17.12.2018 Beograd

Vladimir Gligorov: Poreska pobuna

Vladimir Gligorov: Poreska pobuna
Nije jednostavno reformisati Francusku. Naravno, ni druge zemlje, posebno razvijene. Ali, poređenja radi, Nemačka je pre deceniju i po sprovela veoma dalekosežnu reformu, za koju je bilo potrebno više godina. Moglo bi se reći da se konačno isplatila tek posle finansijske krize iz 2008.

U Francuskoj, negde od izbora u kojima je Žak Širak pobedio Le Pena, svaka nova vlada pokušava da sprovede reforme, uglavnom sa istim ili sličnim sadržajem, i sve su bile neuspešne. Sada je na redu predsednik Makron.

Zanimljivost najnovije francuske pobune jeste što je reč o tipičnoj poreskoj pobuni. Ovo je prilika da se o tome možda nešto više kaže, sa poukom o danas veoma rasprostranjenoj kritici politike štednje, pod kojom se podrazumeva smanjenje, relativno u odnosu na ukupnu proizvodnju, javne potrošnje i sa tim povezana promena u poreskom sistemu kojom se preraspodeljuje teret obično sa dohodaka od kapitala na dohotke od rada.

Kako Toma Piketi primećuje, Francuska je zakasnela sa poreskom reformom koju su sprovele neke evropske države i Sjedinjene Države pre više od trideset godina. Ideja je bila da se smanji progresivnost poreskih stopa, a i da se ukine porez na bogatstvo. Cilj je da se povećaju ulaganja za račun potrošnje, domaćinstava, kao i države. To bi trebalo da podstakne proizvodnju i zapošljavanje, ovo poslednje je bilo od posebnog značaja jer su se evropske privrede suočile sa povišenom strukturnom nezaposlenošću posle naftne krize iz sedamdesetih godina. Uspeh je uglavnom izostao, mada ne svuda, ali to je druga tema. Tek, francuske vlasti imaju neku sličnu reformu na umu, sa sličnim ciljevima.

No, vremena su se promenila, mada, kao što sam već rekao, takav vid poreske reforme nije bilo lako sprovesti u Francuskoj, a kao što se vidi, nije lako ni danas. No, uopštenije posmatrano, i donekle ironično, ne mali broj zemalja bio je u stanju da sprovede politiku štednje posle krize iz 2008. upravo zato što je značajno smanjena sklonost da se prihvate dodatni porezi ili preraspodela njihovog tereta. Usled toga, najčešće se ekspanzivna javna potrošnja opravdava, kao recimo ove i prošle godine u SAD, da će poreski prihodi praktično automatski pokriti povećani javni dug jer će značajno ubrzati privredni rast. Bilo bi, dakle, teško pridobiti podršku za povećanje javne potrošnje ako bi to značilo i povećane poreze u budućnosti. Što je isto kao i reći da su poreski obveznici skloni štednji na javnoj potrošnji, što i jeste bio razlog da su stranke koje su štednju i zagovarale često bile u stanju da obezbede podršku javnosti i glasača.

U poreskoj pobuni u Francuskoj, kao jednim delom na izborima u Italiji, implicitno se zagovara da se javne obaveze, postojeće ili nove, zapravo i ne izvršavaju, kada recimo javni dugovi dođu na naplatu. U Francuskoj zato što je poreski teret nepravedno raspodeljen, a u Italiji zato što se računa, u krajnjoj instanci, da će povećanu javnu potrošnju platiti kreditori i štediše. No, u osnovi ovih pobuna jeste isti motiv kao i kod podrške politici štednje na javnoj potrošnji – odbijanje da se snose poreske obaveze.

U Francuskoj preovlađuje uverenje o nepravičnosti. Nije izvesno da je reč samo o poreskom sistemu mada je on i ovog puta povod pobune. Nije, naime, izvesno da je poreski sistem, nezavisno od poreza na bogatstvo i na naftu, nepravičan ukoliko se uzme u obzir, kao što i mora, i ono što se za poreze dobija. Jer, nije dovoljno ceniti samo izvore javnih prihoda već i na šta se oni troše. Javni sektor, najvećim delom, jeste sistem osiguranja ili skup osiguravajućih funkcija javnog sektora. Jedno pitanje jeste da li je cena osiguranja velika, sa stanovišta rizika koji se njime pokrivaju, a drugo jeste da li su rizici koji su osigurani državom ti koje bi država trebalo i da pokriva ili je bolje, u nekom smislu, da oni budu privatni?

