03.02.2020 Beograd

Vladimir Gligorov: Opozicija

Vladimir Gligorov: Opozicija
U sporovima oko toga da li bojkotovati izbore ili ne, uzima se ponekad Makedonija za primer. I druga poređenja su korisna da bi se video problem sa opozicijom u Srbiji.

Jedna stvar je bila od ključne važnosti u makedonskom slučaju. To što opoziciona stranka nije bila delegitimisana, a nekmoli uništena. Bez obzira na to što je u dužem periodu bila izvan vlasti, što je imala neslaganja unutar partijskog rukovodstva i što je trpela napade kako je nepatriotska i izdajnička i sorosovska, i ogrezla u korupciji, i uopšte partija na vlasti je na opoziciju svalila sve što je mogla da smisli ili da pozajmi od drugih u zemljama koje su već bile u tome izveštene, partija je sačuvala i kadrove, i ideologiju, i glasačko telo. Tako da kada je došlo do sukoba oko izbornih uslova bilo je jasno da ako opozicija ne bude učestvovala, legitimnih izbora naprosto ne može da bude.

Uz to, opozicioni socijaldemokrati su imali veoma jasne stavove o svim ključnim pitanjima, a njih je bilo i nisu sasvim različiti od onih s kojima se suočava srpska politička javnost. Na jednoj strani je stav o evroatlantskim integracijama, na drugoj o jednakim pravima u multinacionalnoj zemlji. Ovo poslednje kako bi se ne samo očuvala stabilnost već i obezbedila trajnija demokratizacija. Uz to, tu je i korupcija, i vladavina prava, i ekonomski i društveni napredak.

Partija je i u dužem periodu bivanja u opoziciji očuvana i kao organizacija i kao politika, pa je očuvana i podrška među glasačima. Partijski sistem ostao je praktično dvopartijski, bar na makedonskoj strani (albanska je drukčija).

Uzmimo drugi primer o kojem je bilo komentara u javnosti. U Hrvatskoj je na predsedničkim izborima pobedio kandidat socijaldemokrata. Pa se u Srbiji nagađalo da bi to moglo da nagovesti sličan rasplet i u Srbiji. Problem s tim je što u Srbiji nedostaje zaplet. Socijaldemokrati u Hrvatskoj održali su se i kao stranka i kao alternativa. Ma koliko to može da izgleda drukčije gledano sa srpske strane, između hrišćanskih-demokrata i socijaldemokrata u Hrvatskoj postoji ne mala i zapravo neuklonjiva razlika. Oni se razlikuju po ključnim državnim i privrednim pitanjima. Opet ne sasvim različito od Srbije, tu su državna pitanja – odnos prema Bosni i Hercegovini je jedno – tu su ustavna pitanja – odnos prema crkvi je jedno – a onda su tu i razlike u privrednoj politici.

Tako da glasanje za gospodina Milanovića nije samo glasanje protiv gospođe Kosor već je reč o podršci opoziciji. I opet, uprkos proliferaciji partija, zapravo je održan dvopartijski sistem pre svega zato što se održala socijaldemokratska partija.

Za stabilnost i održivost demokratije od najveće je važnosti da postoji alternativa u opozicionoj partiji. Za glasače je važno da mogu da kazne partiju ili partije na vlasti tako što neće glasati za njih već za opoziciju. Da bi to mogli, potrebno ja da postoji opoziciona partija koja može da preuzme vlast. Takve partije postoje u Makedoniji i Hrvatskoj. Ne mora sistem da bude dvopartijski, ali mora bar da postoji opozicija koja je u očima glasača sposobna da preuzme vlast. Jer ima kadrove, i ima program, i zna odgovore, različite od odgovora partija na vlasti, na ključna državna i politička pitanja.

U Srbiji takve opozicije nema. I zato su ova poređenja uglavnom neosnovana. U Srbiji postoje dva politička straha. Jedan jeste da će se oformiti i održati demokratska stranka. Dakle, da će konačno zemlja morati da se demokratizuje jer će demokrate biti ne tek jednokratna već održiva alternativa. Drugi jeste da će se narod pobuniti protiv arogancije ljudi na vlasti i zbog prevelike korupcije. Pobunu bi mogla da izazove bilo koja kriza koja bi izbila, a mogli bi da je povedu neki sasvim nepoznati ljudi.

