Vladimir Gligorov: Ponovo o Ukrajini
21.04.2014 Beograd

Vladimir Gligorov: Ponovo o Ukrajini

Vladimir Gligorov: Ponovo o Ukrajini Medija centar
Neko je rekao Ukrajina nije ni Bosna niti Kosovo. Zaista, reč je o najvećoj evropskoj zemlji, po teritoriji, ako se računaju samo one koje su u celini na evropskom kontinentu. Ima stanovništvo od oko 45 miliona. Doduše, u sporu je sa znatno većim susedom, ali i tako posmatrano to nije tek neki od balkanskih sporova. Evropska, pa i svetska, bezbednost su ulog ovog spora. Šta je predmet spora?

Teritorija, usled čega je zabrinutost opravdano izuzetno velika. No, u pozadini je zapravo spor o ulozi Rusije u svetskim odnosima, a možda još dublje unutrašnja rasprava o samoj Rusiji, o tome što se sve češće naziva „ruskom civilizacijom“. Bilo je, meni u svakom slučaju, zanimljivo da pročitam u jednom napisu ruskog ministra spoljnih poslova kako on citira Hantingtonovu knjigu o sukobu civilizacija, i to onaj deo gde on upozorava kako bi trebalo biti pažljiv kada je reč o Ukrajini, jer je ona podeljena između dveju civilizacija. Kako je neuobičajeno da ministar spoljnih poslova bilo koje zemlje pozitivno citira Hantingtona, pogledao sam da li je to nekakav izuzetak i ustanovio da se bar u jednom prethodnom slučaju Sergej Lavrov pozvao na Hantingtonovu tezu o značaju civilizacijskog identiteta, takođe u pozitivnom smislu. Ruska spoljna politika, znači, ne brani tek državne i čak ne samo nacionalne, već interese specifične civilizacije.

Koje? Hantington je civilizacije vezivao za religiju, mada nedosledno. Tako, primera radi, po njemu postoji latinoamerička civilizacija, kao što uostalom postoji judeohrišćanska, u koju spada i katolička, mada više protestantska, verzija hrišćanstva, ali ne i pravoslavna. Pa je on, sledeći nekako tu logiku podele hrišćanskih civilizacija, predlagao da se iz Atlantskog saveza (NATO) izbaci Grčka, a to bi se svakako odnosilo i na Bugarsku i Rumuniju, ali ne i na baltičke zemlje, o Poljskoj da i ne govorimo. No, svakako bi se moglo zaključiti da bi trebalo biti posebno oprezan kada je reč o teritorijama na kojima se civilizacije susreću, što je u ovom slučaju Ukrajina. Ili bar bi to moglo da bude smisao Lavrovljevih slaganja sa Hantingtonom.

Jedino što nije izvesno da on, Lavrov, misli na pravoslavnu, a ne na rusku civilizaciju. U ruskoj javnosti se zapravo misli pre svega na ruski, a ne pravoslavni svet. Delimično i zato, pretpostavljam, što se time civilizacija teritorijalizuje i podržavljuje, ako se tako to može reći. Pravoslavna civilizacija može da bude, kao što i jeste, državno organizovana na različite načine. Dakle, ne mora, a verovatno i ne može, da bude omeđena državnim granicama. Tako da zapravo i ne može da predstavlja osnov za bilo kakve teritorijalne pretenzije. Ne mora da postoji ni nekakva konfederacija pravoslavnih zajednica ili država pa da postoji jedna tako, verski dakle, određena civilizacija.

Naravno, stvar stoji drukčije sa ruskom civilizacijom, budući da ona ima nacionalne i državne implikacije. U stvari, kako je nacionalna, u smislu etnička, pripadnost nešto što nije, ne samo u ovom slučaju, jednostavno odrediti, ruska pripadnost je mnogo više teritorijalna ili državna odrednica. Što je, dakle, ono što stvara posebnu zabrinutost. Šta su spoljnopolitički ciljevi ruskog civilizacijskog identiteta? Gde su granice „ruskog sveta“? To je pitanje na koje se, bar jednim delom, odgovor traži u Ukrajini. I ne prvi put, što takođe ne pomaže i zapravo je to istorijsko iskustvo dodatni izvor neizvesnosti.

