robe. Ali u meri u kojoj završava kao štednja u bankama, može da finansira i ulaganja, koja opet povećavaju uvoz mašina i druge opreme. Ti privatni transferi nisu ni kredit ni ulaganja i ponekad se u zemljama iz kojih potiču kritikuju jer izgledaju kao gubitak na nacionalnom dohotku tih zemalja. No, u meri u kojoj služe za uvoz iz tih zemalja, reč je zapravo o zaradi izvoznog sektora, pa prema tome i ukupne privrede tih država.

Kada se posmatraju bilateralni odnosi, to ne mora da bude jasno jer neko ko dobije transfer iz Nemačke može da kupi robu iz Italije, tako da ova druga ima zaradu. Tako da zemlje koje uplaćuju u evropski budžet više nego što iz njega koriste mogu da se osećaju oštećenim. No, dugoročnije posmatrano i imajući u vidu da je evropska privreda uglavnom u suficitu u razmeni sa svetom, trebalo bi da se doprinosi i koristi u dovoljnoj meri izravnaju. Načelno bi to trebalo očekivati, posebno ukoliko manje razvijene zemlje imaju brži privredni rast, što onda znači i brži rast spoljnotrgovinske razmene. I zaista, ako se pogleda nivo otvorenosti, posebno zemalja u srednjoj i istočnoj Evropi, to bi trebalo da je jasno.

Tako posmatrano, učlanjenje preostalog Balkana ne bi, naravno, prošlo, a da se ne bi raspravljalo o budžetskim troškovima, ali bi neto privredni efekti svakako bili pozitivni za obe strane. Problem je, zapravo, drugi, a ne budžetski. Ne samo da je reč o relativno malom fiskalnom teretu već se ne može očekivati ni neka naročita privredna korist za zemlje koje su već članice Evropske unije. U svim drugim slučajevima značajan je bio upravo poslovni lobi jer je računao s novim i tržištima s potencijalnim brzim rastom. Takav lobi, kada je reč o Srbiji i ostalim zemljama takozvanog zapadnog Balkana, ne postoji. Ideja Berlinskog procesa bila je da se regionalnim ulaganjima, pre svega u infrastrukturno povezivanje, dođe do regionalne normalizacije i do objedinjavanja tržišta od nešto manje od dvadesetak miliona ljudi. To bi podstaklo poslovni interes, pa onda i pritisak da se ova regija integriše u Evropsku uniju i poveća kupovnu i proizvodnu moć, između ostalog, i iz transfera iz budžeta Evropske unije.

Do regionalne normalizacije nije došlo i, kako stvari stoje, neće ni doći, a neučlanjenje u Evropsku uniju objašnjavaće se sebičnošću, ako ne i zlonamernošću uvek nepouzdane zapadne Evrope. Jer, što bi oni trošili pare na Balkan?

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Nikola Lunić: Brat Li Nikola Lunić: Brat Li

    Li Venliang, oftalmolog iz Vuhana, umro je 7. februara ove godine od posledica koronavirusne upale pluća. On je prvi pokušao javno da upozori na zabrinjavajući broj virusnih infekcija koje mogu da prerastu kontrolisane uslove. Međutim, na samom početku virusne infekcije Komunistička partija Kine odlučila je da to ipak sakrije od domaće i svetske javnosti, a dr Li je bio ukoren i prisiljen da potpiše izjavu kako su njegovi stavovi neosnovani i predstavljaju nezakonitu glasinu

  • Momčilo Pantelić: Čoveče, ne ljubi se Momčilo Pantelić: Čoveče, ne ljubi se

    Dok se velike sile nadmeću kako da preurede svet po svom ukusu, novi globalni poredak zavela je minijaturna, nevidljiva avetinja – koronavirus. Presekla je globalizaciju i izazvala zatvaranje granica više od Donalda Trampa, mlavi otpore svojoj svemoći jednostavnije od Vladimira Putina i Si Đinpinga, dodatno umanjuje neophodnu dozu jedinstva u EU i sve njih inspiriše da se međusobno optužuju za njegovu iznenadnu najezdu.

  • Vladimir Gligorov: Tri zablude Vladimir Gligorov: Tri zablude

    Evropska ekonomska zajednica, pa potom Evropska unija uticale su na diktatorske ili autokratske režime, desne ili leve (da ne ulazim u detaljnije karakterizacije) na taj način što su nudile proces evropeizacije.

  • Dimitrije Boarov: Sukob oko Komercijalne banke Dimitrije Boarov: Sukob oko Komercijalne banke

    Nije to baš često u Vučićevoj Srbiji da u javnost prodru veoma različiti pogledi državnih funkcionera na neko krupno privredno pitanje, kao što je sada slučaj u prodaji ili odustajanju od prodaje Komercijalne banke u Beogradu.

  • Dimitrije Boarov: Posle koronavirusa Dimitrije Boarov: Posle koronavirusa

    Iako “korona kriza” još nije širom sveta došla do svojih krajnjih granica i nanela sve moguće štete i mnogobrojne ljudske žrtve, u svetskom javnom mnjenju već se tu i tamo postavlja pitanje da li će ova pandemija ostaviti neke trajne posledice ili će se politički i ekonomski trendovi na planeti nastaviti tamo gde su prekinuti pre nekoliko sedmica, sa osnovnim ciljem da se nadoknadi propušteno?

  • Aleksandra Bosnić Đurić: Više od cenzure Aleksandra Bosnić Đurić: Više od cenzure

    Paradoksalno ali istinito, posao cenzora u svim vremenima i svim sistemima nikada nije bio lak. U krajnjem skoru uvek je bivao osujećen, a sizifovski napori i nalogodavaca i izvođača radova po pravilu su završavali tako što su i jedni i drugi, nakon izvesnog vremena, bivali izloženi javnoj osudi i stubu srama.

  • Nadežda Gaće: Teorije zavere ili život u zaverama Nadežda Gaće: Teorije zavere ili život u zaverama

    “To što sam paranoičan ne znači i da me niko ne juri”, odavno je ovo prepričavano, više kao štos, ali kako vreme prolazi i kako kanali informisanja postaju ne samo svima dostupni nego i otvoreni za sve “autore” – sve je primenljivije.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
online izdanje
Zlatiborac
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side