21.05.2018 Beograd

Vladimir Gligorov: Srbija, Nemačka i Rusija

Vladimir Gligorov: Srbija, Nemačka i Rusija
Zašto Vučić svaki čas ide u Nemačku, a i u Moskvu kad god su spremni da ga prime? Kada je o Nemačkoj reč, zato što se nada ulaganjima.

Sve što je dosad dolazilo, osim izuzetno, uglavnom su relativno mali poslovi, pogotovo kada je reč o prerađivačkoj industriji. A potrebno je mnogo više, i to ulaganja poznatih i velikih kompanija jer se na taj način može očekivati da će se zaista podstaći reindustrijalizacija zemlje. A kako je izvoz usluga privrede koja nema izlaz na more po prirodi stvari ograničen, jasno je da su izgledi napretka vezani upravo za ulaganja iz industrijalizovanih zemalja, a to će reći pre svega iz Nemačke. Za nemačke preduzetnike, opet, srpsko je tržište malo, ali balkansko eventualno i nije. Tako da je napredak u privrednim odnosima veoma zavisan od regionalne stabilnosti i saradnje. U to se uklapa i ideja o zajedničkom tržištu i sve ono što je vezano za takozvani Berlinski proces, čiji je glavni motiv povećana povezanost, recimo, putem ulaganja u regionalnu infrastrukturu.

Problem je što ta regionalna saradnja Srbiji ne ide jer su tu naravno Kosovo i Bosna i Hercegovina. Zapravo, to što se zvalo Zapadni Balkan svelo se na Srbiju i one s kojima ona ime teritorijalne probleme. A to su pre svega dva za Srbiju zamrznuta sukoba, na severu Kosova i u Republici Srpskoj. Ostale zemlje su se, jedna po jedna, oslobodile te političke geografije. Rešivši ili težeći da reše sopstvene i regionalne probleme kako bi omogućile kakav-takav privredni napredak.

Srbija nije i ne izgleda kao da je u stanju da izađe iz frižidera, da se tako izrazim, u kojem se našla, pre svega sopstvenim političkim odlukama, ne samo posle katastrofalne poslednje decenije prošlog veka već i neodlučnošću i sada već nemogućnošću da sebe samu politički, ideološki i društveno odmrzne. I Vučić ide u Nemačku, a drugi u Brisel, a za koji mesec svi posle Sofije u London, ne bi li nekako svanulo sunce u vidu privredne saradnje, a mraz ostao u vidu nerešenih ustavnih i teritorijalnih problema na Kosovu i u Bosni i Hercegovini.

Kako da se to izvede mora da se objasni i Moskvi, odnosno Putinu. A on ima strpljenja jer uvek može da pita “Šta je to što Srbija hoće?” i da ne dobije odgovor koji od njega zahteva bilo kakav poseban angažman, o nekim većim obavezama i da ne govorimo. Jer je srpski stav da se sve nekako menja, ali tako da se ništa ključno ne promeni. A to, svakome je jasno, jeste samo stalno odlaganje. Što Rusiji svakako odgovara, pogotovo jer vidi da Vučić svako malo ide kod kancelarke Merkel. Koja opet pita isto što i Moskva i dobija manje-više isti odgovor. Tako da je konačni ishod da se razgovori nastavljaju, a ništa se ne rešava.

Čemu to može da vodi? Ukoliko se tako nastavi godinu-dve, ostvariće se cilj patriotske inteligencije i vernika i njihove crkve da Srbija dođe u položaj Republike Srpske. To bi, naravno, bilo u skladu i sa očekivanjima i nadanjima trenutnog rukovodstva srpske države preko Drine. U tom periodu će uglavnom svi koji bi eventualno da posluju sa Srbijom izgubiti poverenje u to da će se išta promeniti i otići će na neka druga tržišta. Nemačke vlasti imaju ne male obaveze i nisu sklone ni inače da gube vreme na rešive probleme koji se nikako ne rešavaju. Evropska unija, takođe, neće biti nesrećna ukoliko se u Beogradu konačno zaključi da se ne može normalizovati srpska država. I više neće biti potrebe da Vučić ili bilo ko na njegovom mestu, mada to nije izgledno u dogledno vreme, svaki čas putuje u Nemačku.

