26.03.2018 Beograd

Vladimir Gligorov: Šta dalje

Vladimir Gligorov: Šta dalje
Sasvim je na mestu tražiti promenu strategije opozicionog delovanja. To, međutim, ne objašnjava zašto su izgubljeni izbori, i ranije a i sada u Beogradu. Možda je bolje ubuduće bojkotovati izbore i, uopšte, možda je bolja strategija delegitimizacije vlasti.

No, kada je reč o izborima u Beogradu, nema nikakve sumnje da je bar delimično poraz posledica ponude nekonkurentnog programa i oslanjanje na ličnosti, a ne na stranke. Da li bi ishod bio bolji sa drukčijim pristupom, to ne možemo znati, ali da je poraz, bar u određenoj meri, posledica izborne strategije opozicije, to svakako možemo da znamo, i ja mislim i da znamo.

E sada, koji su izgledi strategije delegitimizacije vlasti? To svakako zavisi od opozicione politike. Normativno posmatrano, kao što sam ne jednom pisao, vlast nije legitimna iz najmanje dva razloga. Jedan jeste neustavna promena parlamentarnog u predsednički sistem. Drugi jeste nepoštovanje vladavine prava. Tome se može dodati i treći razlog, a to su neslobodni i neravnopravni izbori, ali to je više političko nego normativno kršenje legitimnosti. U svakom slučaju, postoje normativni i politički osnovi da se ospori legitimnost vlasti. To zahteva krizu legitimnosti.

Koje bi mere mogle da budu deo opozicionog napora da se javnost suoči sa krizom legitimnosti? Neučestvovanje u radu Skupštine jedna je mogućnost, ali je problem u tome što su gotovo sve opozicione stranke u međuvremenu, od poslednjih izbora, izgubile podršku. Tako da nije verovatno da bi se napuštanjem Skupštine ostvario bolji rezultat na prevremenim izborima, što bi bio cilj tog bojkotovanja. Pored toga, izmeštanjem vlasti iz Skupštine u Predsedništvo države delegitimizacija predstavničkog tela je i tako već izvršena.

Osporavanje legitimnosti šefa države složeniji je zadatak. Priliku, međutim, pruža predstojeća rasprava o promeni Ustava. Uz šta bi trebalo da se održe i prevremeni izbori. I jedno i drugo bi trebalo da podstakne raspravu o legitimnosti predsedničkog sistema u kojem Vlada i Skupština imaju fasadnu izvršnu i zakonodavnu vlast. Za očekivati je da će se rasprava usmeriti na sporazum sa Kosovom i na one promene u Ustavu koje će uz to ići, što je tema na kojoj će opozicija izgubiti. Na temi legitimnosti predsednika, Vlade i Skupštine bi izgledi bili veći.

U tom kontekstu bilo bi potrebno da se značajno poboljšaju odnosi opozicije sa inostranstvom. Bila bi potrebna ozbiljna regionalna politika i politika saradnje, pre svega, sa Evropskom unijom i sa Sjedinjenim Državama. Kao uostalom i sa svim drugim zemljama i međunarodnim organizacijama. Za to bi bio potreban program koji opozicija, ili bar jedan njen značajan deo, sada nema. Vučić će, kaže se, uživati podršku EU i SAD sve dok obećava da će odustati od Kosova. Uzmimo da je tako, mada nije. Šta tačno predlaže opozicija? Kada razgovara sa strancima, a ne razgovara o Vučiću, o čemu s njima razgovara? Recimo, što bi bilo izuzetno važno, o tome kako bi opozicione stranke, kada bi došle na vlast, doprinele regionalnoj saradnji i stabilnosti? Ne mali deo opozicije na to ima odgovor kojim se nadmeće u nacionalizmu s Naprednom strankom, a drugi deo nema nikakav odgovor. Ukoliko bi imali odgovor, to bi bio jedan način da se dovede u pitanje legitimnost ne naprosto Vučića već nezakonitog predsedničkog sistema.

