26.12.2016 Beograd

Vladimir Gligorov: Populizam

Vladimir Gligorov: Populizam
Antiliberalni pokreti u vreme pre Drugog svetskog rata bili su populistički bilo da su bili levičarki ili desničarski. Staljin je govorio o postojanju dve desnice, one prave liberalne i one prikrivene, trockističke.

Fašisti i nacisti takođe su prevashodno napadali liberale. Tako da je verovatno ključna karakteristika populizma to da u liberalima vide ne samo protivnike već neprijatelje.

Jedan važan prigovor, jedna ključna karakteristika neprijatelja jeste neautentičnost. Njihovi interesi nisu narodni: obični, pravi ljudi, oni koji čine populus, nisu ni na koji način slični, a nekmoli predstavljeni tim otuđenim, nastranim i nakaradnim, kosmopolitskim čak, bogatašima, verskim i drugim manjinama i onima čiji je stil života izopačen, dakle u neskladu sa stvarnim, pravim, običnim ljudima, s narodom jednom rečju. Oni i ne govore tako da ih običan čovek razume već su navodno stručni i uopšte gotovo svakom rečenicom koju izgovore kao da kažu kako oni znaju više od ljudi koji žive od svoga rada. Čak da znaju šta je u interesu običnog naroda i pravih ljudi. Kao da oni sami nisu isti kao i taj običan svet, otkuda optužba o licemerju, u najmanju ruku, a o odrođenosti, to jest o neautentičnosti, zapravo.

U poslednjih nekoliko decenija donekle je izgubljen taj smisao populizma i o njemu se najviše govorilo kao o levičarskom pokretu, koji obećava preraspodelu u korist siromašnijih, koji su, posebno u manje razvijenim zemljama, u velikoj većini. I zapravo najviše se raspravljalo o izvodljivosti populističkih političkih mera, sa osnovnom tvrdnjom ili zaključkom da su te mere u neskladu sa odabranim, populističkim ciljevima. Osnovni je prigovor levom populizmu bio upravo taj: sredstva koja bi da upotrebe ne samo da neće obezbediti ostvarenje ciljeva kojima teže već će zapravo udaljiti vlasti, zemlju, narod od njih. Populizam, praktično uvek levičarski, jeste zapravo, blago rečeno, zabluda o tome kojim se sredstvima mogu ostvariti ciljevi kojima se teži.

Neostvarljivost levog populizma obično se dokazivala tako što bi se tvrdilo kako je privredna politika preraspodele u korist siromašnijih u nesaglasnosti s međunarodnim privrednim odnosima jer će se, iz jednog ili drugog razloga, pogoršati spoljna privredna ravnoteža – povećaće se, recimo, uvoz, ili će se smanjiti strana ulaganja, ili će se otežati javno finansiranje jer će se povećati kamatna stopa usled ubrzane inflacije, ili sve to zajedno. Ukoliko bi se pak levi populistički program sprovodio u uslovima protekcionizma, trebalo bi očekivati pogoršanje privrednog razvoja jer naprednija tehnologija postaje nedostupna, a i ograničena konkurencija na malom domaćem tržištu ne podstiče inovativnost.

Može se, naravno, raspravljati o valjanosti ovih prigovora levom populizmu, ali nije netačno da su poznatiji primeri, posebno u Latinskoj Americi, često davali za pravo kritičarima. Drukčije, međutim, stoji stvar sa desnim populizmom, koji je ponovo danas postao popularan i to pre svega u razvijenijim zemljama Evrope i u Americi, posebno u pretežno tradicionalno liberalnim zemljama. On je sličan a levim liberalizmom na rečima jer teži da mobiliše gubitnike u nekonkurentnim industrijama. Ali, to nije ključno za desni populizam.

Ako se samo uzme ono što se može čuti u Sjedinjenim Državama i u Velikoj Britaniji, i po tome se pogleda šta nude populisti u Evropi, mobilizacija radnika u industrijama koje nestaju jeste samo sredstvo. Stvarni ciljevi slični su onima iz tridesetih godina prošlog veka. Karl Šmit je to zvao, ako se dobro sećam, decizionizmom, a moglo bi se svakako nazvati voluntarizmom, opet u smislu iz tog vremena. Reč je o pokretu koji je revolucionaran u tom smislu da se ne smatra obaveznim prema nasleđenim odnosima. U unutrašnjoj politici, kao što vidimo u Mađarskoj ili Poljskoj, reč je o promeni Ustava sa idejom da se iz njega izbaci ono što ga karakteriše kao liberalan. Otuda i pozivanje na neliberalnu demokratiju ili na demokratiju koja je utemeljena u stvarnim karakteristikama naroda, kako bi se to reklo. Dakle, reč je o promeni liberalne u nacionalnu demokratiju.

