Vladimir Gligorov: Šezdesete i osamdesete
29.11.2013 Beograd

Vladimir Gligorov: Šezdesete i osamdesete

Vladimir Gligorov: Šezdesete i osamdesete
Zanimljivo je da se jugoslovenske države ne snalaze baš najbolje ni kada je potrebno sprovesti reforme, a ni u krizna vremena. A opet, iskustvo ne nedostaje, i možda je čak bogatije nego u mnogim drugim zemljama. Uzmimo za primer samo ono što se moglo naučiti šezdesetih i osamdesetih godina prošloga veka.

Jedan od razloga što se smatralo da su reforme neophodne šezdesetih godina bila je potreba da se javna ulaganja i uvoz finansiraju kreditima jer se smanjivao priliv nepovratne pomoći.

To se ne može neposredno porediti sa sadašnjim problemima, ali u osnovi je reč o sličnom izazovu: nagli ili očekivani prekid finansiranja iz inostranstva, koje je potrebno zameniti nekim drugim. No, da bi ta promena bila izvodljiva, potrebno je promeniti mnogo u privrednom sistemu, a i u privrednoj politici, dakle u načinu na koji međusobno komuniciraju država i privreda.

Ostavimo po strani kako se sa tim nosila ondašnja vlast i prisetimo se prepreka na koje je naišla. Jedna je bila socijalno nezadovoljstvo, a druga politički sukob. Rešenje za prvi problem je bila demokratizacija, a zapravo je ojačan nedemokratski sistem. Dok je na drugi, kojeg je najviše karakterisao spor oko stepena federalizacije, najbolji odgovor bilo jačanje privatnog sektora i dalja liberalizacija privrede.

Umesto toga, ubrzana je renacionalizacija, u smislu nacionalizacije privrede na republičkom i pokrajinskom nivou, uz povećano zaduživanje u inostranstvu kako bi se odložilo suočavanje i sa socijalnim i sa političkim izazovima.

Opet, neposredno poređenje sa sadašnjim stanjem stvari nije moguće, ali sličnosti ima u razočaranju u demokratski način odlučivanja, uz zahteve da se poveća protekcionizam i da se renacionalizuje šta se može i kolikogod se može. Krajem šezdesetih godina napadi na liberalizam su bili verovatno na vrhuncu, kao i zalaganje za socijalne i nacionalne interese. Istina je da su argumenti tada bili verovatno intelektualno superiorni onima koji se čuju danas, ali suštinske razlike zapravo i nema.

Zašto bi demokratizacija i liberalizacija tržišta bili adekvatan odgovor na krizu sa kraja šezdesetih godina prošloga veka? Zbog poboljšanja sistema odgovornosti, političke i privredne. O potrebi da politički sistemi budu legitimni nema potrebe previše govoriti, mada nije, blago rečeno, opšte prihvaćeno da je zapravo teško obezbediti trajnu i održivu legitimnost izvan demokratskog sistema.

No, mnogo se manje shvata da je dobrovoljnost privrednih poslova, karakteristična za tržišnu privredu, takođe dobar način rešavanja distributivnih, dakle sporova o tome ko bi trebalo šta da dobije, i prihvatanja odgovornosti za sopstvene odluke. Šezdesetih godina su politička i socijalna održivost mogli da se obezbede tom tržišnom decentralizacijom odgovornosti, a krenulo se u suprotnom pravcu uz socijalnu i nacionalističku retoriku.

Ako se preskoče sedamdesete godine koje je karakterisala varljiva stabilnost usled oslanjanja na priliv stranih kredita, čemu uče osamdesete godine koje su počele velikom krizom dugova, dakle nemogućnošću da se uredno finansiraju obaveze prema inostranstvu?

Tadašnji dugovi su bili veliki za stanje u kojem se nalazila privreda i za privredni sistem koji je izgrađen u prethodnoj deceniji. Inače, kao što se vidi danas, oni su bili mali u odnosu na strane dugove koje imaju zemlje poput Slovenije, Srbije ili Hrvatske. Ali je finansijski i sistem privredne odgovornosti bio nesposoban da se sa njima nosi. Deceniju kasnije, socijalističke zemlje su promenile sistem suočavajući se sličnom krizom, dok Jugoslavija za to nije bila politički i socijalno sposobna osamdesetih godina.

