02.07.2018 Beograd

Vladimir Gligorov: Ruski problem

Vladimir Gligorov: Ruski problem
Ima, zapravo, dva dela. Jedan je u neravnoteži između relativno ograničenih privrednih mogućnosti i vojne moći. Drugi je u prisustvu u svim ključnim svetskim kriznim područjima, uz odlučujuću ulogu praktično samo u malom broju onih u bliskom susedstvu, koji su uglavnom posledica upravo ruske politike.

Uzmimo, najpre, privrednu stranu stvari. Na jednoj strani je Evropska unija, na drugoj Kina, na trećoj Sjedinjene Države, a tu je naravno i Indija. Ukoliko Kina i Indija nastave da se sledećih 30 godina razvijaju kao prethodnih 30, ruska će privreda biti veoma mala u poređenju s njima. Pogotovo što nema osnova za ubrzani razvoj ruske privrede, pre svega iz demografskih razloga, a potom i zbog oslanjanja na prirodno blago, dakle na primarnu proizvodnju. Uz američko prisustvo na Pacifiku, ekonomski značaj Rusije u Aziji svakako neće biti od prvorazrednog značaja. Svakako manji od Japana i verovatno uporediv sa Korejom, ukoliko bi došlo do ujedinjenja.

Geografski, a i po osnovu vojne moći, Rusija će biti prisutna u svakoj azijskoj krizi, mada rešenje nijedne od njih neće zavisiti od nje. Slično je i sa Bliskim istokom, gde vojna moć i geografska bliskost obezbeđuju Rusiji prisustvo u svim problemima i u eventualnim vojnim ili političkim rešenjima, ali ne i odlučujući uticaj. Isto se može reći i za područje Balkana, što je i inače jasno na osnovu iskustva u dužem vremenskom periodu.

U svim tim područjima privredni uticaj je na strani Kine ili Sjedinjenih Država, uz, naravno, Evropsku uniju.

Pogledajmo sada bliske susede, pre svega one u Evropi, a to će reći Ukrajinu. Nema sumnje na čijoj je strani snaga oružja u tom sukobu. Posebno jer niko drugi, a pogotovo ne evropske zemlje, nama interesa da se vojno sukobljava sa Rusijom. Svejedno, ruski utucaj u Ukrajini bio je mali, a sada je prešao u neprijateljski. Problem je u najvećoj meri bio u tome što Ukrajina nije videla privrednu prednost u tržišnoj integraciji sa Rusijom u poređenju sa Evropskom unijom. Rusija je reagovala silom i dobijen je zamrznuti sukob u istočnoj Ukrajini.

I to je taj ruski problem. Velika vojna moć i mali razvojni uticaj. Možda ima smisla digresija. Naime, za potrebe napisa o raspadu Čehoslovačke i Jugoslavije, pročitao sam ponovo ili prvi put šta je Masarik, između ostalog, pisao o novoj Evropi, onoj posle Prvog svetskog rata. Mesto Rusije u njoj nije periferno, naprotiv. Pre svega kao zaštitnice slovenskih naroda. Što će reći da je Rusija imala ne baš beznačajnu meku moć u zemljama koje su težile da se oslobode od jedne ili druge imperijalne vlasti.

Ta meka moć, mada sasvim drukčijeg karaktera, nije bila beznačajna ni posle Ruske ili Sovjetske revolucije. Koja je, naravno, izgubljena, posebno u Ukrajini, kolektivizacijom i okupacijom pola Evrope posle Drugog svetskog rata. No, ona starija svakako nije nestala, pogotovo u Ukrajini, ali ni na Balkanu. Nje se Rusija odrekla, svakako za duže vreme, okretanjem nacionalizmu i upotrebi vojne sile, najpre u Gruziji, a potom, i pogotovo, u Ukrajini.

I to je taj ruski problem. Meku moć Rusija ne može više imati u Aziji, ali su Evropa i, posebno, blisko susedstvo, u šta bi se mogao ubrojiti i Balkan, nešto drugo. Ali ruske vlasti su se odlučile za nacionalizam kako bi obezbedile unutrašnju kontrolu i demonstraciju vojne sile. Time je izgubljena mogućnost stvarnog uticaja u Evropi, za razliku od privredne i političke korupcije.

