11.09.2017 Beograd

Vladimir Gligorov: Rad i vrednost

Vladimir Gligorov: Rad i vrednost
Ako bi se pitalo koja je marksistička knjiga bila najuticajnija, to svakako ne bi bio Marksov “Kapital”, čije se prvo izdanje pojavilo pre 150 godina.

U zavisnosti od momenta u kojem bi pitanje bilo postavljeno, to bi bili Lenjinova “Država i revolucija”, a u mnogo dužem periodu Staljinov “Kratki kurs”.

Od objavljivanja najambicioznijeg Marksovog dela do Oktobarske revolucije, uticaj Marksovog naučnog doprinosa nije bio naročito veliki. Svakako je bila uticajnija ideja o klasnim sukobima kao pokretačima istorije, koju je lenjinizam dodatno osnažio. Sam Marks je zapravo napustio projekat započet prvim tomom, i sve što je posthumno objavljeno napisano je do 1867. godine. Od toga je najuticajniji bio dvosektorski model privrede, koji je korišćen u planskim sovjetskim privredama. Mimo toga, i do danas, eksploatacija i pravična raspodela su normativne ocene koje se njemu pripisuju.

Sam Marks je bio u potrazi za zakonitostima društvenog razvoja, u ne maloj meri pod uticajem Rikarda, čije je glavno delo “Načela političke ekonomije” objavljeno pre dvesta godina. I mada je Marks krenuo od toga da nije dovoljno svet objašnjavati već ga je potrebno menjati, na ovo prvo je potrošio najveći deo svog intelektualnog vremena. I kada je, recimo, reč o eksploataciji, on je u njoj video dokaz za efikasnost kapitalizma i nije predlagao da regulisanje radnih odnosa, za koje se zalagao, rukovode ciljem uklanjanja eksploatacije. Jer, efikasnost nalaže da naknada za rad bude određena potrošnjom radnika koja pokriva njihove potrebe na najnižem nivou na kojem su oni spremni da rade; ostalo pripada vlasnicima kapitala nezavisno od toga što je Marks smatrao da je sva vrednost proizvod rada, te je to prisvajanje po osnovu svojine eksploatacija.

Valja takođe reći da on nije smatrao da je izvor eksploatacije u trgovini, što je takođe u skladu sa Rikardom jer je raspodela na naknadu za rad i dobit od kapitala određena cenom rada, a ne na tržištu robom, dakle ne u trgovini. Zapravo, Marks je svakako smatrao da se širenjem trgovine preko granica povećava eksploatacija u manje razvijenim ili nekapitalističkim zemljama, ali je u tome video sredstvo ubrzanja društvenih promena koje će konačno dovesti do revolucije. Tako da poziv da se svet menja jeste zapravo intelektualni zahtev – da se u efikasnosti kapitalizma vidi sredstvo nastanka nekapitalističkog sistema.

Pri tome, on nije video u državi sredstvo tih revolucionarnih promena. U tome je on bio neoliberal, ako mogu to tako da kažem. Zapravo, klasični ekonomisti su naučni poziv videli u pronalaženju trajnijih naučnih zakona, dok su političke preporuke videli u tome da se ponašanje državnih vlasti uskladi s tim zakonima kako bi se postigli najbolji rezultati. To je otprilike kao sugestija da se kod odluke o kretanju ne zaboravi dejstvo gravitacije, ne zato što se može delati nasuprot tom zakonu već da se postignu najbolji rezultati imajući u vidu da se dejstvo zakona ne može izbeći.

To je takođe i smisao preporuke o napuštanju protekcionističke, merkantilističke politike, koja je svakako najveći uspeh privredne politike klasične ekonomije i samog Rikarda, sa čim je Marks bio saglasan. Zakoni raspodele se neće promeniti, ali će se ukupna dobrobit povećati. Da bi se to videlo, kao što je Marks video, izvor eksploatacije ne bi trebalo videti u trgovini.

Ovo su lenjinisti naučili negde posle 1921, ali je taj nauk izgubljen sa Staljinovom kolektivizacijom i industrijalizacijom. Čitava strategija planske privrede, pa i samoupravne u velikoj meri, jeste bila zasnovana na koristi od neravnotežnih cena u unutrašnjoj i spoljašnjoj trgovini. Kod kuće, eksploatacija poljoprivrede u korist industrije. Prema inostranstvu, visoka carinska i necarinska zaštita, gde je država praktično jedini trgovac. Taj se model modifikovao kroz reforme jedne ili druge vrste, ali ideja da se neravnotežnim cenama može iskoristiti trgovina da se, tako da kažem, sektor proizvodnje sredstava za proizvodnju razvija za račun proizvodnje sredstava za potrošnju, jeste zapravo bio, kao što je svojevremeno veoma dobro pokazao Kantorovič, verovatno ključni izvor privredne neefikasnosti socijalističkih privreda.

Marks je bio komunista, što će reći da nije mnogo polagao na državnu prinudu kao sredstvo privrednog razvoja. Ovo se vidi i u čuvenoj preporuci da bi efikasnost i raspodelu trebalo zasnovati na načelu “od svakoga prema sposobnosti, svakome prema potrebama”. Sistem kojim se to omogućuje jeste pretkomunistički, ako tako mogu da se izrazim. U proizvodnji još uvek dominira specijalizacija, što nije komunističko načelo, ali u raspodeli preovlađuju potrebe u kojima ljudi ne moraju da budu jednaki, a ne proizvodni doprinos. Ovo je u osnovi sistem koji je teorijski uobličen u neoklasičnoj ekonomskoj teoriji.

