Vladimir Gligorov: Penzije
29.09.2014 Beograd

Vladimir Gligorov: Penzije

Vladimir Gligorov: Penzije
Koliko će iznositi prosečna penzija zavisi od broja osiguranika koji uplaćuju osiguranje, dakle od broja zaposlenih, od broja penzionera, od stope doprinosa, a i od dužine rada i uživanja penzije. Pojednostavljeno rečeno, zaposleni štedi, a penzioner ušteđevinu troši.

Ovo drugo, visina potrošnje, zavisi od ovog prvog, od toga koliko je ušteđeno, što opet zavisi od stope zaposlenosti i od stope doprinosa. Uzmimo da ne želimo da promenimo potrošnju penzionera, ali se smanji broj zaposlenih u odnosu na broj penzionera, onda je potrebno povećati doprinose. Ukoliko, opet, ne bismo da povećamo doprinose, moraju se smanjiti penzije. Ili je potrebno na neki drugi način finansirati penzije – a to će biti ili poreski prihodi ili pozajmice. Zajam, naravno, mora da se vrati, što opet znači da će ili biti novaca iz doprinosa ili iz poreza. I to su otprilike izbori. Stvari se ne menjaju mnogo ukoliko je reč ne o državnom sistemu osiguranja nego o privatnom ali postoji obaveza uplaćivanja u njega, kao i stroga regulacija njihovih ulaganja. Drukčije stoji stvar sa dobrovoljnim privatnim penzijskim fondovima, pogotovo ukoliko su slobodni da ulažu gde smatraju da je najveći prinos.

Uzmimo da se proizvodnja prepolovi, što je bio slučaj devedesetih godina. Ili da stagnira, kao u periodu od 2008. do danas (zapravo, prosečna realna stopa rasta je bila blago negativna), trebalo bi očekivati značajno smanjenje zaposlenosti a i primanja, dakle promenu u odnosu penzionera i zaposlenih, veći broj prvih i manji drugih. Što znači da će se smanjiti i priliv u penzijski fond, osim ukoliko se ne poveća stopa doprinosa, dakle ako zaposleni ne štede više i troše manje. Ili se ne smanje penzije. Ili se ne povećaju porezi.

Kada je reč o porezima, oni se plaćaju iz dohodaka, što će reći padaju na teret prihoda od kapitala, prihoda od rada i samih penzija. Najveći teret je svakako na prihodima od rada, dakle na platama. To ne moraju da budu plate trenutnih generacija, jer se može živeti na zajam. Naravno, to ima smisla ukoliko se očekuje da će se i plate i zaposlenost povećati u budućnosti, pa će teret koji će naslediti buduće generacije bi snošljiviji od onoga koji bi pao na današnje, ako bi sav teret pao na tekuće dohotke. Ukoliko, međutim, do tog privrednog napretka ne dođe, neki budući penzioneri će se suočiti sa manjim penzijama i manjom potrošnjom. Ili, drukčije rečeno, ako oni koji su zaposleni danas uzmu zajam kako bi finansirali današnje penzije, kako ne bi morali danas da povećaju doprinose za penzijski fond, onda će oni, kada se penzionišu, imati manje penzije, ukoliko ne dođe do potrebnog privrednog rasta i rasta zaposlenosti, jer će morati da vraćaju nagomilane dugove. Što je otprilike situacija u kojoj se danas nalaze srpska privreda i država.

Penzija je, naravno, dohodak od štednje, dakle prinos je od imovine, drukčije rečeno. To se vidi ako se posmatra privatni penzijski fond. Novac koji se u njega uplati, investira se, recimo, najvećim delom u državne obveznice, jer su one najsigurnije, pa se kasnije iz prinosa tog ulaganja isplaćuju penzije. Ili, uzmimo da se uloži u nekretnine, pa se živi od rente pod stare dane. Naravno, hoće li te rente biti i kolika će biti zavisi od toga koliko će ta imovina vredeti, pa tako i koliki će biti prinos od nje. Ukoliko se decenijama nazaduje, na ulaganju se lako može izgubiti, tako da prinos može da bude i negativan. Isto je i sa ulaganjima u državni penzijski fond, jer će i njegova imovina izgubiti na vrednosti, a smanjiće se i tekuća primanja.

