30.07.2018 Beograd

Vladimir Gligorov: Opozicija

Vladimir Gligorov: Opozicija
Nije lako razumeti zašto bi opozicija nudila program koji su naprednjaci napustili jer s njim nisu mogli da dođu na vlast i na njoj ostanu.

 Sada bi oni, recimo demokrate, čiji su program preuzeli naprednjaci, da se vrate na vlast naprednjačkim programom. Možda je to program čije vreme dolazi? Razmotrimo nekoliko tačaka.

O EU – sačekati da se vidi šta će s njom i s NATO savezom biti. To je praktično odustajanje od približavanja Evropskoj uniji. O tome da bi čekanje moglo da se oduži, da i ne govorimo. Koja je korist od toga?

Ako to dobro razumem, to je zbog kosovske politike. Pregovori s kosovskim Albancima bi se nastavili u skladu sa Ustavom, Rezolucijom 1244 i međunarodnim pravom. To sve ne ide jedno sa drugim. Naime, po Ustavu je Kosovo srpska pokrajina, što je, tvrdi se, u skladu sa Rezolucijom 1244 i međunarodnim pravom. Međutim, Međunarodni sud pravde je presudio da nezavisnost Kosova nije u neskladu sa rezolucijom 1244. Kako je taj sud nadležan da tumači međunarodno pravo, teško je u međunarodnom pravu tražiti uporište za rešenje u srpskom Ustavu. Može se reći da Međunarodni sud tumači, ali Savet bezbednosti odlučuje. Što je tačno.

Što upućuje na stav da je potrebno sačekati dok o statusu Kosova ne bude odlučivala Rusija jer uglavnom od njenog glasa zavisi da li će Kosovo biti primljeno u Ujedinjene nacije. A ako se ne teži članstvu u EU, pregovori sa kosovskim vlastima mogu da traju upravo dok Rusija ne ojača dovoljno ili se EU i NATO raspadnu, pa se onda naprosto na Kosovo primeni srpski Ustav.

Politički posmatrano, računa se, pretpostavljam, da bi u, recimo, sledećih godinu dana moglo da dođe do raspisivanja referenduma o Briselskom sporazumu o normalizaciji, gde Srbija ne bi priznala Kosovo, ali se ne bi protivila, pre svega, njegovom učlanjenju u Ujedinjene nacije. Opozicija bi, ako to dobro razumem, bila protiv održavanja tog referenduma i za njegov bojkot ili za glasanje protiv.

Ako je tako, onda je reč o opozicionom programu i o političkim nadama koje zavise od propasti dogovora sa Kosovom. Sve ostalo je sekundarno u odnosu na to. Kako je opozicija došla na taj stav koji su naprednjaci napustili, a demokrate nisu, bar verbalno, prihvatile ni u vremena kada nezavisnost Kosova nije čak ni bila neminovna? Teško je videti da će se s takvim stavom dobiti podrška bilo na referendumu bilo na izborima.

O nacionalnim resursima i jeftinoj radnoj snazi – nema prodaje prvih i nema stranih ulaganja koji bi da koriste drugo.

Šta su nacionalni resursi? Recimo da su to oni koje bi trebalo nacionalizovati jer će tako biti najefikasnije upotrebljeni. Na primer? Primeri bi morali biti ne naprosto preduzeća u državnom vlasništvu već ona koja bi trebalo da budu u državnom vlasništvu. Koja su to? Jedan primer bi mogla da bude Naftna industrija u meri u kojoj je reč o vlasništvu nad izvorima nafte i gasa i ako se želi monopol na preradu i snabdevanje. Ukoliko se ovo drugo ne želi, kao što i ne bi trebalo, ostaje samo prvo. To bi podrazumevalo da se nacionalizuju nafta i gas i da se ukinu svi elementi monopola na preradu i distribuciju.

Slično bi bilo i sa svim drugim nacionalnim resursima. Njih, uostalom, u prerađivačkoj industriji i nema. Čak i kada je reč o proizvodnji energije, nema nikakvog razloga zašto bi, recimo, elektrana trebalo da bude u državnom vlasništvu. Uzmimo da neko želi da izgradi novu elektranu, zašto bi to bio nacionalni resurs? U uslugama, takođe, nema mnogo nacionalnih resursa. Može biti da glasači imaju više poverenje u državno, a ne u privatno preduzeće ili ustanovu, ali to nije zato što je reč nacionalnom dobru.

