24.12.2018 Beograd

Vladimir Gligorov: Prvo načelo

Vladimir Gligorov: Prvo načelo
Otkad je počelo da se govori o razmeni teritorija, odnosi Srbije sa Kosovom su pogoršani. I Briselski pregovori su zapali u ćorsokak. Svejedno, ne mali broj uticajnih ljudi i stručnjaka za Balkan zalaže se za “istorijsko rešenje”.

To je neka vrsta senktpeterburškog paradoksa – ako se cilj postavi dovoljno visoko, svako odricanje je razumno. Šta su nove granice i humano preseljenje ljudi prema istorijskom rešenju?

Usled čega je na mestu ukazati na nešto što se može uzeti za prvo političko načelo: ne dirati u granice ukoliko se želi mir. Ovo zato što su gotovo uvek postojeće granice ustanovljene ratom. Ukoliko se, dakle, teži miru koji nije samo primirje, nije samo privremeno mirenje s postojećim stanjem u periodu između dva ratna sukoba, u nekom je času potrebno potražiti rešenja koja ne zahtevaju promene granica. To su, da to kažem donekle provokativno, ona koja nisu istorijska već su zapravo kraj istorije. Koja su osnova večnom miru.

Kao što se odmah videlo, korekcija na severu Kosova je dovela do zahteva za teritorijama na jugu Srbije. Mada su opravdanja ovih planova bila različita. Gospodin Tači, ukoliko sam ga dobro razumeo, pozvao se na pravne argumente, otprilike kao Putin u slučaju Krima: te su teritorije pripojene Kosovu ili Srbiji nepravno ili arbitrarno, pa je na mestu da se te nelegitimne odluke promene.

Gospodin Vučić je, opet ako sam dobro razumeo, više govorio o privrednim prednostima. Veštačko jezero ili rudnik, u zamenu za prihvatanje nezavisnosti Kosova i za normalizaciju odnosa.

Ovo su uobičajena opravdanja posezanja za teritorijama. Ili je reč o tome da se povrati ono što nam pripada ili da se dobije prirodno dobro koje bi imalo značajnu privrednu vrednost. Najveći broj ratova vođen je zbog jednog ili drugog razloga ili zbog neke njihove kombinacije. Negde je reč o jezeru, negde o reci, negde o rudniku, a negde opet o strateškoj planini ili dolini, ili već o bilo čemu što je ili po pravu naše ili bi bilo korisno da je naše, a najčešće zato što je i po pravu, a i na korist je.

Digresije radi, u razmatranjima secesija, sa normativne tačke gledišta, obično se naglašava da je neophodno da kod promene državnog statusa ne dođe do pogoršanja prava stanovništva, posebno manjine koja se ili nalazi u nekoj zemlji ili će se u njoj naći posle promene ustavnog uređenja ili secesije. To je ograničenje na kolektivne odluke. Individualna prava, uključujući ona koja proizlaze iz kolektivnih karakteristika, ne mogu se menjati, pogotovo ako ne postoji potrebna saglasnost, a čak i ako bi bila eventualno obezbeđena. To je bio problem sa promenom ustavnog statusa Kosova krajem osamdesetih godina prošloga veka, a i sada je sa nekim predlozima o promenama do koje bi došlo pre ili posle razmene teritorija.

Jer se svakako može očekivati povećana politička nestabilnost kada se pokrenu pregovori gde i kako bi trebalo da se povuče granica i ko i kako bi trebalo da se humano preseli. I upravo je do destabilizacije i došlo. Ima nagađanja da je to zato da bi se zamišljeni program razmene teritorija video kao sredstvo stabilizacije, a ne kao izvor sukoba. Ima stručnjaka za Balkan koji veruju da je na Balkanu svet do te mere različit od, recimo, drugih evropskih zemalja, da nikako ne mogu da razluče uzrok od posledice, pa da se ono što je prvo pravilo politike u drugim krajevima ne može primeniti na Balkan.