Regionalna saradnja je veoma važna, recimo, Evropskoj uniji iz bar dva razloga. Jedan jeste sigurnost i stabilnost. Jer, od početka raspada Jugoslavije do danas evropske zemlje i Sjedinjene Države troše ne mala finansijska i politička sredstva, a u nekim slučajevima rizikuju i život svojih građana, kako bi se koliko-toliko uspostavila i održavala bezbednost i stabilnost na Balkanu i posebno u regiji u kojoj srpska politika ima ne mali uticaj upravo na njih. Ovo je nauk iz epizode sa balvanima na Kosovu. Tadašnja opozicija, a sadašnja vlast, nezavisno od proklamacija i tada i sada, iskazala je spremnost da stabilizuje stanje na severu Kosova. Mnogi koji su sada u opoziciji, a tada su bili na vlasti ili su je podržavali, mnogi od njih nisu bili u stanju da uvere međunarodne činioce da su na to spremni i da su za to sposobni. A opet, svako ko bi da se predstavi kao opozicija koja bi mogla da vlada morao bi da ima jasan stav o bezbednosti i stabilnosti, to jest o tome kako bi preuzimanjem vlasti obezbedio konstruktivnu srpsku politiku, pre svega kada je reč o postojećim sporovima u regiji, i tako izbegao nove krize.

Drugi razlog jeste da je posebno Evropskoj uniji jasno da je potreban razvoj na Balkanu i da su sredstvo tog razvoja ulaganja, domaća i strana. I da bi bilo dobro da bar jedan njihov deo bude većeg obima, što opet zahteva bolju infrastrukturu i veće tržište. Što podrazumeva da se razreše svi zamrznuti sukobi, nezavisno od toga koliko je dubok led, da se tako izrazim.

Sve će to doći na red kada se bude menjao Ustav i na predstojećim izborima, koji će biti potrebni da bi se izvršile promene, a delovaće privlačno jer je opozicija slaba. U tom kontekstu će se raspravljati i o legitimnosti vlasti i o regionalnoj politici. Opozicija bi mogla da bude uspešna ukoliko bi sama imala odgovor na ključna pitanja, kako glasača tako i suseda i drugih stranih partnera.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU? Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU?

    Izbori za Evropski parlament biće iduće godine ozbiljan ispit za evropski projekat. Kakva će biti Unija posle izbora pitanje je brojnih konferencija i analiza u Evropi i van nje.

  • Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore” Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore”

    Negde 1988. Milošević je postao apsolutni lider Srbije. Te godine obračunava se i sa autonomijom Vojvodine i najavljuje slično za Kosovo i Crnu Goru, ali i za ostale koji se ne slažu s njim.

  • Dimitrije Boarov: Piketijev manifest Dimitrije Boarov: Piketijev manifest

    Paralelno sa famoznim protestom Žutih prsluka u Francuskoj, koji neki analitičari smatraju protestom sitne buržoazije protiv one krupne (dakle, vidom sukoba na desnici), u Parizu je, sa neke vrste “leve obale” javne scene, lansiran i Manifest za demokratizaciju Evrope, koji je sačinila grupa intelektualaca na čelu sa ovde veoma poznatim ekonomskim istoričarem Tomom Piketijem i manje poznatim Antoanom Vošeom.

  • Vladimir Gligorov: Kosovske carine Vladimir Gligorov: Kosovske carine

    Ako sam dobro razumeo, Kosovo carini uvoz iz Srbije, i Bosne i Hercegovine, po stopi od 100 odsto.

  • Jelka Jovanović: Krvave košulje i milioni Jelka Jovanović: Krvave košulje i milioni

    Pre 22 godine koleginica S. Č. je, izveštavajući sa protesta tadašnje opozicije – slične današnjoj i po idejnoj šarolikosti i po organizacionim ne/sposobnostima – napisala da se na kišoviti i hladni Đurđic okupilo tridesetak hiljada ljudi.

  • Momčilo Pantelić: Poredak a la kart Momčilo Pantelić: Poredak a la kart

    Uspelo je Donaldu Trampu da uzvrpolji i božićni spokoj. Kako u Americi tako i izvan nje. Pa i u nekim krajevima koji se prigodno drže drugačijih kalendara.

  • Nadežda Gaće: Zašto baš uvek dajemo autogolove Nadežda Gaće: Zašto baš uvek dajemo autogolove

    Čini mi se da nam neprijatelji i nisu potrebni jer sami sebi štetimo više. Mnogi naši mediji, političari, intelektualci i “intelektualci” sa malih ekrana utrkuju se u otkrivanju zavera i neprijatelja: “Ameri obučavaju Šiptare za rat protiv Srba”, “Britanski ambasador je najveći zaverenik i direktni eksponent sve-svetske borbe protiv Srbije”, “Impotentna Evropa, koja se raspada, šuruje sa Prištinom protiv nas”, “Između Putina i Tačija postoji tajna veza” , “Susedi se udružuju protiv nas”…

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side