Stanje je bilo slično ovome koje se danas vidi u, recimo, Hrvatskoj, i pogotovo u Srbiji, a donekle i u Sloveniji: praktično bankrotirani javni, a značajnim delom i privatni sektor, uz stalno finansijsko pogoršanje, koji za rezultat imaju, tada stagnatne, danas privrede u recesiji uz rastuću nezaposlenost.

Ponekad se može pročitati da je razlika između tada i danas što se tada videlo rešenje, a danas se ne vidi. U stvari, kod nesposobnosti da se nađu rešenja je zapravo najveća sličnost. Osamdesete su bile izgubljena decenija, privredno, politički, pa i društveno i kulturno. Razrešenje krize je zapravo primer kako da se izabere daleko najgore rešenje. Ili u najmanju ruku rešenje koje svakako nije dalo dobre rezultate.

I sada se ove zemlje nalaze na pola puta nove izgubljene decenije. Ako je ceniti po sposobnosti i spremnosti da se reše nagomilani finansijski i problemi na tržištu rada, uz rastuće socijalno nezadovoljstvo, situacija je slična onoj iz osamdesetih godina prošloga veka.

Takođe, realistična su predviđanja da se stvari neće poboljšati u sledeće dve do tri godine. Što povećava rizik da će se ponovo izabrati pogrešna rešenja, kao na kraju šezdesetih i osamdesetih godina. Doduše, manevarski prostor u Sloveniji i Hrvatskoj je sužen, što ne garantuje da će se naći dobro rešenje, ali bi trebalo bar da omogući da se eliminišu najgora, ali u Srbiji još uvek ništa nije definitivno rešeno.

 

autor: Vladimir Gligorov izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Simbolično torpedovanje Dimitrije Boarov: Simbolično torpedovanje

    Ovo što sada gledamo pokazuje da se Aleksandar Vučić trudi da prikaže da se kod Donalda Trampa zapravo ništa bitno nije dogodilo, što je u suprotnosti s navodno “istorijskim karakterom” dogovora sa SAD, kako je to “pismo o namerama”, koje je sa SAD pompezno potpisano, kvalifikovala sama provladina štampa.

  • Vladimir Gligorov: Drugi kvartal u Srbiji, reforme u Crnoj Gori Vladimir Gligorov: Drugi kvartal u Srbiji, reforme u Crnoj Gori

    Srpska privredna politika sve se više oslanja na državna ulaganja i potrošnju, što je verovatno suprotno od pravca kojim bi trebalo da ide.

  • Dimitrije Boarov: Mladi lideri Dimitrije Boarov: Mladi lideri

    Među mladim ljudima ima rođenih lidera i vrednica, ali se ovo društvo u promovisanju ličnosti ne vodi fundamentalnim već uglavnom političkim kriterijumima.

  • Nadežda Gaće: 30. avgust Nadežda Gaće: 30. avgust

    Tridesetog avgusta 1963. Hruščov i Kenedi su uspostavili “crveni telefon” u strahu od nuklearnog rata, i time započeli eru, doduše neiskrene, međusobne saradnje dva suštinski suprotna koncepta upravljanja supersilama, koji su se jasno odslikali i na globalna kretanja.

  • Momčilo Pantelić: Porodična politika Momčilo Pantelić: Porodična politika

    Distancirajte se! Ova antipandemijska zapovest mnoge od nas primorala je na svakojaka odricanja, ali retko koga toliko da se odrekne radnog mesta i raskine poslovnu vezu uprkos nepomućenom, čak maksimalizovanom uzajamnom poverenju.

  • Dimitrije Boarov: Privreda u raljama politike - i obrnuto Dimitrije Boarov: Privreda u raljama politike - i obrnuto

    Srbija je, boreći se da reši pitanje krupnih državnih firmi, preko “strateškog političkog partnerstva” uspela da privuče strane investitore, ali se tako uplela u složenu matricu geopolitičkih odnosa, zbog čega je sada u poziciji da bilo kakve promene srpske spoljne politike mogu imati veoma visoku ekonomsku cenu.

  • Momčilo Pantelić: Po nizbrdici ka vrhu Momčilo Pantelić: Po nizbrdici ka vrhu

    Kad bi se sa stihom Branka Miljkovića “ubi me prejaka reč” bar donekle poistovetili i političari, mnogi među njima već ne bi bili među nama. U ovdašnjoj verbalnoj tiraniji, uglavnom odozgo nadole, ispraćaja na onaj svet bilo bi napretek, a ovih dana, začudo, i u savremenoj, a sve više “balkanizovanoj” Americi.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side