I to tek posle nekoliko decenija od poslednjih ratova za teritorije i prirodna i individualna bogatstva upravo na Balkanu. O skorašnjoj, recimo stogodišnjoj istoriji Evrope da i ne govorimo. Crtati granice na Balkanu lako je da lakše ne može biti. Pogotovo ako je cilj da se ostvare istorijska rešenja.

Koliko sam, opet, ja u stanju da vidim, cilj je bio da se nekako izbegne normalizacija odnosa kojom je trebalo da se okonča Briselski proces pregovora. Kako se to pokazalo kao politički ne naročito korisno za ljude koji bi trebalo da za to preuzmu političku odgovornost, došlo se do predloga o istorijskom rešenju. Koje ima samo jedan nedostatak, a taj je da se ne može ostvariti a da se značajno ne povećaju rizici nestabilnosti, sukoba i eventualnih neprijateljstava. Kako Briselski proces nije podoban okvir da se takvi sukobi reše, potrebna je šira međunarodna intervencija. Koja nije moguće jer nema saglasnosti o tome kako bi se eventualna razmena teritorija i stanovništva sprovela.

I tako nema ni istorijskog rešenja, a izbegnuta je normalizacija. Jer su oni koji bi morali znati zaboravili na prvo pravilo politike – ne dirati u teritorije ako se ne žele vojni sukobi.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU? Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU?

    Izbori za Evropski parlament biće iduće godine ozbiljan ispit za evropski projekat. Kakva će biti Unija posle izbora pitanje je brojnih konferencija i analiza u Evropi i van nje.

  • Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore” Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore”

    Negde 1988. Milošević je postao apsolutni lider Srbije. Te godine obračunava se i sa autonomijom Vojvodine i najavljuje slično za Kosovo i Crnu Goru, ali i za ostale koji se ne slažu s njim.

  • Dimitrije Boarov: Piketijev manifest Dimitrije Boarov: Piketijev manifest

    Paralelno sa famoznim protestom Žutih prsluka u Francuskoj, koji neki analitičari smatraju protestom sitne buržoazije protiv one krupne (dakle, vidom sukoba na desnici), u Parizu je, sa neke vrste “leve obale” javne scene, lansiran i Manifest za demokratizaciju Evrope, koji je sačinila grupa intelektualaca na čelu sa ovde veoma poznatim ekonomskim istoričarem Tomom Piketijem i manje poznatim Antoanom Vošeom.

  • Vladimir Gligorov: Kosovske carine Vladimir Gligorov: Kosovske carine

    Ako sam dobro razumeo, Kosovo carini uvoz iz Srbije, i Bosne i Hercegovine, po stopi od 100 odsto.

  • Jelka Jovanović: Krvave košulje i milioni Jelka Jovanović: Krvave košulje i milioni

    Pre 22 godine koleginica S. Č. je, izveštavajući sa protesta tadašnje opozicije – slične današnjoj i po idejnoj šarolikosti i po organizacionim ne/sposobnostima – napisala da se na kišoviti i hladni Đurđic okupilo tridesetak hiljada ljudi.

  • Momčilo Pantelić: Poredak a la kart Momčilo Pantelić: Poredak a la kart

    Uspelo je Donaldu Trampu da uzvrpolji i božićni spokoj. Kako u Americi tako i izvan nje. Pa i u nekim krajevima koji se prigodno drže drugačijih kalendara.

  • Nadežda Gaće: Zašto baš uvek dajemo autogolove Nadežda Gaće: Zašto baš uvek dajemo autogolove

    Čini mi se da nam neprijatelji i nisu potrebni jer sami sebi štetimo više. Mnogi naši mediji, političari, intelektualci i “intelektualci” sa malih ekrana utrkuju se u otkrivanju zavera i neprijatelja: “Ameri obučavaju Šiptare za rat protiv Srba”, “Britanski ambasador je najveći zaverenik i direktni eksponent sve-svetske borbe protiv Srbije”, “Impotentna Evropa, koja se raspada, šuruje sa Prištinom protiv nas”, “Između Putina i Tačija postoji tajna veza” , “Susedi se udružuju protiv nas”…

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side