Francuske vlasti bi da preraspodele javno i privatno, dakle da domaćinstva snose veći nego sada rizik za svoje odluke, dok država osigurava rizike koji su zajednički ili su izvan kontrole pojedinaca. I za jedno i za drugo porezi su sredstvo da se utiče na ponašanje, domaćinstava, preduzetnika, javnog sektora. No, u Francuskoj, a u manjoj ili većoj meri u svakoj drugoj zemlji, prihvatljivost poreskih reformi zavisi od opšteg osećanja pravičnosti u društvu i od relativnog odnosa snaga – gde Francuzi imaju povišeni osećaj nepravičnosti raspodele dohodaka, bogatstva, životnih izgleda i imaju relativno visoku sposobnost mobilizacije.

Usled čega je teško reformisati Francusku. U Srbiji, poređenja radi, pravičnost nije neka motivacija, a sposobnost mobilizacije raste kada se sistem raspada i u povoljnim međunarodnim okolnostima, a inače ne. Pa u Srbiji poreskih pobuna i nema.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: NATO, bato, samo NATO Mijat Lakićević: NATO, bato, samo NATO

    Iskreni, pravi srpski nacionalista, Srbin sa dna kace, što se kaže, on bi se danas svom snagom zalagao za članstvo Srbije u Severnoatlantskoj ugovornoj organizaciji (North Atlantic Treaty Organisation), poznatoj kao NATO.

  • Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji

    Počeću od stilizovanih činjenica. U stabilnim konkurentskim parlamentarnim demokratijama više od dva mandata na vlasti je izuzetak, uostalom kao i manje. U tek demokratizovanim zemljama stabilnost bi trebalo da se postigne posle dve nenasilne, dakle izborne, uredne promene na vlasti, svako posle jednog mandata. U evropskim postsocijalističkim parlamentarnim demokratijama uredna smena na vlasti na prevremenim izborima trebalo bi da obezbedi stabilnost demokratskom načinu odlučivanja.

  • Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik

    “Vanredno ugrožavate istraživačko novinarstvo i slobodu izražavanja. Ma kakvi, najzad je dolijao kradljivac državnih tajni.” “Neće biti da je tako, onaj ko je otkrio tuđa nepočinstva ne može biti proganjan.” “Pravdajte ga koliko hoćete, ali veliki remetilac internacionalnih odnosa konačno je dopao u ruke nacionalnih pravdi.”

  • Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati? Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati?

    Na samom početku ovog, “prigodnog” prvomajskog teksta sve koji na pomen radnika i sindikata prezrivo odmahnu rukom zamoliću da se, ako se već bacaju kamenom/ciničnim komentarom, prisete šta su sami učinili da siromaštva, nejednakosti, uniženosti bude manje?

  • Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat

    Crkve su izdale vernike, sindikati su izdali radnike, partije su izdale birače, države su izdale građane, građani su izdali sami sebe.

  • Dimitrije Boarov: Konfuzija Dimitrije Boarov: Konfuzija

    Bizarna izjava Aleksandra Vučića, predsednika Srbije, da je njegov plan za Kosovo propao jer ga nije prihvatio narod, te da će Srbiju to odbijanje skupo koštati kroz nekoliko decenija, verovatno je namenjena ne samo domaćoj nego i stranoj javnosti.

  • Dimitrije Boarov: Privreda u senci politike Dimitrije Boarov: Privreda u senci politike

    Nije jednostavno pisati o ekonomskim tokovima u zemlji u kojoj su svi državni (pa i oni vojni) i društveni resursi upregnuti u neprestanu političku bitku za vlast i gde buka sa uličnih mitinga gura privredne vesti na marginu javnog života.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side