Kod toga se čini da se opozicija priklanja rešenju da je sve u profesionalnom menadžmentu. U Jugoslaviji je bilo zagovornika oslanjanja na takozvano tržište menadžerima. Problema s tim ima mnogo. Pre svega zato što je to oskudno tržište, oskudno ponudom menadžera. Moglo bi da se internacionalizuje, ali to bi za vlasnika, državu, moglo da bude skupo. Dodatni problem je što bi menadžment donosio odluke o ulaganjima, gde bi država kao vlasnik pokrivala eventualne gubitke iz poreza jer ne bi mogla da bankrotira i prodaje imovinu pošto bi je prodavala sama sebi. To ne iscrpljuje probleme, ali ovo je kratak napis.

Konačno, radna snaga je jeftina jer je ukupna produktivnost niska i ima mnogo nezaposlenih. Ukoliko bi se plate u privatnom sektoru povećale, recimo tamo gde su vlasnici građani Srbije, morala bi da se značajno ograniči konkurencija i da se ograniči spoljna trgovina. Prvo, da bi se obezbedila monopolska profitabilnost, a drugo, da bi se održao spoljnotrgovinski bilans. Jasno je da bi eventualni efekti na povećanje realnih zarada bili relativno kratkoročni.

Ukoliko se pak samo misli na to da bi domaći preduzetnici plaćali radnike bolje od stranih ili da bi domaći preduzetnici ulagali u produktivnije aktivnosti nego strani, to nema mnogo smisla, a još manje empirijskih potvrda.

Možda se zaista može pobediti na izborima sa ovakvim programom, politika je to.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Ivana Pejčić: Vatra koja je ogolila sve Ivana Pejčić: Vatra koja je ogolila sve

    Tri izgubljena ljudska života tragičan su epilog katastrofalnog požara u Novom Pazaru. Pred očima nemoćnih komšija, brojnih građana i samih vatrogasaca, na terasi na trećem spratu nesrećnim ženama je očajnički trebala pomoć. Iako su svi isto tako očajnički želeli da pomognu – nisu mogli. Nisu mogli jer nisu imali čime.

  • Mijat Lakićević: Na granici Mijat Lakićević: Na granici

    Vrednoća predsednika Srbije već je postala legendarna. To što on sam može da obiđe za jedan dan, ne mogu desetorica drugih. Čovek prosto ruši zakone fizike. Ali sad će se izgleda naći pred istinskim iskušenjem.

  • Dimitrije Boarov: Lopovi i javna dobra Dimitrije Boarov: Lopovi i javna dobra

    Samo naizgled deluje paradoksalno da u zemlji kakva je Srbija ima toliko zagovornika širenja javne svojine, mada nas stalno sustižu vesti kako se bezočno ne samo zloupotrebljavaju nego i bukvalno kradu, pa i uništavaju mnoga javna dobra “pod zaštitom države”.

  • Vladimir Gligorov: Kineske investicije Vladimir Gligorov: Kineske investicije

    O tome sam pisao više puta. Ali kako raste interes da se razumeju kineske namere na Balkanu i u Evropi, možda da sažmem kako ih ja vidim

  • Dimitrije Boarov: Radničko akcionarstvo Dimitrije Boarov: Radničko akcionarstvo

    Kriza u pulskom brodogradilištu Uljanik, koje nije u stanju da isplati julske plate za oko 4.500 zaposlenih u svom “škveru” i u riječkom brodogradilištu “3. maj” (koje je pre koju godinu “kupilo” hrvatskim državnim parama, to jest preko kojeg je dokapitalizovano državnim parama u jednoj zamaskiranoj dotacionoj operaciji), ima niz klasičnih karakteristika finansijskog sloma jednog velikog preduzeća, ali i nekoliko specifičnosti koje zaslužuju pažnju i srpske javnosti.

  • Vladimir Gligorov: Međunarodna konferencija Vladimir Gligorov: Međunarodna konferencija

    Ne mogu da kažem da razumem gospodu Vučića i Dačića, već ovaj drugi sada najavljuje međunarodnu konferenciju o Kosovu, drugi Dejton takoreći. Na njoj će, ako sam to dobro razumeo, da se dogovori razgraničenje Srbije od Kosova.

  • Dimitrije Boarov: Šta nas čeka Dimitrije Boarov: Šta nas čeka

    Ovih dana naglo je zahladilo i u Srbiji, što samo po sebi ne mora biti loše, ukoliko ovaj neprijatni meteorološki talas bar malo ohladi i preterana ekonomska očekivanja koja šire naši zvaničnici, a koja su sintetizovana u političkoj poruci da dolazi “zlatno doba” za građane i penzionere.

Preporuke prijatelja
Budimo Pametni
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side