Vladimir Gligorov: Opozicija
03.02.2020 Beograd

Vladimir Gligorov: Opozicija

Vladimir Gligorov: Opozicija
U sporovima oko toga da li bojkotovati izbore ili ne, uzima se ponekad Makedonija za primer. I druga poređenja su korisna da bi se video problem sa opozicijom u Srbiji.

Jedna stvar je bila od ključne važnosti u makedonskom slučaju. To što opoziciona stranka nije bila delegitimisana, a nekmoli uništena. Bez obzira na to što je u dužem periodu bila izvan vlasti, što je imala neslaganja unutar partijskog rukovodstva i što je trpela napade kako je nepatriotska i izdajnička i sorosovska, i ogrezla u korupciji, i uopšte partija na vlasti je na opoziciju svalila sve što je mogla da smisli ili da pozajmi od drugih u zemljama koje su već bile u tome izveštene, partija je sačuvala i kadrove, i ideologiju, i glasačko telo. Tako da kada je došlo do sukoba oko izbornih uslova bilo je jasno da ako opozicija ne bude učestvovala, legitimnih izbora naprosto ne može da bude.

Uz to, opozicioni socijaldemokrati su imali veoma jasne stavove o svim ključnim pitanjima, a njih je bilo i nisu sasvim različiti od onih s kojima se suočava srpska politička javnost. Na jednoj strani je stav o evroatlantskim integracijama, na drugoj o jednakim pravima u multinacionalnoj zemlji. Ovo poslednje kako bi se ne samo očuvala stabilnost već i obezbedila trajnija demokratizacija. Uz to, tu je i korupcija, i vladavina prava, i ekonomski i društveni napredak.

Partija je i u dužem periodu bivanja u opoziciji očuvana i kao organizacija i kao politika, pa je očuvana i podrška među glasačima. Partijski sistem ostao je praktično dvopartijski, bar na makedonskoj strani (albanska je drukčija).

Uzmimo drugi primer o kojem je bilo komentara u javnosti. U Hrvatskoj je na predsedničkim izborima pobedio kandidat socijaldemokrata. Pa se u Srbiji nagađalo da bi to moglo da nagovesti sličan rasplet i u Srbiji. Problem s tim je što u Srbiji nedostaje zaplet. Socijaldemokrati u Hrvatskoj održali su se i kao stranka i kao alternativa. Ma koliko to može da izgleda drukčije gledano sa srpske strane, između hrišćanskih-demokrata i socijaldemokrata u Hrvatskoj postoji ne mala i zapravo neuklonjiva razlika. Oni se razlikuju po ključnim državnim i privrednim pitanjima. Opet ne sasvim različito od Srbije, tu su državna pitanja – odnos prema Bosni i Hercegovini je jedno – tu su ustavna pitanja – odnos prema crkvi je jedno – a onda su tu i razlike u privrednoj politici.

Tako da glasanje za gospodina Milanovića nije samo glasanje protiv gospođe Kosor već je reč o podršci opoziciji. I opet, uprkos proliferaciji partija, zapravo je održan dvopartijski sistem pre svega zato što se održala socijaldemokratska partija.

Za stabilnost i održivost demokratije od najveće je važnosti da postoji alternativa u opozicionoj partiji. Za glasače je važno da mogu da kazne partiju ili partije na vlasti tako što neće glasati za njih već za opoziciju. Da bi to mogli, potrebno ja da postoji opoziciona partija koja može da preuzme vlast. Takve partije postoje u Makedoniji i Hrvatskoj. Ne mora sistem da bude dvopartijski, ali mora bar da postoji opozicija koja je u očima glasača sposobna da preuzme vlast. Jer ima kadrove, i ima program, i zna odgovore, različite od odgovora partija na vlasti, na ključna državna i politička pitanja.

U Srbiji takve opozicije nema. I zato su ova poređenja uglavnom neosnovana. U Srbiji postoje dva politička straha. Jedan jeste da će se oformiti i održati demokratska stranka. Dakle, da će konačno zemlja morati da se demokratizuje jer će demokrate biti ne tek jednokratna već održiva alternativa. Drugi jeste da će se narod pobuniti protiv arogancije ljudi na vlasti i zbog prevelike korupcije. Pobunu bi mogla da izazove bilo koja kriza koja bi izbila, a mogli bi da je povedu neki sasvim nepoznati ljudi.

