Vladimir Gligorov: Teško je napustiti Evropsku uniju
21.01.2019 Beograd

Vladimir Gligorov: Teško je napustiti Evropsku uniju

Vladimir Gligorov: Teško je napustiti Evropsku uniju
Zašto? Uzmimo Jugoslaviju, poređenja radi. Kada se raspadala Jugoslavija verovalo se da će, bar sa ekonomske tačke gledišta, Srbija proći bolje od Slovenije.

Jer, dokazivalo se, Slovenija više zavisi od srpskog tržišta nego Srbija od slovenačkog. Takođe, verovalo se da će manje razvijene republike i Kosovo proći najgore. Konačno, hrvatski su političari i ekonomisti dokazivali da će se Hrvatska fiskalno rasteretiti jer se neće prelivati dohodak, kako se govorilo, od razvijenih u nerazvijena područja. Ništa od toga nije bilo tačno.

Razlozi raspada nisu bili ekonomski već etnički, bez obzira na ono što se neprestano govorilo o eksploataciji razvijenih od strane manje razvijenih i, naravno, obratno. Za srpske nacionaliste najvažnije je bilo ujedinjenje srpskog naroda, političko i teritorijalno. Uostalom kao i za druge, mada je kod njih uglavnom bila reč o očuvanju, osim u slučaju Hrvatske koja je imala teritorijalne pretenzije prema Bosni i Hercegovini. Ovo valja imati u vidu kako bi bilo jasno da se iz posledica ne mogu jednostavno izvući uzroci i pouke za budućnost.

Svejedno, Slovenija je relativno brzo sa jugoslovenskog prešla na evropsko tržište, a vratila se na bivše jugoslovensko kada su ratovi završeni. Mada je udeo jugoslovenskog tržišta, posebno ako se izuzme hrvatsko, značajno manje važan nego što je bilo u zajedničkoj državi. No, devedesetih godina prošloga veka trgovina između bivših jugoslovenskih država gotovo je zamrla. Čak i posle 1995. nije se naročito brzo oporavljala. Srbija je imala najveće gubitke. Hrvatska je zaista deindustrijalizovana, ali to je bar jednim delom bila posledica privredne politike koja se temeljila na razvoju turizma i na tržištu nekretninama. Ovo poslednje prošlo je veoma rđavo posle kraha 2008-2009. No, ako se samo posmatraju gubici u trgovini, Srbija je prošla najgore – upravo suprotno od očekivanja zagovornika napuštanja Jugoslavije.

Posebno je zanimljiva fiskalna argumentacija jer je ona bila u osnovi hrvatskog nacionalnog pitanja. Jugoslavija je bila fiskalno veoma decentralizovana, pogotovo ako se izuzmu izdaci za vojsku i federalnu administraciju. Fond za nerazvijene bio je izuzetak, čiji ekonomski efekti nisu bili valjano analizirani. Po raspadu vojni izdaci su, naravno, povećani, posebno u budžetima Hrvatske i Srbije. I danas, posle toliko godina, javni izdaci su verovatno značajno veći, kao udeo u bruto domaćem proizvodu, nego što su bili u Jugoslaviji. U svakom slučaju, nisu značajno smanjeni – što će reći da nove države njihove poreske obveznike koštaju više nego Jugoslavija. Na stranu to što bi javni troškovi Jugoslavije, da je opstala kao demokratska zemlja i postala članica Evropske unije, bili značajno manji, o transferima iz evropskih fondova da i ne govorimo.

Raspadi, dakle, umeju da budu skupi, a troškovi mogu da padnu na one koji to ne očekuju. Evropska unija je slična Jugoslaviji po jedinstvenom tržištu, koje nije savršeno, i po fiskalnoj decentralizovanosti, uz jednu značajnu razliku – nema izdataka za vojsku. I, zapravo, zemlje članice Evropske unije troše veoma malo, za evropske istorijske standarde, na vojsku. Što je osnova verovanja da bi isto bio slučaj i sa Jugoslavijom, da je opstala. Svejedno, kao i u Jugoslaviji, raspravlja se o tome ko koga iskorišćava i ko snosi tuži poreski teret. I ko bi, posledično, prošao gore ako bi se Evropska unija raspala.

