Vladimir Gligorov: Srbija i Crna Gora
13.01.2020 Beograd

Vladimir Gligorov: Srbija i Crna Gora

Vladimir Gligorov: Srbija i Crna Gora
Nemam nameru da pišem o političkim odnosima, a ni o crkvenim. Ne ovde, u svakom slučaju. Već o tome kako je ko prošao posle osamostaljivanja Crne Gore. Mislim da nije nerazumno pretpostaviti da bi se Crna Gora razvijala, privredno, otprilike kao i Srbija da su ostali u istoj državi. To, naravno, ne možemo znati jer je to protivčinjenična tvrdnja. Tako da je to više pretpostavka o tome koja su bila očekivanja, ako su bila, crnogorskih glasača kada su se izjašnjavali na referendumu. U svakom slučaju, očekivanja su bila da će proći bolje ako povrate sopstvenu državnost. Da li su?

Poređenja bi bilo najbolje prikazati grafički, ali ja ovde imam mali prostor i grafikoni ne izgledaju naročito lepo u novinama. Tako da ću se osloniti na tek nekoliko podataka u brojkama i slovima.

Najpre, kako stoji stvar sa realnim proizvodom po glavi stanovnika? U trenutku secesije, Crna Gora je već imala viši realni BDP po stanovniku od Srbije – Crna Gora, 2007, nešto manje od pet hiljada evra, a Srbija nešto više od četiri. Dok je 2018. realni BDP po stanovniku Crne Gore bio nešto više od 6.200 evra, a Srbije oko hiljadu evra manje. Po kupovnoj snazi, BDP po stanovniku Crne Gore je 2007. bio jedva nešto veći od srpskog, dok je 2018. bio oko 50 odsto proseka Evropske unije, a Srbije jedva 40 odsto. Povećana razlika, zapravo, napravljena je posle 2012, a posebno posle 2015.

Od 2013. do 2018. privredni rast Crne gore značajno je brži od rasta srpske privrede. Za nekih 10 procentnih poena, ako se naprosto saberu godišnje stope rasta; naravno, više od toga kumulativno. Valja voditi računa o tome da se nastala razlika u razvijenosti, bar po ovom najopštijem indikatoru, ne može tako lako i brzo prevazići. Srbiji će biti potrebne godine da stigne Crnu Goru. Što je svakako zaključak nad kojim bi imalo smisla zamisliti se.

Naime, u zajedničkoj državi, a tu mislim na Jugoslaviju pre 1991, Crna Gora je spadala u grupu nerazvijenih republika i bila je korisnik fonda za manje razvijene republike i pokrajinu Kosovo. Uz to, primala je i budžetske dotacije. Već pre osamostaljivanja, a pogotovo posle 2006, Crna Gora je fiskalno samostalna, dakle iz svojih prihoda i zaduživanja namiruje sopstvene prihode. I, kao što sam već naveo, Srbija sada ima manji BDP po stanovniku.

I druga poređenja ne idu u korist Srbije. Možda ima smisla samo ukazati na to koliko ove dve zemlje ulažu. Ovde su zanimljive dve stvari. Jedna je da je udeo ulaganja u domaćem proizvodu Crne Gore značajno veći od udela u Srbiji. Prvih nekoliko godina posle osamostaljenja, pogotovo. Iako su obe zemlje sve do krize 2008-2009. imale visoke nivoe ulaganja. Ovo je zanimljivo zbog toga što je osamostaljivanje bilo viđeno, od investitora, kao veoma pozitivan čin.

Druga stvar je da su posle krize crnogorske vlasti pokrenule značajna ulaganja u infrastrukturu, što je proces koji još traje. Vratiću se na to. Srpske vlasti su tek odskora počele značajnije da ulažu u infrastrukturne projekte. Koji su bolje osmišljeni i imaju veći uticaj na ukupnu privrednu aktivnost, ostaje da se vidi. Tek i po tome Srbija zaostaje za Crnom Gorom.

