11.03.2019 Beograd

Vladimir Gligorov: Prednosti zaostalosti

Vladimir Gligorov: Prednosti zaostalosti
Jeste da će nacionalni program koštati, govorilo se u Beogradu kada se u sve to krenulo, ali zaostalost ima prednosti. Jer, manje razvijene zemlje imaju bržu stopu rasta. Uz to, mogu da koriste najnoviju tehnologiju i ne moraju da prolaze kroz sve razvojne korake naprednijih privreda i država. Nažalost, nije isto da li se neka zemlja kreće od zaostalosti ka napretku ili je reč o zemlji koja je nazadovala, pa je potrebno da se vrati na put razvoja. Zašto?

Uzmimo zemlju, kao što je Srbija, u kojoj se u jednoj deceniji prepolovi ukupna proizvodnja zbog ratova i sankcija i propadanja ustanova, političkih, pravnih i svakih drugih. Uzmimo da se broj stanovnika nije promenio i da se ni njihove osnovne radne i kvalifikacione karakteristike nisu promenile. Dakle, posle decenije negativne stope rasta, privreda koja ima radnu snagu koja može da proizvede određeni ukupni proizvod, proizvodi upola manje. Jasno je da bi, uz potrebna ulaganja, proizvodnja mogla da se obnovi u potpunosti. Uništen je kapital u najširem smislu te reči, ali ne i radna snaga i njena opremljenost. Zemlja je nazadovala, ali nije dodatno zaostala, bar sa stanovišta ukupne proizvodnje za koju je osposobljena.

Drukčije stoji stvar sa zaostalom privredom. Njena je radna snaga osposobljena da proizvede upravo onoliko koliko i proizvodi. Uz ulaganja, njena produktivnost može da se poveća, verovatno i značajno. Ali, da bi se i dalje razvijala i da bi se približila razvijenim zemljama, potrebno je i da nalikuje na razvijene zemlje. S jedne strane, verovatno je da prođe kroz demografsku tranziciju, dakle da ima manji rast stanovništva. Sa druge strane, potrebno je da radna snaga bude značajno kvalifikovanija. Uzmimo najtipičniji slučaj agrarne zemlje koja se industrijalizuje, recimo kao Srbija u vreme socijalističke Jugoslavije. Jasno je da je kvalifikaciona struktura stanovništva veoma različita ili, kako se to kaže, značajno je veći ljudski kapital nego što je bio pre industrijalizacije. Nerazvijena zemlja u svakom momentu proizvodi onoliko koliko može, s tim što se njene mogućnosti uvećavaju boljom kvalifikovanošću radne snage.

Vratimo se Srbiji. Gubitak proizvodnje iz devedesetih godina prošloga veka nadoknadiv je u meri u kojoj je ljudski kapital ostao isti, recimo 2001. u odnosu na 1991. Potrebna su značajna ulaganja, ali su ona isplativa. Ovo se može videti na sledeći način: kako je kapitala manje nego što je isplativo, a rada više nego što je uposleno, prinos od dodatnog ulaganja mora biti značajan jer će naknade za rad biti manje. U zavisnosti od ekonomske politike, ne bi trebalo da protekne previše vremena da se obnovi proizvodnja do nivoa od pre početka nazadovanja, prinos na kapital da se smanji, a naknade za rad povećaju. Naravno, dalji napredak zavisi od ulaganja u ljudski kapital, dakle u znanje i osposobljenost.

Dakle, Srbija se ne suočava, to jest nije se suočavala s prednostima zaostalosti već sa obnovom. Branko Horvat je negde pred kraj života za neki zbornik koji sam priredio napisao članak u kojem je uporedio posleratnu jugoslovensku obnovu s privrednim rezultatima devedesetih godina prošloga veka. I, jasno je, razlika je ogromna iz ne malog broja razloga, ali to ostavljam po strani. Njegova poenta je bila da je obnova izostala, što je u slučaju Srbije posebno jasno, ali ni druge jugoslovenske zemlje nisu prošle mnogo bolje (sa izuzetkom Slovenije, koja nije ni imala šta da obnavlja).