Cilj je bio da se time ne toliko postigne prisustvo u odlučivanju o svim ključnim svetskim kriznim područjima, jer to je prisustvo obezbeđeno geografijom, već demonstracijom vojne odlučnosti i sile. Ovo, međutim, nije delovalo ubedljivo ni kratkoročno, posebno jer je ruska privreda zapala u recesiju i ima perspektivu relativno sporog rasta, dugoročno posmatrano. Ta strategija je potpuno nerealna i neodrživa kroz deceniju ili dve. Jer, vojna sila koja se ne oslanja na privrednu i nema komplementarnu meku moć – jeste način da se postane problem, ali ne da se poveća uticaj u svetskim poslovima.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Glad za pobedama ili proslavama Dimitrije Boarov: Glad za pobedama ili proslavama

    Nakon što je fudbalski klub “Crvena zvezda”, uz pomoć Fudbalskog saveza Srbije i još ko zna koga drugog, dobio priliku da u proteklu subotu, a ne u četvrtak, kada su svi drugi ligaši igrali poslednje takmičarsko kolo, pompezno u Beogradu proslavi zvanično 28. titulu prvaka (nezvanično 29. titulu), došlo je do očekivane “demonstracije navijačke sile”, sa bakljadom i paljenjem autobusa u kojem su likovali fudbaleri našeg šampiona.

  • Vladimir Gligorov: Tranzicija u Koreji Vladimir Gligorov: Tranzicija u Koreji

    Tramp je Kimu pustio futuristički film o Koreji, Severnoj, ako prihvati mir, odrekne se nuklearnog naoružanja i posveti se, uz pomoć SAD, privrednom razvoju.

  • Dimitrije Boarov: Malinari i oružari Dimitrije Boarov: Malinari i oružari

    Mada nemam preciznu statistiku, mislim da za poslednjih dvadeset godina nije prošla nijedna, a da “malinari” i “oružari” Srbije nisu organizovali javne proteste i štrajkove.

  • Dimitrije Boarov: Pšenica naša nasušna Dimitrije Boarov: Pšenica naša nasušna

    Ovih dana počela je žetva pšenice, koja je u Srbiji zasejana na (poslednje dve decenije) rekordnih 675.000 hektara. Seljaci očekuju dobar, natprosečan rod, u Vojvodini prosečno oko šest tona po hektaru, a u Šumadiji nešto preko pet tona po hektaru. To bi značilo da će se u narednim sedmicama u Srbiji ovršiti oko 3,3 miliona tona pšenice, što dalje upućuje na zaključak da bi se ove sezone moglo izvesti oko 1,7 miliona tona hlebnog žita.

  • Momčilo Pantelić: Par, raspar Momčilo Pantelić: Par, raspar

    Najzad smo doživeli da svetska vest dana bude događaj koji nas ne zabrinjava i podseća na vremena kad smo rasli uz bajke.

  • Andrej Zarević: Kandidati i zamajavanje Andrej Zarević: Kandidati i zamajavanje

    Parlamentarni izbori u Italiji održani su 4. marta, kada i izbori u Beogradu za gradsku vlast. Izbori u Italiji, za razliku od beogradskih, nisu imali jasnog pobednika. Najveći broj glasova i poslanika dobile su populističke stranke koje nemaju mnogo zajedničkog, pa je s rascepkanim parlamentom bilo teško doći do saglasja kako bi vlada mogla izgledati i ko bi je mogao voditi.

  • Nadežda Gaće: Da li to Rusi dolaze ili su oduvek bili tu? Nadežda Gaće: Da li to Rusi dolaze ili su oduvek bili tu?

    Velika tema Evrope danas je – ruska propaganda. Ona, ta propaganda, ne bi trebalo nikoga da iznenađuje – značajna su iskustva i ruskih tajnih službi i raznih “agitpropova”, i o tome se i mnogo zna i mnogo se pisalo.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side