U spoljašnjoj politici reč je o odustajanju od obaveza, bilo da je reč o članstvu u Evropskoj uniji ili o trgovačkim sporazumima. S tim delom još uvek imaju probleme desničarski populisti u zemljama članicama Evropske unije, ali nema nikakve sumnje da je to njihov ključni politički zahtev. To što se naziva suverenizmom jeste upravo ono što je imao na umu Karl Šmit kada je definisao suverenost. Reč je o moći da se donese odluka koja nije ograničena nikakvim unutrašnjim ili spoljašnjim obavezama. Kao da je reč o odlučivanju u vanrednom stanju, gde je potrebno suprotstaviti se unutrašnjim i spoljašnjim neprijateljima. Mobilizacija masa, populizam dakle, jeste samo sredstvo da se legitimiše taj voluntarizam, to stanovište da suverena odluka ničim nije ograničena.

Kako god se, dakle, populizam posmatra, on je ne samo retorički već stvarno neliberalan, s tim što sada on počinje da preovladava i tamo gde se činilo da nema nikakve izglede. To je novo.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Demokratski i patriotski protesti Vladimir Gligorov: Demokratski i patriotski protesti

    Uzmimo tek završene predsedničke izbore u Srbiji i proteste koji su izbili odmah posle proglašenja rezultata. Poruka protestanata, koliko sam u stanju da razumem, jeste da im je izbor nametnut.

  • Biljana Vankovska: Čekajući Đinđića Biljana Vankovska: Čekajući Đinđića

    Kada sam pomenula da sam pozvana da napišem tekst povodom desetogodišnjice smrti Zorana Đinđića, prijatelji su me zapanjeno pogledali. Usred svega što se trenutno događa u Makedoniji, što se nas tiče ovaj događaj? Kakav je, i da li je uopšte postojao nekakav uticaj ovog harizmatičnog političara na region, i posebno na Makedoniju?

  • Mijat Lakićević: Osveta najboljih đaka Mijat Lakićević: Osveta najboljih đaka

    Za školu se u Srbiji često kaže da predstavlja osvetu loših đaka. Za politiku bi se, međutim, moglo reći da predstavlja osvetu onih najboljih.

  • Momčilo Pantelić: Neugodni uzlet Momčilo Pantelić: Neugodni uzlet

    Balkanu je poskočio rejting. Vanredno ga upisuju u dnevni red velikih međunarodnih skupova i poklanjaju mu upadljiva mesta u moćnoj štampi kojima, obično, ne može ni da primiriše.

  • Nadežda Gaće: Neodoljiva privlačnost Belog Nadežda Gaće: Neodoljiva privlačnost Belog

    Luka Maksimović je osvojio nešto manje glasova na predsedničkim izborima od drugoplasirane stranke na prethodnim parlamentarnim izborima – SPS-a, a daleko više od SRS, DJB, koalicije oko DS, koalicije ČBČ i svih ostalih učesnika tih izbora.

  • Vladimir Gligorov: Alternativne Evrope Vladimir Gligorov: Alternativne Evrope

    Istorijski posmatrano, Evropa bi mogla da bude organizovana na sledeća četiri načina. Jedan jeste neka verzija Evropske unije. Kažem neka verzija jer stepen integrisanosti zavisi od toga kako se obezbeđuju osnovna javna dobra, a tu ima više mogućnosti.

  • Ivan Krastev: Jedinstvo Rusije i Turske u smanjenju uticaja EU Ivan Krastev: Jedinstvo Rusije i Turske u smanjenju uticaja EU

    Danas je veoma verovatno da će Balkan biti mesto na kojem će posthladnoratovski božji zakoni u Evropi biti pred najdramatičnijim izazovom i zato ne treba da bude iznenađenje što je region bio tema prošlonedeljnog samita Evropske unije

Preporuke prijatelja
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side