Ne neočekivano, Nemačka, veruje se, ima veće koristi od članstva u EU od drugih jer ima suficite u trgovini na jedinstvenom tržištu i izvan njega. Ovde može biti od interesa poređenje sa raspravama u Jugoslaviji. Uzmimo da Slovenija uplaćuje u fond za nerazvijene, ko bi mogao da ima čistu korist od toga? To zavisi od toga da li se novac koristi za uvoz iz Slovenije. Ukoliko da, onda je Slovenija na dobitku jer razvija izvozni sektor kroz povećani izvoz u manje razvijene republike i na Kosovo. Što objašnjava zašto je Sloveniji bilo lakše da se prebaci na evropsko tržište jer je imala razvijen izvozni sektor.

Slično bi bio slučaj i s Nemačkom, ali i sa drugim zemljama članicama koje doprinose fondovima Evropske unije namenjenim manje razvijenim zemljama članicama. Recimo, Ujedinjeno Kraljevstvo bi trebalo da ima korist u povećanoj trgovini koja je posledica njenog doprinosa budžetu Evropske unije i tako i budžetima zemalja srednje Evrope, na Baltiku i na Balkanu. Naravno, sa razvojne tačke gledišta, ovi transferi su korisni zemljama koje ih primaju na isti način kao i strana direktna ulaganja. Jer povećavaju proizvodne sposobnosti i, u meri u kojoj su usmerene u izvozni sektor, povećavaju njihov izvoz. Pogotovo ukoliko se uzme u obzir i izvoz na treća tržišta. Za razliku od Jugoslavije, u kojoj su manje razvijene republike i Kosovo uglavnom imali male izvozne sektore, manje razvijene zemlje članice Evropske unije su po pravilu (Grčka je izuzetak) znatno otvorenije, to će reći izvoze znatno veći deo ukupne proizvodnje od razvijenijih.

Tako da nikako nije izvesno da bi razvijenije zemlje članice prošle bolje ako bi se Evropska unija raspala. Što se čini da je nauk iz iskustva Ujedinjenog Kraljevstva.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Kurs i dug Vladimir Gligorov: Kurs i dug

    Problem sa fiksnim kursom je u tome što s vremenom postaje skupo od njega odustati.

  • Mijat Lakićević: Mandat za rat Mijat Lakićević: Mandat za rat

    Nije ovo prvi put da srpski birači glasaju za rat. Pre tačno 30 godina, 1990, Slobodan Milošević je dobio mandat da povede rat protiv “spoljašnjeg neprijatelja” – Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka... Sada je Aleksandar Vučić dobio mandat da nastavi rat protiv unutrašnjeg neprijatelja. To jest, protiv svih koji nisu uz Srpsku naprednu stranku. Što znači da će buduće vlasti – od lokala preko Pokrajine do Republike – biti još bezobzirnije.

  • Dimitrije Boarov: Privremeno ulepšavanje Dimitrije Boarov: Privremeno ulepšavanje

    Čadež je nedavno rekao: “Tu smo – gde smo i moramo da radimo zajedno, privrede su nam povezane više nego što ljudi znaju, što mogu i da pretpostave i što političari ne razumeju.” Ne znam zašto se u poslednjim spekulacijama o budućem premijeru Srbije Čadež više ne spominje, ali sada mogu da pretpostavim zašto je tako.

  • Vladimir Gligorov: Plate Vladimir Gligorov: Plate

    Udvostručiti plate u evrima za, recimo, pet godina veoma je teško ostvarljivo.

  • Dimitrije Boarov: Posle izbora Dimitrije Boarov: Posle izbora

    Ima mišljenja da predstojeći izbori ništa neće promeniti i da su oni samo predigra za predsedničke izbore u Srbiji za dve godine. To bi značilo da niko i ne razmišlja da rešava probleme države posle parlamentarnih i lokalnih izbora nego se uvek razmišlja samo o očuvanju vlasti odavde do večnosti. To će jednog trenutka dosaditi i građanima Srbije.

  • Vladimir Gligorov: Lična vlast Vladimir Gligorov: Lična vlast

    U Srbiji je zapravo skandal sve što je povezano sa epidemijom. Sa stanovišta vlasti, to što je izmakla kontroli. Vladar nije garantor sigurnosti već sam deluje nesigurno.

  • Vladimir Gligorov: Improvizacije Vladimir Gligorov: Improvizacije

    Kako već i biva sa improvizacijama, i ova oko susreta u Americi neslavno je prošla. Slično će, međutim, biti i sa briselskim zabludama.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side