21.05.2018 Beograd

Vladimir Gligorov: Srbija, Nemačka i Rusija

Vladimir Gligorov: Srbija, Nemačka i Rusija
Zašto Vučić svaki čas ide u Nemačku, a i u Moskvu kad god su spremni da ga prime? Kada je o Nemačkoj reč, zato što se nada ulaganjima.

Sve što je dosad dolazilo, osim izuzetno, uglavnom su relativno mali poslovi, pogotovo kada je reč o prerađivačkoj industriji. A potrebno je mnogo više, i to ulaganja poznatih i velikih kompanija jer se na taj način može očekivati da će se zaista podstaći reindustrijalizacija zemlje. A kako je izvoz usluga privrede koja nema izlaz na more po prirodi stvari ograničen, jasno je da su izgledi napretka vezani upravo za ulaganja iz industrijalizovanih zemalja, a to će reći pre svega iz Nemačke. Za nemačke preduzetnike, opet, srpsko je tržište malo, ali balkansko eventualno i nije. Tako da je napredak u privrednim odnosima veoma zavisan od regionalne stabilnosti i saradnje. U to se uklapa i ideja o zajedničkom tržištu i sve ono što je vezano za takozvani Berlinski proces, čiji je glavni motiv povećana povezanost, recimo, putem ulaganja u regionalnu infrastrukturu.

Problem je što ta regionalna saradnja Srbiji ne ide jer su tu naravno Kosovo i Bosna i Hercegovina. Zapravo, to što se zvalo Zapadni Balkan svelo se na Srbiju i one s kojima ona ime teritorijalne probleme. A to su pre svega dva za Srbiju zamrznuta sukoba, na severu Kosova i u Republici Srpskoj. Ostale zemlje su se, jedna po jedna, oslobodile te političke geografije. Rešivši ili težeći da reše sopstvene i regionalne probleme kako bi omogućile kakav-takav privredni napredak.

Srbija nije i ne izgleda kao da je u stanju da izađe iz frižidera, da se tako izrazim, u kojem se našla, pre svega sopstvenim političkim odlukama, ne samo posle katastrofalne poslednje decenije prošlog veka već i neodlučnošću i sada već nemogućnošću da sebe samu politički, ideološki i društveno odmrzne. I Vučić ide u Nemačku, a drugi u Brisel, a za koji mesec svi posle Sofije u London, ne bi li nekako svanulo sunce u vidu privredne saradnje, a mraz ostao u vidu nerešenih ustavnih i teritorijalnih problema na Kosovu i u Bosni i Hercegovini.

Kako da se to izvede mora da se objasni i Moskvi, odnosno Putinu. A on ima strpljenja jer uvek može da pita “Šta je to što Srbija hoće?” i da ne dobije odgovor koji od njega zahteva bilo kakav poseban angažman, o nekim većim obavezama i da ne govorimo. Jer je srpski stav da se sve nekako menja, ali tako da se ništa ključno ne promeni. A to, svakome je jasno, jeste samo stalno odlaganje. Što Rusiji svakako odgovara, pogotovo jer vidi da Vučić svako malo ide kod kancelarke Merkel. Koja opet pita isto što i Moskva i dobija manje-više isti odgovor. Tako da je konačni ishod da se razgovori nastavljaju, a ništa se ne rešava.

Čemu to može da vodi? Ukoliko se tako nastavi godinu-dve, ostvariće se cilj patriotske inteligencije i vernika i njihove crkve da Srbija dođe u položaj Republike Srpske. To bi, naravno, bilo u skladu i sa očekivanjima i nadanjima trenutnog rukovodstva srpske države preko Drine. U tom periodu će uglavnom svi koji bi eventualno da posluju sa Srbijom izgubiti poverenje u to da će se išta promeniti i otići će na neka druga tržišta. Nemačke vlasti imaju ne male obaveze i nisu sklone ni inače da gube vreme na rešive probleme koji se nikako ne rešavaju. Evropska unija, takođe, neće biti nesrećna ukoliko se u Beogradu konačno zaključi da se ne može normalizovati srpska država. I više neće biti potrebe da Vučić ili bilo ko na njegovom mestu, mada to nije izgledno u dogledno vreme, svaki čas putuje u Nemačku.

