26.12.2016 Beograd

Vladimir Gligorov: Populizam

Vladimir Gligorov: Populizam
Antiliberalni pokreti u vreme pre Drugog svetskog rata bili su populistički bilo da su bili levičarki ili desničarski. Staljin je govorio o postojanju dve desnice, one prave liberalne i one prikrivene, trockističke.

Fašisti i nacisti takođe su prevashodno napadali liberale. Tako da je verovatno ključna karakteristika populizma to da u liberalima vide ne samo protivnike već neprijatelje.

Jedan važan prigovor, jedna ključna karakteristika neprijatelja jeste neautentičnost. Njihovi interesi nisu narodni: obični, pravi ljudi, oni koji čine populus, nisu ni na koji način slični, a nekmoli predstavljeni tim otuđenim, nastranim i nakaradnim, kosmopolitskim čak, bogatašima, verskim i drugim manjinama i onima čiji je stil života izopačen, dakle u neskladu sa stvarnim, pravim, običnim ljudima, s narodom jednom rečju. Oni i ne govore tako da ih običan čovek razume već su navodno stručni i uopšte gotovo svakom rečenicom koju izgovore kao da kažu kako oni znaju više od ljudi koji žive od svoga rada. Čak da znaju šta je u interesu običnog naroda i pravih ljudi. Kao da oni sami nisu isti kao i taj običan svet, otkuda optužba o licemerju, u najmanju ruku, a o odrođenosti, to jest o neautentičnosti, zapravo.

U poslednjih nekoliko decenija donekle je izgubljen taj smisao populizma i o njemu se najviše govorilo kao o levičarskom pokretu, koji obećava preraspodelu u korist siromašnijih, koji su, posebno u manje razvijenim zemljama, u velikoj većini. I zapravo najviše se raspravljalo o izvodljivosti populističkih političkih mera, sa osnovnom tvrdnjom ili zaključkom da su te mere u neskladu sa odabranim, populističkim ciljevima. Osnovni je prigovor levom populizmu bio upravo taj: sredstva koja bi da upotrebe ne samo da neće obezbediti ostvarenje ciljeva kojima teže već će zapravo udaljiti vlasti, zemlju, narod od njih. Populizam, praktično uvek levičarski, jeste zapravo, blago rečeno, zabluda o tome kojim se sredstvima mogu ostvariti ciljevi kojima se teži.

Neostvarljivost levog populizma obično se dokazivala tako što bi se tvrdilo kako je privredna politika preraspodele u korist siromašnijih u nesaglasnosti s međunarodnim privrednim odnosima jer će se, iz jednog ili drugog razloga, pogoršati spoljna privredna ravnoteža – povećaće se, recimo, uvoz, ili će se smanjiti strana ulaganja, ili će se otežati javno finansiranje jer će se povećati kamatna stopa usled ubrzane inflacije, ili sve to zajedno. Ukoliko bi se pak levi populistički program sprovodio u uslovima protekcionizma, trebalo bi očekivati pogoršanje privrednog razvoja jer naprednija tehnologija postaje nedostupna, a i ograničena konkurencija na malom domaćem tržištu ne podstiče inovativnost.

Može se, naravno, raspravljati o valjanosti ovih prigovora levom populizmu, ali nije netačno da su poznatiji primeri, posebno u Latinskoj Americi, često davali za pravo kritičarima. Drukčije, međutim, stoji stvar sa desnim populizmom, koji je ponovo danas postao popularan i to pre svega u razvijenijim zemljama Evrope i u Americi, posebno u pretežno tradicionalno liberalnim zemljama. On je sličan a levim liberalizmom na rečima jer teži da mobiliše gubitnike u nekonkurentnim industrijama. Ali, to nije ključno za desni populizam.

Ako se samo uzme ono što se može čuti u Sjedinjenim Državama i u Velikoj Britaniji, i po tome se pogleda šta nude populisti u Evropi, mobilizacija radnika u industrijama koje nestaju jeste samo sredstvo. Stvarni ciljevi slični su onima iz tridesetih godina prošlog veka. Karl Šmit je to zvao, ako se dobro sećam, decizionizmom, a moglo bi se svakako nazvati voluntarizmom, opet u smislu iz tog vremena. Reč je o pokretu koji je revolucionaran u tom smislu da se ne smatra obaveznim prema nasleđenim odnosima. U unutrašnjoj politici, kao što vidimo u Mađarskoj ili Poljskoj, reč je o promeni Ustava sa idejom da se iz njega izbaci ono što ga karakteriše kao liberalan. Otuda i pozivanje na neliberalnu demokratiju ili na demokratiju koja je utemeljena u stvarnim karakteristikama naroda, kako bi se to reklo. Dakle, reč je o promeni liberalne u nacionalnu demokratiju.