Usled toga, istorijski posmatrano, dva se odgovora obično koriste. Jedan je da se marginalizuju demokrate. U Srbiji oni ne mogu da budu socijaldemokrate jer su preživeli socijalisti, dakle, naslednici komunista iz kojih su nastale sve održive socijaldemokratske partije na prostoru bivše Jugoslavije, pa i u socijalističkom svetu uopšte. To je problem s kojim se demokrate suočavaju i koji im ograničava uticaj. No, važnije od toga jeste uspešno razbijanje jedinstva demokratskih stranaka i glasača. Ovde nema prostora da se razmotre načini na koje je to činjeno, ali sasvim je jasno da su korišćena sva sredstva. I velike, stabilne, održive demokratske opozicione stranke nema. Tako da Srbija neprestano teži jednopartijskom sistemu.

Drugi jeste izbijanje nacionalne krize. Nema ništa, računaju vlasti, što će s tom nepogrešivošću održati vlast kao što je nacionalna ugroženost. Ništa nije korisnije od dobre nacionalne krize. Gde glavnu negativnu ulogu igraju strani neprijatelji svih vrsta, boja i vere. Ovo nema potrebe detaljnije razmatrati jer se jedna takva kriza upravo odvija.

Tako da se srpski rasplet ne može videti u makedonskoj ili hrvatskoj drami. Potreban je drukčiji zaplet, kao što znamo iz iskustva.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Pitanje konjunkture Dimitrije Boarov: Pitanje konjunkture

    Malo je reći da svetsko tržište, od kojeg Srbija sve više zavisi, posle korone neće biti onakvo kakvo je bilo pre pandemije. Neće biti isto ni u samoj Srbiji. Zbog svega toga suočićemo se s hitnom potrebom restrukturiranja cele privrede, što obično prilično košta i donosi nove rizike.

  • Dimitrije Boarov: Kako pomoći turizmu Dimitrije Boarov: Kako pomoći turizmu

    Znam mnoge ljude koji su se tokom godine mnogo čega odricali da bi putovali i letovali širom sveta i o tome potom sve vreme govorili u svojim prijateljskim krugovima, pokazivali slike, itd. Ako im se to oduzme, njihov život će u suštinskom smislu postati siromašniji.

  • Mijat Lakićević: Dijalog u paklu... Mijat Lakićević: Dijalog u paklu...

    Sportski ideolog Nebojša Čović izjavio je pre neki dan da je “Crvena zvezda narodski klub”, te da je kao takva “prethodnih godina odlično predstavljala državu Srbiju, glavni grad Beograd i region”.

  • Momčilo Pantelić: Korona-triler Momčilo Pantelić: Korona-triler

    Kad se neko zlo izrodi na Istoku, a najveće žrtve odnese na Zapadu, je li to dovoljno za novi Hladni rat? Ovako uprošćena strateška nedoumica razmahala se po svetu povodom pandemije koja se začela u Kini, a dosad najviše ojadila Evropu i Ameriku.

  • Vladimir Gligorov: Virus u regiji Vladimir Gligorov: Virus u regiji

    Srbija ima značajno veći broj obolelih nego zemlje u susedstvu, ali ne i veći broj umrlih. Zapravo, tek nešto više od dva odsto obolelih je umrlo, dok je u svim drugim zemljama u susedstvu taj procenat veći.

  • Mijat Lakićević: Mandat za rat Mijat Lakićević: Mandat za rat

    Nije ovo prvi put da srpski birači glasaju za rat. Pre tačno 30 godina, 1990, Slobodan Milošević je dobio mandat da povede rat protiv “spoljašnjeg neprijatelja” – Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka... Sada je Aleksandar Vučić dobio mandat da nastavi rat protiv unutrašnjeg neprijatelja. To jest, protiv svih koji nisu uz Srpsku naprednu stranku. Što znači da će buduće vlasti – od lokala preko Pokrajine do Republike – biti još bezobzirnije.

  • Vladimir Gligorov: Hibridi Vladimir Gligorov: Hibridi

    Koja je saznajna korist od hibridnih režima? Takođe, šta se postiže višekriterijumskim ocenjivanjem?

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side