Za Crnu Goru su ta ulaganja od velikog značaja zato što je reč o maloj zemlji sa velikim regionalnim razlikama. Imajući u vidu geografiju, jasno je da je potrebno mnogo napora uložiti da bi se povezala obala sa unutrašnjošću zemlje. A povezanost nije samo važna da bi se ljudi i roba lakše kretali već i zbog usklađivanja komparativnih prednosti zemlje.

Jer, mada je sektor usluga dominantan i takav će i ostati i, štaviše, povećaće svoj značaj kada se infrastrukturom povežu svi delovi zemlje, svejedno je jasno da sever Crne Gore, pa i drugi kontinentalni delovi ne mogu da se specijalizuju za turističke usluge. Ali mogu da imaju prednost u jednoj ili drugoj vrsti industrije ukoliko imaju brz pristup lukama, i tako i tržištima. To bez sumnje važi i za granična područja Srbije.

Za razliku od Crne Gore, nije izvesno da su infrastrukturna ulaganja u Srbiji usklađena s njenim komparativnim prednostima. Jer, kao zemlja koja nema izlaz na more, srpske su komparativne prednosti u industriji (i poljoprivredi, ali to ostavljam po strani). Nije, međutim, očigledno da je rđava infrastruktura ograničavajući faktor industrijskog razvoja Srbije. Tako da je manje jasno da će se srpska infrastrukturna ulaganja isplatiti, dok bi to trebalo da je slučaj sa onima u Crnoj Gori.

Tek, očekivanja su mogla biti i veća, ali u meri u kojoj su ona bila pozitivna, razvoj posle osamostaljivanja opravdao ih je u Crnoj Gori. Nije u Srbiji.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Kurs i dug Vladimir Gligorov: Kurs i dug

    Problem sa fiksnim kursom je u tome što s vremenom postaje skupo od njega odustati.

  • Mijat Lakićević: Mandat za rat Mijat Lakićević: Mandat za rat

    Nije ovo prvi put da srpski birači glasaju za rat. Pre tačno 30 godina, 1990, Slobodan Milošević je dobio mandat da povede rat protiv “spoljašnjeg neprijatelja” – Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka... Sada je Aleksandar Vučić dobio mandat da nastavi rat protiv unutrašnjeg neprijatelja. To jest, protiv svih koji nisu uz Srpsku naprednu stranku. Što znači da će buduće vlasti – od lokala preko Pokrajine do Republike – biti još bezobzirnije.

  • Dimitrije Boarov: Privremeno ulepšavanje Dimitrije Boarov: Privremeno ulepšavanje

    Čadež je nedavno rekao: “Tu smo – gde smo i moramo da radimo zajedno, privrede su nam povezane više nego što ljudi znaju, što mogu i da pretpostave i što političari ne razumeju.” Ne znam zašto se u poslednjim spekulacijama o budućem premijeru Srbije Čadež više ne spominje, ali sada mogu da pretpostavim zašto je tako.

  • Vladimir Gligorov: Plate Vladimir Gligorov: Plate

    Udvostručiti plate u evrima za, recimo, pet godina veoma je teško ostvarljivo.

  • Vladimir Gligorov: Srbija i Hrvatska Vladimir Gligorov: Srbija i Hrvatska

    U poslednjih desetak godina stvarni proizvod Hrvatske trajno je veći od srpskog i razlika se ne smanjuje, a po stanovniku se nominalno povećava.

  • Momčilo Pantelić: Red nereda Momčilo Pantelić: Red nereda

    “Ne mogu da dišem” nije samo preklinjanje teško obolelih nego i – povodom policijskog davljenja uhapšenog u Mineapolisu – poklič sve većeg broja ljudi koje sistemi guše nepravdom i ostalim nepočinstvima.

  • Dimitrije Boarov: Posle izbora Dimitrije Boarov: Posle izbora

    Ima mišljenja da predstojeći izbori ništa neće promeniti i da su oni samo predigra za predsedničke izbore u Srbiji za dve godine. To bi značilo da niko i ne razmišlja da rešava probleme države posle parlamentarnih i lokalnih izbora nego se uvek razmišlja samo o očuvanju vlasti odavde do večnosti. To će jednog trenutka dosaditi i građanima Srbije.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side