Što se Rusije tiče, koliko sam u stanju da vidim, tamo se upravo taj ishod i očekuje. Nju Republika Srpska ne košta mnogo, dok ona služi da se svi postojeći srpski sukobi ne mogu rešiti. Što je manje-više sve što se od Balkana i očekuje, sve čemu još Balkan može da posluži ruskoj geopolitici. To nije mnogo, ali gotovo da ništa ne košta, pogotovo u poređenju s neprijatnošću koja se oseća u Briselu, pre svega.

Tako da zaista nije nerealno očekivati da će se srpske vlasti i javnost i, naravno, crkva odlučiti za zamrzavanje Srbije u stanju koje se neće naročito razlikovati od onoga u kojem se već nalazi Republika Srpska. Mislim da sve manja druga Srbija razume da nije reč o zamrzavanju sukoba već o zamrznutoj Srbiji. Da je tako, videće se kada se predsednik Srbije, kao sada predsednik Republike Srpske, jedino može nadati pozivu da dođe u Moskvu jednom ili drugom prigodom.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (1) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 21.05.2018, 11:24h JokL

    Tuzno ali realno... Treca klasa politicara, bez vizije i hrabrosti, svuda.

Pročitajte i...
  • Ivana Pejčić: Vatra koja je ogolila sve Ivana Pejčić: Vatra koja je ogolila sve

    Tri izgubljena ljudska života tragičan su epilog katastrofalnog požara u Novom Pazaru. Pred očima nemoćnih komšija, brojnih građana i samih vatrogasaca, na terasi na trećem spratu nesrećnim ženama je očajnički trebala pomoć. Iako su svi isto tako očajnički želeli da pomognu – nisu mogli. Nisu mogli jer nisu imali čime.

  • Mijat Lakićević: Na granici Mijat Lakićević: Na granici

    Vrednoća predsednika Srbije već je postala legendarna. To što on sam može da obiđe za jedan dan, ne mogu desetorica drugih. Čovek prosto ruši zakone fizike. Ali sad će se izgleda naći pred istinskim iskušenjem.

  • Dimitrije Boarov: Lopovi i javna dobra Dimitrije Boarov: Lopovi i javna dobra

    Samo naizgled deluje paradoksalno da u zemlji kakva je Srbija ima toliko zagovornika širenja javne svojine, mada nas stalno sustižu vesti kako se bezočno ne samo zloupotrebljavaju nego i bukvalno kradu, pa i uništavaju mnoga javna dobra “pod zaštitom države”.

  • Vladimir Gligorov: Kineske investicije Vladimir Gligorov: Kineske investicije

    O tome sam pisao više puta. Ali kako raste interes da se razumeju kineske namere na Balkanu i u Evropi, možda da sažmem kako ih ja vidim

  • Dimitrije Boarov: Radničko akcionarstvo Dimitrije Boarov: Radničko akcionarstvo

    Kriza u pulskom brodogradilištu Uljanik, koje nije u stanju da isplati julske plate za oko 4.500 zaposlenih u svom “škveru” i u riječkom brodogradilištu “3. maj” (koje je pre koju godinu “kupilo” hrvatskim državnim parama, to jest preko kojeg je dokapitalizovano državnim parama u jednoj zamaskiranoj dotacionoj operaciji), ima niz klasičnih karakteristika finansijskog sloma jednog velikog preduzeća, ali i nekoliko specifičnosti koje zaslužuju pažnju i srpske javnosti.

  • Vladimir Gligorov: Međunarodna konferencija Vladimir Gligorov: Međunarodna konferencija

    Ne mogu da kažem da razumem gospodu Vučića i Dačića, već ovaj drugi sada najavljuje međunarodnu konferenciju o Kosovu, drugi Dejton takoreći. Na njoj će, ako sam to dobro razumeo, da se dogovori razgraničenje Srbije od Kosova.

  • Dimitrije Boarov: Šta nas čeka Dimitrije Boarov: Šta nas čeka

    Ovih dana naglo je zahladilo i u Srbiji, što samo po sebi ne mora biti loše, ukoliko ovaj neprijatni meteorološki talas bar malo ohladi i preterana ekonomska očekivanja koja šire naši zvaničnici, a koja su sintetizovana u političkoj poruci da dolazi “zlatno doba” za građane i penzionere.

Preporuke prijatelja
Budimo Pametni
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side