Vladimir Gligorov: Slobodna trgovina i izbegavanje poreza
02.05.2016 Beograd

Vladimir Gligorov: Slobodna trgovina i izbegavanje poreza

Vladimir Gligorov: Slobodna trgovina i izbegavanje poreza
Zanimljivo je da i Donald Tramp i Berni Sanders tvrde da ugovori o slobodnoj trgovini sa Meksikom i Kinom štete Americi (prvi je trilateralni jer uključuje i Kanadu, dok je drugi multilateralni i zapravo je reč o pristupanju Kine Svetskoj trgovinskoj organizaciji).

Zašto? Jer se američkim korporacijama više isplati da ulažu u ove dve zemlje zbog toga što su troškovi rada manji, pa onda da Amerika uvozi njihove proizvode. Trošak je, navodno, dvostruk – američki radnici gube posao, a Kina i Meksiko zarađuju, što se vidi iz njihovih trgovačkih suficita sa Amerikom. Ovo ne bi bilo zanimljivo samo po sebi, ali u Srbiji se tvrdi obrnuto – da razvijenije zemlje ulaganjem u Srbiji, naravno kada ulažu, zarađuju, što se vidi na srpskom trgovačkom deficitu jer ovde prodaju svoju robu. Koliko sve to ima smisla? Nimalo. Svejedno, zapazimo samo da su Amerikanci navodno manje konkurentni od nerazvijenih zemalja – siromašni Meksikanci i Kinezi oduzimaju poslove bogatijim Amerikancima – dok u srpskoj verziji bogati, kapitalisti i radnici zarađuju na siromašnim radnicima u Srbiji i sličnim novim kolonijama. Zajedno uzevši, svi gube od trgovine.

Uzmimo, najpre, američki slučaj. Spoljnotrgovinski deficit je negde oko četiri odsto bruto domaćeg proizvoda. Od toga je zanemarljiv deo u razmeni sa Meksikom, dok je značajan udeo deficita u razmeni sa Kinom. Uzmimo da je sličan deficit i na tekućem računu bilansa plaćanja, dakle u ukupnoj tekućoj razmeni dobara, usluga i dohodaka. To znači da su za toliko Kina i Meksiko (pored Nemačke, od važnijih trgovačkih partnera) zaradili na izvozu u Ameriku, nasuprot čemu stoji manje-više ista tolika količina ulaganja u Ameriku. Jer, u meri u kojoj je Amerika u trgovačkom deficitu, u toj meri je to izravnato ulaganjima (svih vrsta) u Ameriku. Bilansi moraju da se izravnaju.

Iz toga sledi da ne može biti tačno i da Amerika uvozi više robe nego što izvozi i da izvozi više kapitala nego što uvozi. Meksiko i Kina su neto finansijeri Amerike ili njeni neto investitori. Šta to znači? Ono što zapravo nije nepoznato i ne od juče. SAD uvoze industrijske proizvode, pre svega, i izvoze finansijska sredstva. Američki potrošač dobija jeftiniju robu, a kineski investitor sigurniji finansijski instrument. Isto, mada u mnogo manjoj meri, važi i za Meksiko. U velikoj meri to jeste američki strani dug, ali ako bi poverioci tražili novac natrag, izgubili bi taj suficit u razmeni sa Amerikom. S vremenom će tako i biti, što znači da će se spoljnotrgovinska razmena uravnotežiti. Šta će ko kome prodavati zavisi od toga za šta će se koja zemlja specijalizovati. Tako da ono što je Amerika danas uvezla od Meksika i Kine, vratiće sutra izvozom neke svoje robe.

Ko dobija i ko gubi? U dužem roku obe bi strane trebalo da prođu bolje jer će obe biti efikasnije, proizvodiće ono za šta imaju komparativnu prednost, kako se to kaže. Do tada će manje razvijene zemlje plaćati finansijske usluge, a razvijenije će imati manji, ali produktivniji industrijski sektor i veći broj zaposlenih u sektoru usluga. Neki će ljudi proći gore, a neki bolje, delimično usled sopstvenih odluka, a delimično zbog promenjenih okolnosti. Tu nema ničeg novog. Bilo bi dobro da postoji način da se obezbedi osiguranje od tih rizika, kako eventualno izrabljivanih u nerazvijenim zemljama, tako i onih koji moraju da promene posao bilo gde. Odustajanje od slobode trgovine nije taj vid osiguranja.