Usled toga, istorijski posmatrano, dva se odgovora obično koriste. Jedan je da se marginalizuju demokrate. U Srbiji oni ne mogu da budu socijaldemokrate jer su preživeli socijalisti, dakle, naslednici komunista iz kojih su nastale sve održive socijaldemokratske partije na prostoru bivše Jugoslavije, pa i u socijalističkom svetu uopšte. To je problem s kojim se demokrate suočavaju i koji im ograničava uticaj. No, važnije od toga jeste uspešno razbijanje jedinstva demokratskih stranaka i glasača. Ovde nema prostora da se razmotre načini na koje je to činjeno, ali sasvim je jasno da su korišćena sva sredstva. I velike, stabilne, održive demokratske opozicione stranke nema. Tako da Srbija neprestano teži jednopartijskom sistemu.

Drugi jeste izbijanje nacionalne krize. Nema ništa, računaju vlasti, što će s tom nepogrešivošću održati vlast kao što je nacionalna ugroženost. Ništa nije korisnije od dobre nacionalne krize. Gde glavnu negativnu ulogu igraju strani neprijatelji svih vrsta, boja i vere. Ovo nema potrebe detaljnije razmatrati jer se jedna takva kriza upravo odvija.

Tako da se srpski rasplet ne može videti u makedonskoj ili hrvatskoj drami. Potreban je drukčiji zaplet, kao što znamo iz iskustva.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: Paradigma Požega Mijat Lakićević: Paradigma Požega

    Kao što se pre tri decenije Srbija nije branila (ni odbranila) u Kninu, tako se ni danas ne brani na Cetinju nego, da izvinete, u Požegi.

  • Vladimir Gligorov: Trideset godina Vladimir Gligorov: Trideset godina

    Pre trideset godina osnovana je Demokratska stranka. Prošlo je dovoljno vremena za valjanu istoriju nastanka i početnog delanja stranke. S moje tačke gledišta, stranka je ispunila zadatak 10 godina kasnije, kada je padao Miloševićev režim. Kada je nastala, vlast je bila u usponu, a opozicija je bila razjedinjena. Tako da je valjalo čekati da se režim i ne mali deo opozicije polako uruše da bi došlo vreme za demokrate.

  • Vladimir Gligorov: Srbija i Crna Gora Vladimir Gligorov: Srbija i Crna Gora

    Nemam nameru da pišem o političkim odnosima, a ni o crkvenim. Ne ovde, u svakom slučaju. Već o tome kako je ko prošao posle osamostaljivanja Crne Gore. Mislim da nije nerazumno pretpostaviti da bi se Crna Gora razvijala, privredno, otprilike kao i Srbija da su ostali u istoj državi. To, naravno, ne možemo znati jer je to protivčinjenična tvrdnja. Tako da je to više pretpostavka o tome koja su bila očekivanja, ako su bila, crnogorskih glasača kada su se izjašnjavali na referendumu. U svakom slučaju, očekivanja su bila da će proći bolje ako povrate sopstvenu državnost. Da li su?

  • Dragan Šutanovac: Zarobljavanje budućnosti Dragan Šutanovac: Zarobljavanje budućnosti

    Paradoksalno je da strateška dokumenta u oblasti odbrane i bezbednosti ne definišu neposredne izazove, rizike i pretnje po naciju, ali nosilac izrade tih dokumenata ipak je predložio, a Vlada usvojila, primenu koncepta totalne odbrane

  • Vladimir Pištalo: Dušu su emigranti doneli Vladimir Pištalo: Dušu su emigranti doneli

    Vidim Čarlsa Simića kao klinca u ulici Majke Jevrosime, kome je svaki čas neko govorio: – Ej, poručio ti Pera da će da te prebije.

  • Dimitrije Boarov: Klimatska i druge apokalipse Dimitrije Boarov: Klimatska i druge apokalipse

    Evo, i čuveni Forum u Davosu počeo je pre neki dan najviše u znaku zahteva da se spreči “klimatska apokalipsa”, a ta svetska briga napokon je počela bolje da se shvata i u Srbiji nakon protekle sedmice – kada su Beograd i još neki naši gradovi bili pod takvom mešavinom magle i smoga, da su se probili među najzagađenije u svetu.

  • Dimitrije Boarov: Virus obara cenu nafte Dimitrije Boarov: Virus obara cenu nafte

    Otkako se Kina suočila sa epidemijom koju izaziva još nedovoljno proučeni korona virus, zbog čega su “u karantinu” i neki milionski gradovi, a čitav saobraćajni protok kroz ovu ogromnu zemlju samo u desetak dana skoro je prepolovljen, cene sirove nafte na svetskim tržištima konstantno padaju.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side