Vladimir Gligorov: Stabilnost i širenje glasina
07.12.2015 Beograd

Vladimir Gligorov: Stabilnost i širenje glasina

Vladimir Gligorov: Stabilnost i širenje glasina
Nejasno je zašto pisanje jednih novina ili, uostalom, sukobom više novina ima bilo kakve veze sa političkom stabilnošću. Čak i da je reč o glasilu opozicije i da optužuje vlast za sve najgore, gde će se gotovo neizostavno naći mesto i za korupciju i zataškavanja i sve ostalo što uz to ide

Teško je videti da je to moguće izbeći u demokratskom sistemu, gde je to jedno od osnovnih sredstava političke konkurencije. Ovome pogoduje i to što neosnovane optužbe za korupciju vlasti štete onima koji ih iznose manje nego što košta vlast stvarna korupcionaška afera. Mada ne beskonačno.

Uzmimo da je optužba dokazivo neosnovana, to neće neposredno uticati na spremnost da se odustane od otkrivanja novih afera, a ima naravno onih kojima nikakve činjenice i nikakvi dokazi ništa ne znače, ali ipak bi trebalo očekivati da neprestano optuživati a nemati dokaze mora negativno da deluje na poverenje u ljude i novine koje šire takve informacije. Iz ovoga sledi da je teško videti kako neosnovane optužbe mogu da ugroze političku stabilnost zemlje i čak da izazovu krizu vlasti i vlade. Uostalom, u demokratskim sistemima se eventualno nepoverenje u vladu, eventualna kriza legitimnosti, ako ne može da se razreši raspravom u javnosti ili na sudu, ako je reč o radnjama koja su za sud, dakle takvi se sporovi rešavaju na izborima. U ovom času u Srbiji je ishod na eventualnim prevremenim izborima prilično izvestan, što znači da je teško izvesti destabilizaciju.

Tačno je, međutim, da skandali znaju da imaju veliki uticaj na stabilnost, političku, a i privrednu i društvenu. No, nije dovoljno obznaniti da je nešto trulo u državi, pa da se tlo izmakne vladi, vlasti ili moćnima uopšte. Potrebno je bar da postoji nešto što se ne može objasniti, na osnovu čega se potom dođe do istine koja se krije. Usled čega je opet najvažnije objasniti sve što je nejasno i to što je pre moguće. To je ono što se naziva transparentnošću vladanja. Ako, kao nesretni američki predsednik Nikson, kažete da niste znali, a zapravo jeste ili da niste bili prisutni, a jeste – eto skandala, i problema stabilnosti, u ovom primeru opstanka na vlasti.

Može, naravno, da postoji bojazan da se sumnje ne mogu otkloniti, jer ljudi pa i cela javnost naprosto ne želi da vidi istinu. Uzmimo za primer tvrdnju da je već otpočeo treći svetski rat. Prirodno bi bilo da se kaže ko u njemu učestvuje, dakle koje su zaraćene strane, gde se on vodi, što će reći šta je svet, i sa kojim ciljem? Jer, recimo ne mali broj ljudi u Evropi, zapravo gotovo svi, ne žive u ratnom stanju. A to i nije baš mali deo sveta. Zapravo, uobičajeno je shvatanje da nema svetskog rata ako se ne vodi na tlu Evrope. Može se rat koji se pretežno vodi u Evropi nazvati svetskim, jer se smatra da je nemoguće izbeći da se svi u svetu u njega umešaju na jedan ili drugi način, ali to ne važi čak ni za sukob na Bliskom istoku, u koji teže svi da se umešaju, ali ne znači da će zbog toga početi da se biju ljudi po Evropi i na Pacifiku.

Može se naravno reći da neki vide stvari ranije od drugih. Tako recimo može biti da je u toku državni udar u Srbiji, mada nema indicija da je tako. Najpre, šta je državni udar? Uzmimo da se Vladi izglasa nepoverenje, zato što poslanici, većina njih, ocene da bi hteli novu vladu ili nove izbore ili i jedno i drugo. Tome može da bude povod mnogo toga, uključujući i čista politička računica i ništa više, to svejedno nije državni udar. Zanimljiv je bio slučaj gospođe Tačer koju je smenila njena sopstvena stranka, mada je njen doprinos uspehu stranke bio veliki. To, međutim, nije bio ni unutarstranački udar, a kamoli državni, mada su naravno u novinama korišćeni i ti izrazi. No time se htelo reći da je došlo do neočekivanog i dalekosežnog političkog obrta, ali ne i da je promenjen režim vlasti.