Što se Rusije tiče, koliko sam u stanju da vidim, tamo se upravo taj ishod i očekuje. Nju Republika Srpska ne košta mnogo, dok ona služi da se svi postojeći srpski sukobi ne mogu rešiti. Što je manje-više sve što se od Balkana i očekuje, sve čemu još Balkan može da posluži ruskoj geopolitici. To nije mnogo, ali gotovo da ništa ne košta, pogotovo u poređenju s neprijatnošću koja se oseća u Briselu, pre svega.

Tako da zaista nije nerealno očekivati da će se srpske vlasti i javnost i, naravno, crkva odlučiti za zamrzavanje Srbije u stanju koje se neće naročito razlikovati od onoga u kojem se već nalazi Republika Srpska. Mislim da sve manja druga Srbija razume da nije reč o zamrzavanju sukoba već o zamrznutoj Srbiji. Da je tako, videće se kada se predsednik Srbije, kao sada predsednik Republike Srpske, jedino može nadati pozivu da dođe u Moskvu jednom ili drugom prigodom.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (1) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 21.05.2018, 11:24h JokL

    Tuzno ali realno... Treca klasa politicara, bez vizije i hrabrosti, svuda.

Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Pšenica naša nasušna Dimitrije Boarov: Pšenica naša nasušna

    Ovih dana počela je žetva pšenice, koja je u Srbiji zasejana na (poslednje dve decenije) rekordnih 675.000 hektara. Seljaci očekuju dobar, natprosečan rod, u Vojvodini prosečno oko šest tona po hektaru, a u Šumadiji nešto preko pet tona po hektaru. To bi značilo da će se u narednim sedmicama u Srbiji ovršiti oko 3,3 miliona tona pšenice, što dalje upućuje na zaključak da bi se ove sezone moglo izvesti oko 1,7 miliona tona hlebnog žita.

  • Nadežda Gaće: Da li to Rusi dolaze ili su oduvek bili tu? Nadežda Gaće: Da li to Rusi dolaze ili su oduvek bili tu?

    Velika tema Evrope danas je – ruska propaganda. Ona, ta propaganda, ne bi trebalo nikoga da iznenađuje – značajna su iskustva i ruskih tajnih službi i raznih “agitpropova”, i o tome se i mnogo zna i mnogo se pisalo.

  • Vladimir Gligorov: Strana ulaganja Vladimir Gligorov: Strana ulaganja

    Ulaganjima stranci zarađuju, što je gore nego ista ta ulaganja, ali od domaćih preduzetnika. To nije tačno. Zašto?

  • Jelka Jovanović: Smrt i još brža smrt Jelka Jovanović: Smrt i još brža smrt

    Vaša mila devojčica je umorna, podočnjaci su joj do pola lica, naprasita je, naglo menja raspoloženje, ne interesuje je ništa više u kući... Eh, tinejdžeri, a do juče je bila med i mleko. Dečkić se vuče kao prebijen, a onda skakuće, ma skače, pa sikće, pun je snage, pa se zatvori u sobu, sam ili s najboljim drugarom, simpatijom...

  • Mijat Lakićević: Može li Francuska opet da bude Francuska Mijat Lakićević: Može li Francuska opet da bude Francuska

    Ali za to je potrebno, kao što stoji u naslovu ovog teksta, da Francuska ponovo bude Francuska; zemlja sa vizijom i misijom.

  • Dimitrije Boarov: AZOTARA – SKUPO OKLEVANJE Dimitrije Boarov: AZOTARA – SKUPO OKLEVANJE

    Kada je početkom ovoga jula Ministarstvo privrede zatražilo da se otvori stečajni postupak za HIP Azotaru u Pančevu, postavilo se pitanje, “zašto baš sada, kada ova firma radi normalno”, umesto da se postavi pitanje zašto je nadležno ministarstvo toliko dugo oklevalo da izađe sa nekom dugoročnijom projekcijom opstanka ili gašenja ove firme koja protekle dve decenije, pa i duže, ne može da uskladi ulazne troškove sa cenama po kojima prodaje svoje proizvode.

  • Vladimir Gligorov: Ruski problem Vladimir Gligorov: Ruski problem

    Ima, zapravo, dva dela. Jedan je u neravnoteži između relativno ograničenih privrednih mogućnosti i vojne moći. Drugi je u prisustvu u svim ključnim svetskim kriznim područjima, uz odlučujuću ulogu praktično samo u malom broju onih u bliskom susedstvu, koji su uglavnom posledica upravo ruske politike.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side