Pogledajmo to, uostalom, iz primera Srbije. Taj veliki deficit u razmeni sa inostranstvom, recimo sa razvijenijim evropskim zemljama, da Rusiju ostavimo po strani, jeste istovremeno i toliko veliko ulaganje tih zemalja u Srbiju. To znači da će biti potrebno imati proizvode kako bi se izvozom u te zemlje poverioce izravnala ta dugovanja i isplatila ulaganja. I to je ono što se sada i događa – povećava se izvoz i smanjuje deficit u spoljnotrgovinskoj razmeni. Trenutno kroz krizu, jer su mnoga ulaganja bila neisplativa, ali u dužem vremenskom periodu, taj bi proces izravnavanja u trgovačkim i finansijskim bilansima trebalo da teče postepeno. Nešto što sada proizvode drugi proizvodiće se u Srbiji i obratno. Na duži rok dobijaju i jedni i drugi, za nadati se je manje-više isto, što znači da će standard u Srbiji rasti brže (kao što je slučaj u Kini ili u Meksiku u odnosu na SAD).

Vratimo se ulaganjima u Ameriku. Zašto Kina i Rusija drže svoje pare u dolarskim obveznicama (i u obveznicama drugog rezervnog novca)? Zato što je usluga koju za to dobijaju, uz sigurnost, vredna nižih prinosa, a kada se uzme u obzir i kretanje kurseva, ta ulaganja verovatno nose gubitak. No, sigurnost i efikasnost finansijskog sistema, koji nisu nezavisni od regulatornog i sistema privredne politike, nisu besplatna dobra. I tu je sada taj problem s poreskim rajevima. Da bi SAD imale svetski konkurentan finansijski sistem, to mora da se nadoknadi porezima koje korisnici tih usluga od njih imaju. Tako da neko ko koristi američki finansijski i regulatorni sistem, a plaća ili ne plaća porez na nekom ostrvu, taj ne plaća svoje troškove i stiče nezasluženu dobit. To jeste problem, slobodna trgovina je naprotiv pogodnost, čak i za siromašnije i nerazvijenije.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Kurs i dug Vladimir Gligorov: Kurs i dug

    Problem sa fiksnim kursom je u tome što s vremenom postaje skupo od njega odustati.

  • Mijat Lakićević: Mandat za rat Mijat Lakićević: Mandat za rat

    Nije ovo prvi put da srpski birači glasaju za rat. Pre tačno 30 godina, 1990, Slobodan Milošević je dobio mandat da povede rat protiv “spoljašnjeg neprijatelja” – Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka... Sada je Aleksandar Vučić dobio mandat da nastavi rat protiv unutrašnjeg neprijatelja. To jest, protiv svih koji nisu uz Srpsku naprednu stranku. Što znači da će buduće vlasti – od lokala preko Pokrajine do Republike – biti još bezobzirnije.

  • Dimitrije Boarov: Posle izbora Dimitrije Boarov: Posle izbora

    Ima mišljenja da predstojeći izbori ništa neće promeniti i da su oni samo predigra za predsedničke izbore u Srbiji za dve godine. To bi značilo da niko i ne razmišlja da rešava probleme države posle parlamentarnih i lokalnih izbora nego se uvek razmišlja samo o očuvanju vlasti odavde do večnosti. To će jednog trenutka dosaditi i građanima Srbije.

  • Vladimir Gligorov: Lična vlast Vladimir Gligorov: Lična vlast

    U Srbiji je zapravo skandal sve što je povezano sa epidemijom. Sa stanovišta vlasti, to što je izmakla kontroli. Vladar nije garantor sigurnosti već sam deluje nesigurno.

  • Vladimir Gligorov: Improvizacije Vladimir Gligorov: Improvizacije

    Kako već i biva sa improvizacijama, i ova oko susreta u Americi neslavno je prošla. Slično će, međutim, biti i sa briselskim zabludama.

  • Jelka Jovanović: Nova pritvorska jedinica Jelka Jovanović: Nova pritvorska jedinica

    Nije Sheveningen iz kojeg su Srbiji dugo stizali izveštaji o pritvorenicima Haškog tribunala, nije ni znameniti “29”, kako se još kolokvijalno naziva zgrada Policijske uprave Beograd iliti SUP, a nije ni CeZe, kako najvećem zatvoru u Beogradu od “milja” tepaju i zatvorenici i ini.

  • Ljiljana Stojanović: Da li veruješ meni ili misliš svojom glavom Ljiljana Stojanović: Da li veruješ meni ili misliš svojom glavom

    A što se huligana i navijačkih grupa tiče, zar nije i to tekovina sistema u kome živimo? Mladima nije ostavljeno mnogo izbora; ili da odlaze iz zemlje ili da se pridruže navijačkim grupama i postanu huligani ako neće da budu roblje stranim „investitorima“ za nikakve plate. To su te devedesete koje žive prilagođenim, ali punim intenzitetom i sad.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side