Ovo poslednje je neophodno da bi se moglo govoriti o državnom udaru. U srpskoj istoriji ima ne mali broj primera, tako da oko toga ne bi trebalo da ima previše nedoumica. Može šef države da suspenduje ustav, može da raspusti skupštinu, i mimo ustava, može general da preuzme vlast i tako redom. To su primeri državnih udara. Mogu naravno da postoje pokušaji državnih udara, kao onaj specijalnih jedinica krajem 2001. ili onaj koji je započet ubistvom Zorana Đinđića. No, tada se videlo šta se sprema, sve je bilo najavljeno, skandal je što je atentat na predsednika Vlade uspeo i što je potom značajno promenjena državna i Vladina politika.

Moguće je da se sada želi reći da postoje oni koji bi da se Vladina politika promeni. Jer možda trpe štete, poslovne ili političke, pa bi im neko drugi na vlasti više odgovarao. Ali to je praktično opis redovnog političkog stanja u svakoj zemlji. Od toga do državnog udara je veoma dug put. No, kako ima onih koji vide da se vodi treći svetski rat, tako ima i onih koji vide da se odvija državni udar. To je, međutim, širenje glasina. Stabilnost Vlade bi mogla biti dovedena u pitanje ako su joj rezultati rđavi, pa izgubi na izborima, inače bi bio potreban ne udar na državu, već na demokratiju.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Kurs i dug Vladimir Gligorov: Kurs i dug

    Problem sa fiksnim kursom je u tome što s vremenom postaje skupo od njega odustati.

  • Mijat Lakićević: Mandat za rat Mijat Lakićević: Mandat za rat

    Nije ovo prvi put da srpski birači glasaju za rat. Pre tačno 30 godina, 1990, Slobodan Milošević je dobio mandat da povede rat protiv “spoljašnjeg neprijatelja” – Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka... Sada je Aleksandar Vučić dobio mandat da nastavi rat protiv unutrašnjeg neprijatelja. To jest, protiv svih koji nisu uz Srpsku naprednu stranku. Što znači da će buduće vlasti – od lokala preko Pokrajine do Republike – biti još bezobzirnije.

  • Dimitrije Boarov: Privremeno ulepšavanje Dimitrije Boarov: Privremeno ulepšavanje

    Čadež je nedavno rekao: “Tu smo – gde smo i moramo da radimo zajedno, privrede su nam povezane više nego što ljudi znaju, što mogu i da pretpostave i što političari ne razumeju.” Ne znam zašto se u poslednjim spekulacijama o budućem premijeru Srbije Čadež više ne spominje, ali sada mogu da pretpostavim zašto je tako.

  • Dimitrije Boarov: Spora gradnja brze pruge Dimitrije Boarov: Spora gradnja brze pruge

    Da je u Kini brza pruga između Pekinga i Šangaja građena brzinom koja se ostvaruje između Pazove i Tošinog bunara, tih oko 1.300 kilometara gradilo bi se 150 godina, a izgrađena je za oko 4-5 godina.

  • Vladimir Gligorov: Plate Vladimir Gligorov: Plate

    Udvostručiti plate u evrima za, recimo, pet godina veoma je teško ostvarljivo.

  • Vladimir Gligorov: Srbija i Hrvatska Vladimir Gligorov: Srbija i Hrvatska

    U poslednjih desetak godina stvarni proizvod Hrvatske trajno je veći od srpskog i razlika se ne smanjuje, a po stanovniku se nominalno povećava.

  • Momčilo Pantelić: Red nereda Momčilo Pantelić: Red nereda

    “Ne mogu da dišem” nije samo preklinjanje teško obolelih nego i – povodom policijskog davljenja uhapšenog u Mineapolisu – poklič sve većeg broja ljudi koje sistemi guše nepravdom i ostalim nepočinstvima.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side