Ovo smanjenje može da se obavi nominalno ili realno. U tome se penzije ništa ne razlikuju od plata. U ranijim godinama, realne plate su pod kontrolom držane putem inflacije. U predizborno vreme bi bile povećane, ponekad bi i kurs bio stabilizovan, pa bi se usporila inflacija, da bi kasnije bio korigovan, a inflacija ubrzana. Što je, naravno, umanjilo realno i plate i penzije. Ovo, međutim, ne smanjuje njihov teret za budžet i za poreske obveznike ukoliko nema privrednog rasta. Što postaje više nego jasno sada kada je inflacija značajno usporena, pa se tako ne mogu realno smanjiti dohoci. Tako da preostaje nominalno smanjenje.

To nije nikako povoljan ishod, iz očiglednih razloga, ali i zato što će se dodatno smanjiti potrošnja, a to nije dobra vest ni za proizvodnju niti za zaposlenost. Ali, mogućnosti dodatnog zaduživanja su iscpljene, a i povećanja doprinosa i poreza takođe. Ostaje jedino da se poveća zaposlenost, što je i inače nužan uslov svakog trajnijeg rešenja. Tako da bi ključno bilo da privredne vlasti rade na merama povećanja zaposlenosti, kojih trenutno nema.

Ostaje jedino da se poveća zaposlenost, što je i inače nužan uslov svakog trajnijeg rešenja. Tako da bi ključno bilo da privredne vlasti rade na merama povećanja zaposlenosti, kojih trenutno nema

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (1) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 29.09.2014, 14:30h olga (6)

    Koji čist kapital je lud da dođe u Srbiju gde vlada Vučić sa svojom bulumentom. Ne plaćajte nikako doprinose na veći iznos od minimalca jer su vam to bačene pre,penziju i onako skoro da nećete imati. Niko netreba da finansira ovu vlast koja je propast za Srbiju već treba da pomogne i da protesti i njeno rušenje krene što pre.Spas je samo bankrot i da krenu u štampanje para što je sasvim sigurno pa da se narod dozove pameti. NJihovi glasači priznaju samo silu koja je na delu i prazan frižider.Oni će ih i srušiti.

Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Kurs i dug Vladimir Gligorov: Kurs i dug

    Problem sa fiksnim kursom je u tome što s vremenom postaje skupo od njega odustati.

  • Mijat Lakićević: Mandat za rat Mijat Lakićević: Mandat za rat

    Nije ovo prvi put da srpski birači glasaju za rat. Pre tačno 30 godina, 1990, Slobodan Milošević je dobio mandat da povede rat protiv “spoljašnjeg neprijatelja” – Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka... Sada je Aleksandar Vučić dobio mandat da nastavi rat protiv unutrašnjeg neprijatelja. To jest, protiv svih koji nisu uz Srpsku naprednu stranku. Što znači da će buduće vlasti – od lokala preko Pokrajine do Republike – biti još bezobzirnije.

  • Dimitrije Boarov: Privremeno ulepšavanje Dimitrije Boarov: Privremeno ulepšavanje

    Čadež je nedavno rekao: “Tu smo – gde smo i moramo da radimo zajedno, privrede su nam povezane više nego što ljudi znaju, što mogu i da pretpostave i što političari ne razumeju.” Ne znam zašto se u poslednjim spekulacijama o budućem premijeru Srbije Čadež više ne spominje, ali sada mogu da pretpostavim zašto je tako.

  • Dimitrije Boarov: Spora gradnja brze pruge Dimitrije Boarov: Spora gradnja brze pruge

    Da je u Kini brza pruga između Pekinga i Šangaja građena brzinom koja se ostvaruje između Pazove i Tošinog bunara, tih oko 1.300 kilometara gradilo bi se 150 godina, a izgrađena je za oko 4-5 godina.

  • Vladimir Gligorov: Plate Vladimir Gligorov: Plate

    Udvostručiti plate u evrima za, recimo, pet godina veoma je teško ostvarljivo.

  • Vladimir Gligorov: Srbija i Hrvatska Vladimir Gligorov: Srbija i Hrvatska

    U poslednjih desetak godina stvarni proizvod Hrvatske trajno je veći od srpskog i razlika se ne smanjuje, a po stanovniku se nominalno povećava.

  • Momčilo Pantelić: Red nereda Momčilo Pantelić: Red nereda

    “Ne mogu da dišem” nije samo preklinjanje teško obolelih nego i – povodom policijskog davljenja uhapšenog u Mineapolisu – poklič sve većeg broja ljudi koje sistemi guše nepravdom i ostalim nepočinstvima.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side