Razlika je, danas, u tome što je to spor između ukrajinske i ruske države, a ne ove druge i nekih država koje drže delove ukrajinskih teritorija. U ovom času, zato što se veliki broj evropskih zemalja ujedinio u tu Evropsku uniju i zato što je Ukrajina stekla nezavisnost po raspadu Sovjetskog Saveza, sama ta zemlja je predmet razgraničavanja civilizacija, prema Hantingtonu i Lavrovu, to jest prema ruskoj politici koja za cilj ima, ukoliko zaista ima, objedinjavanje ruskog sveta. Otuda i ta iznenađujuća popularnost Hantingtona kod ruskog ministra spoljnih poslova. Jedino što, kada se zagovornici sukoba civilizacija osvrnu po Evropi, nema nikoga ko bi za taj sukob bio zainteresovan, a Evropska unija nikako i ne može da bude. Kao što i NATO ne može da se oslobodi Grčke i Turske kako bi bio, kao što je Hantington hteo, savez koji brani judeohrišćansku civilizaciju (pre svih od islamske, a ne od pravoslavne). Tako da nema partnera za ovo neprijateljstvo prema pravoslavnoj civilizaciji.

Tako da je zapravo na Rusiji da definiše dokle dopire njen svet, njena civilizacija? I u kojoj je meri to teritorijalizovana ideja? Jer, Ukrajina kao civilizacijski zalogaj nikako nije mali, ali se s njom civilizacija ne zaokružuje. Pored toga, Ukrajina je verovatno najveći izazov, ali ni drugi u ruskom okruženju nisu ni mali niti beznačajni. Sama Ukrajina čini se da namerava da se brani, kao država, ne kao civilizacija, a to dramatično povećava rizik proširenja sukoba na sve nedovoljno definisane teritorije ruske civilizacije. što bi moglo da ugrozi čitav sistem evropske bezbednosti. Evropska unija ne može da napada i da se brani, ali Ukrajina i druge zemlje koje bi mogle da budu predmet zaokruživanja ruskog sveta mogu, a to bi izazvalo i reakciju Atlantskog saveza. Ulog je, dakle, velik – Evropa.

Zato Ukrajina nije ni Kosovo niti Bosna. Što se civilizacija i sukoba tiče, bolje je čitati Tolstoja, a ne Hantingtona. O razlici u literarnoj vrednosti i da ne govorimo.

autor: Vladimir Gligorov izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Simbolično torpedovanje Dimitrije Boarov: Simbolično torpedovanje

    Ovo što sada gledamo pokazuje da se Aleksandar Vučić trudi da prikaže da se kod Donalda Trampa zapravo ništa bitno nije dogodilo, što je u suprotnosti s navodno “istorijskim karakterom” dogovora sa SAD, kako je to “pismo o namerama”, koje je sa SAD pompezno potpisano, kvalifikovala sama provladina štampa.

  • Vladimir Gligorov: Drugi kvartal u Srbiji, reforme u Crnoj Gori Vladimir Gligorov: Drugi kvartal u Srbiji, reforme u Crnoj Gori

    Srpska privredna politika sve se više oslanja na državna ulaganja i potrošnju, što je verovatno suprotno od pravca kojim bi trebalo da ide.

  • Nadežda Gaće: 30. avgust Nadežda Gaće: 30. avgust

    Tridesetog avgusta 1963. Hruščov i Kenedi su uspostavili “crveni telefon” u strahu od nuklearnog rata, i time započeli eru, doduše neiskrene, međusobne saradnje dva suštinski suprotna koncepta upravljanja supersilama, koji su se jasno odslikali i na globalna kretanja.

  • Dimitrije Boarov: Mladi lideri Dimitrije Boarov: Mladi lideri

    Među mladim ljudima ima rođenih lidera i vrednica, ali se ovo društvo u promovisanju ličnosti ne vodi fundamentalnim već uglavnom političkim kriterijumima.

  • Dimitrije Boarov: Privreda u raljama politike - i obrnuto Dimitrije Boarov: Privreda u raljama politike - i obrnuto

    Srbija je, boreći se da reši pitanje krupnih državnih firmi, preko “strateškog političkog partnerstva” uspela da privuče strane investitore, ali se tako uplela u složenu matricu geopolitičkih odnosa, zbog čega je sada u poziciji da bilo kakve promene srpske spoljne politike mogu imati veoma visoku ekonomsku cenu.

  • Momčilo Pantelić: Po nizbrdici ka vrhu Momčilo Pantelić: Po nizbrdici ka vrhu

    Kad bi se sa stihom Branka Miljkovića “ubi me prejaka reč” bar donekle poistovetili i političari, mnogi među njima već ne bi bili među nama. U ovdašnjoj verbalnoj tiraniji, uglavnom odozgo nadole, ispraćaja na onaj svet bilo bi napretek, a ovih dana, začudo, i u savremenoj, a sve više “balkanizovanoj” Americi.

  • Jelka Jovanović: Čemu prava? Jelka Jovanović: Čemu prava?

    Ustavni sud Srbije je prošle sedmice, prvi put posle mnogo vremena, oborio jednu od mera koje je Vlada Srbije donela, i to tokom vanrednog stanja.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side