U socijalističko vreme Marks nije mogao da izbegne odgovornost ne samo za lenjinizam nego i za staljinizam, a nije ni trebalo da ga izbegne. Danas to više nije važno, tako da na 150. godišnjicu “Kapitala” ima smisla pročitati ga, mada ako valja birati, Rikardovim “Načelima” bi trebalo dati prednost.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (1) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 2.10.2017, 03:07h Zainteresovani čitaoc (1)

    Veoma interesantan tekst. Inače, trenutno čitam Kapital i morao bih da priznam da me ovaj tekst zainteresovao sa stanovišta distorzije originalne ideje. Naime, Marks ne treba da se posmatra kao nekakav dogmatik, što autor i priznaje, međutim povlači se nekakva paralela između njega i Oktobarske Revolucije koja je usledila pola veka kasnije a pritom se ne uzima u obzir permanentna borba koju je kapital vodio protiv Sovjetske Rusije a time i dijalektički odnos, to jest međuzavisnost unutrašnjeg razvoja od spoljnog faktora i obratno. Drugim rečima Sovjetski eksperiment, odvojenog razvoja socijalizma kao prelaznog stadijuma ka komunizmu Marx nije imao u vidu, naročito jer je u državi video nadgradnju, odnosno sredstvo vladajuće klase u represiji nad radnim narodom (inače potpuno primenjljivo u sadašnjim balkanskim prilikama). On u kapitalu isključivo vrši analizu kapitalističkog sistema, dakle radi se o teoretiku. Inače, analogija sa gravitacijom i primenom naučnih zakona veoma podseća na sličnu analogiju koju Josif Staljin u tekstu “Problemi Socijalizma u SSSR-u” privodi i objašnjava zbog čega je neophodno povinovati se zakonima vrednosti koji još uvek važe u socijalizmu iako nisu večni (pri čemu sav višak odlazi u opšte fondove jer se radi o društvenom vlasništvu na sredstva za proizvodnju), sve dok se zadržava robno novčana proizvodnja. I na kraju, u savremenom globalizovanom načinu proizvodnje dodata vrednost se može definisati kao zarobljena vrednost. Ovaj koncept objašnjava John Smith, ekonomista iz Londona u tekstu The GDP illusion. Vrednost je zarobljena u realizaciji a stvorena u proizvodnji (Iphone se proizvodi u NRK a prodaje u uglavnom van Kine), gde je imperijalna podela sveta koja je bila preduslov za razvoj kapitalizma sada internalizovana unutar sistema. Globalizacija u proizvodnji je globalizacija kapital-rad odnosa gde je glavni motor ove transformacije nezasita žeđ kapitala za niskim nadnicama i visokim stepenom eksploatacije što ih u kranjoj instanci i čini zavisnijim nego ikad od globalne eksploatacije kako prirode globalnog Juga tako i njegove radne snage. https://monthlyreview.org/2012/07/01/the-gdp-illusion/

Pročitajte i...
  • Nenad Živković: O nelagodi u kulturi Nenad Živković: O nelagodi u kulturi

    Srbija je na svom putu u slavu, večnost i Evropsku uniju zaglavljena ne samo u političkom i emotivnom glibu nerešenog statusa svoje kolevke već i u patetičnim izlučevinama droba severno od svog srca – šta je kome bliže, predmet ili organ; ona je još više, čini se beznadežno, potonula u sopstvenu nesposobnost da se suoči s neophodnošću da se menja zaistinski, temeljno i iznutra, kako bi uopšte postojala.

  • Dimitrije Boarov: Sto godina "Crvenog oktobra" Dimitrije Boarov: Sto godina "Crvenog oktobra"

    Kao i u samoj Rusiji, tako i u Srbiji stogodišnjica Velike oktobarske revolucije (7. novembra 1917) oficijelno praktično nije ni spomenuta iako je poredak “socijalizma”, zasnovan na tekovinama ovog epohalnog događaja 20. stoleća, i kod nas trajao skoro pola veka.

  • Dimitrije Boarov: Koska je bačena Dimitrije Boarov: Koska je bačena

    Nakon što je šef delegacije MMF-a za Srbiju Džejms Ruf završio svoju “tehničku posetu” Beogradu, Fiskalni savet je izašao u javnost sa svojom analizom fiskalnih kretanja u našoj zemlji ove godine, a tim povodom Pavle Petrović, šef Saveta, izjavio je krajem prošle sedmice da “postoji prostor za povećanje penzija i plata u javnom sektoru u 2018. i to do pet odsto u proseku, što odgovara rastu BDP-a” (Tanjug, 28. septembra).

  • Jelka Jovanović: Roditelji ili krvnici Jelka Jovanović: Roditelji ili krvnici

    Teška optužba? Možda, posebno što nije reč o psihopatama koje zlostavljaju svoju decu na sve zamislive i nezamislive načine.

  • Dimitrije Boarov: Novo razmatranje o Jugoslaviji Dimitrije Boarov: Novo razmatranje o Jugoslaviji

    Iako je praktično nestala još pre 27 godina, Jugoslavija očigledno ponovo provocira istraživanja i izjašnjavanja u Srbiji.

  • Vladimir Gligorov: Promene Vladimir Gligorov: Promene

    Koliko se privreda promenila u poslednjih nekoliko godina? Odgovor je – ne previše. Ovo se može videti u saopštenju Republičkog zavoda za statistiku o veličini, strukturi i rastu domaćeg proizvoda i dodate vrednosti od 2013. do danas.

  • Nebojša Pešić: Mafija i država Nebojša Pešić: Mafija i država

    Kada je pre godinu dana u sačekuši ubijen Aleksandar Stanković zvani Sale Mutavi, inače vođa navijačke grupe “Janičari”, osuđen za dilovanje droge i nelegalno posedovanje oružja, digao se čitav državni vrh.

Preporuke prijatelja
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side Zemunske kapije festival nauke