Zašto do obnove nije došlo, zasebna je tema. Ovde ima smisla ukazati na posledice. Naime, srpska se privreda našla i još uvek se nalazi u procesu zaostajanja. Drukčije rečeno, srpska privreda nije samo nazadovala već je postala zaostala. Šta to znači? Vratiću se na početak. Posle katastrofalnih ratova i svega što su oni doneli ustanovama, i politici, i društvu, i javnom moralu, ljudi koji su sposobni da proizvedu dva puta više od onoga što i proizvode nisu obnovili proizvodnju za koju su bili sposobni već se zapravo kvalifikovanost i sposobnost svela na taj niži nivo proizvodnje. Drukčije rečeno, na jedan ili drugi način smanjen je ljudski kapital. Tako da se Srbija nalazi u položaju zaostale zemlje. Stanovništvo, privreda, država ili već kako se to želi izraziti proizvodi i kvalitativno i kvantitativno onoliko koliko je sposobna. Mogućnost obnove je propuštena, sada je samo potreban razvoj.

Znači li to da se može iskoristiti prednost zaostalosti? Zapravo, ne ili veoma malo. Jer je zemlja već prošla kroz demografsku tranziciju i uostalom nema mnogo prostora da se iskoriste prelazak s poljoprivrede na industriju ili selidbe iz sela u grad. Poljoprivreda je neproduktivna, ali ne zapošljava previše ljudi. Takođe, zemlja je urbanizovana. Konačno, odliv kvalifikovane radne snage je veliki. To je, naravno, jedan od načina da se ljudski kapital prilagođava na niži nivo proizvodnje, a ne da se nivo proizvodnje prilagođava na viši nivo ljudskog kapitala. Zemlja nije tek zaostala već je do zaostalosti došla nazadujući.

Srbija se prilagodila nižem nivou razvijenosti i po kvalifikovanosti radne snage i po ustanovama, a i po resentimanu koji ide uz velike nacionalne poraze. Oni koji su govorili o prednosti zaostalosti, uglavnom vodeći beogradski intelektualci, imali su nezrele ambicije i u najvećem broju slučajeva nisu imali pojma o čemu govore.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Igor Mihaljević: Loši đaci na poligrafu Igor Mihaljević: Loši đaci na poligrafu

    Izborni apstinenti i oni koji to po prirodi nisu, ali misle da će im samonametnuta politička izolacija sačuvati zdravlje i raspoloženje, odluku da ne učestvuju u kreiranju svog života najčešće pravdaju sintagmom da su “svi oni isti”.

  • Momčilo Pantelić: Karambol u Karakasu Momčilo Pantelić: Karambol u Karakasu

    Svi smo mi Karakas, moglo bi se prigodno kazati. Doista, gotovo da nema dela sveta koji u dramama prestonice Venecuele ne prepoznaje bar neki delić sebe.

  • Jelka Jovanović: Lekcija No1 Jelka Jovanović: Lekcija No1

    Najbolji svetski teniser Novak Đoković proglašen je za najboljeg sportistu na planeti 2018. godine po izboru Akademije Laureus.

  • Momčilo Pantelić: Buka oko bauka Momčilo Pantelić: Buka oko bauka

    Ne verujem u veštice, ali da ih ima, ima ih – svojevremena je izreka jednog argentinskog sveštenika, čiji je smisao ovih dana nehotice preuzeo predsednik SAD. Ni on ne veruje u socijalizam, ali “uviđa” da taj “bauk” ne samo da postoji već i da se oštri da mu preotme Belu kuću.

  • Mijat Lakićević: Prizren otvoren grad Mijat Lakićević: Prizren otvoren grad

    Kažu da su pre 630 godina, posle boja na Kosovu, zvona zvonila čak u Parizu. Danas bi mir na Kosovu imao još širi odjek.

  • Jelka Jovanović: Asocijalna mreža Jelka Jovanović: Asocijalna mreža

    Šta to mladi ljudi rade na socijalnim mrežama kad ih iznenada obuzme neodoljiv osećaj promašenosti, pa u rano zimsko jutro izađu napolje i ubiju prvog ko im naiđe?

  • Dimitrije Boarov: Polovna Srbija Dimitrije Boarov: Polovna Srbija

    Sada kada očekujemo statističke podatke o startnom nivou prosečnih plata u Srbiji u ovoj godini posle Vladine povišice, ponovo se pokreće pitanje zašto mesečne plate u privatnim preduzećima rastu sporije nego one u “opštoj državi”.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side