U spoljašnjoj politici reč je o odustajanju od obaveza, bilo da je reč o članstvu u Evropskoj uniji ili o trgovačkim sporazumima. S tim delom još uvek imaju probleme desničarski populisti u zemljama članicama Evropske unije, ali nema nikakve sumnje da je to njihov ključni politički zahtev. To što se naziva suverenizmom jeste upravo ono što je imao na umu Karl Šmit kada je definisao suverenost. Reč je o moći da se donese odluka koja nije ograničena nikakvim unutrašnjim ili spoljašnjim obavezama. Kao da je reč o odlučivanju u vanrednom stanju, gde je potrebno suprotstaviti se unutrašnjim i spoljašnjim neprijateljima. Mobilizacija masa, populizam dakle, jeste samo sredstvo da se legitimiše taj voluntarizam, to stanovište da suverena odluka ničim nije ograničena.

Kako god se, dakle, populizam posmatra, on je ne samo retorički već stvarno neliberalan, s tim što sada on počinje da preovladava i tamo gde se činilo da nema nikakve izglede. To je novo.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Izbori, referendumi i nacionalni interes Vladimir Gligorov: Izbori, referendumi i nacionalni interes

    Ništa njih ne zanima nacionalni interes, izjava je koja se gotovo svakodnevno može pročitati u novinama, i ne samo u beogradskim. Šta je nacionalni interes? Kada je osnivana Demokratska stranka to je bila jedna od tema i Zoran Đinđić je uzeo na sebe da ga formuliše.

  • Miša Brkić: Staro gvožđe Miša Brkić: Staro gvožđe

    Vreme je da se manemo zabluda, da se prekine zavera ćutanja, da se odustane od populističke bolećivosti, da stručnjaci najzad kažu istinu, da prestanemo da bacamo novac...

  • Vladimir Gligorov: Jedno poređenje Vladimir Gligorov: Jedno poređenje

    Ovo će uglavnom biti samo najjednostavnije komentarisanje podataka o ponašanja srpske i hrvatske privrede i o održivosti njihovih javnih finansija. Najpre, Slika 1 prikazuje realni kurs kune izražen u jediničnim troškovima rada (koliko košta rad, pojednostavljeno rečeno).

  • Mijat Lakićević: Hristos se rodi, Vaša Svetosti Mijat Lakićević: Hristos se rodi, Vaša Svetosti

    Ovih dana je za božićnom trpezom neko ispričao sledeću “istinitu legendu”, kažu još od pre Drugog, a možda i Prvog svetskog rata. Prevrne se čamac i pop upadne u reku. Uskomešaše se u čamcu, viču “daj pope ruku, daj pope ruku” – pop ništa.

  • Dimitrije Boarov: Gubici i profit javnih preduzeća Dimitrije Boarov: Gubici i profit javnih preduzeća

    Kao što se moglo i očekivati, Fiskalni savet je, komentarišući krajem protekle sedmice projekciju budžeta Srbije za iduću godinu, ocenio da “neuspešna javna i državna preduzeća i dalje predstavljaju ogroman budžetski trošak, ali i budući budžetski rizik”.

  • Jelka Jovanović: Presedani bez presedana Jelka Jovanović: Presedani bez presedana

    U utorak ujutru pred Višim sudom u Timočkoj na suđenju NIN-u po tužbi ministra unutrašnjih poslova Srbije Nebojše Stefanovića desilo se više presedana, ali je i, paradoksalno, nastavljena duga tradicija sudsko-medijskih apsurda.

  • Dimitrije Boarov: Brigu na veselje Dimitrije Boarov: Brigu na veselje

    Preživesmo i 2016. godinu. Pošto smatram da je uoči novogodišnjeg 2017. veselja neumesno razmatrati procente i stope rasta, kamate i kredite, budžete i pronevere, već treba “udariti brigu na veselje”, ovde ću se pozabaviti nekim “ideološkim gibanjima” u našoj javnosti, koja su, zbog svoje patetične karikaturalnosti, baš zgodna za praskave dane slobodarskih vatrometa i varljive nade da će sutra biti bolje, “kad pravda pobedi svetski i domaći neoliberalizam”.

Preporuke prijatelja
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side