Vladimir Gligorov: Održivost
14.12.2012 Beograd

Vladimir Gligorov: Održivost

Vladimir Gligorov: Održivost
Kada se govori o tome da je neka zemlja blizu bankrotstva, na šta se u stvari misli? Na održivost zaduživanja države ili privrede. Šta je održivost?

Uzmimo primer - jugoslovenska kriza sa početka osamdesetih godina prošloga veka. Usled povećanja troškova zaduživanja, izazvanog pre svega time što je Volker, tadašnji guverner američke centralne banke, povećao kamate kako bi obuzdao ubrzanu inflaciju, jugoslovenska se privreda suočila sa nemogućnošću da finansira svoje strane dugove, pa stoga i tekuće deficite u razmeni sa inostranstvom.

Tadašnji strani dug verovatno nije prevazilazio trećinu bruto domaćeg proizvoda (BDP), ali je deficit na tekućem računu bilansa plaćanja bio veoma visok.

Usledili su pregovori sa Međunarodnim monetarnim fondom (MMF) i čitava decenija pokušaja razduživanja, uz restrukturiranje dugova, da bi se fiksiranjem kursa i liberalizacijom krajem 1989. i tokom 1990. konačno izišlo iz stanja produženog bankrotstva, karakterisano nestašicama, ograničenjima, niskim ili nepostojećim privrednim rastom i značajnim povećanjem stope nezaposlenosti. Strani dug je na kraju, pred raspad države, bio mali, ali su svi drugi problemi, pre svega oni u javnim finansijama, bili veliki.

Tu je sada to pitanje održivosti javnog duga. To je dug države, domaći ili strani, koji nastaje usled deficita u konsolidovanom budžetu, dakle ne samo u vladinom budžetu, već i u lokalnim budžetima i u fondovima (penzijskom, zdravstvenom, za nezaposlene).

U slučaju jugoslovenske krize, javne su obaveze rasle usled produžene privredne krize, koja se ogledale, između ostalog, u niskoj stopi privrednog rasta i u značajnom povećanju nelikvidnosti, što je, uz rast socijalnih obaveza, vodilo rastu javne potrošnje koju je bilo sve teže finansirati iz poreza, čak i uz sve veće oslanjanje na inflaciju. Konačno su tadašnje republičke vlasti potrošile i devizne rezerve i deviznu štednju.

To su dva primera neodrživosti stranih i javnih dugova. Pod neodrživošću se misli na takvo povećanje ovih dugova da ili nema para da se oni finansiraju ili nema spremnosti da se dugovi vraćaju. Do neodrživosti u smislu nemogućnosti finansiranja dolazi ukoliko dug teži da raste brže od BDP, to jest od ukupnog dohotka, jer se on iz njega vraća.

Ukoliko, recimo, privreda ima godišnji deficit na tekućem računu bilansa plaćanja od više od 10 posto BDP, što je slučaj Srbije ove godine, a BDP se ne povećava ili je rast spor, strani će se dug povećavati brže od ukupnog proizvoda privrede, iz kojeg je te dugove potrebno vraćati.

Čak i ako se deficit na tekućem računu finansira stranim ulaganjima, nezavisno da li je reč o prodaji imovine ili ne, povećavaće se obaveze prema inostranstvu, koje će postati neodržive ukoliko nema odgovarajućeg privrednog rasta. U nekom će trenutku biti potrebno da se ostvare suficiti u razmeni sa inostranstvom kako bi se strani dugovi vratili.

To podrazumeva značajno smanjenje potrošnje, slično kao u slučaju kada je zaduživanje domaćinstva ili preduzeća veliko, a rast dohodaka ili prodaje mali ili nikakav, usled čega je potrebno smanjivati potrošnju, plate i zaposlenost. Jasno je da će postojati granica dokle se potrošnja može smanjivati ili dokle će dalje smanjivanje potrošnje biti prihvatljivo.

To je ta granica održivosti, u ovom slučaju stranih dugova, kada će se pokrenuti neki postupak bankrotstva, dakle pregovaranja o tome da se teret otplate dugova olakša. U tome je MMF od koristi, jer uglavnom zbog toga i postoji.

Sličan je slučaj sa javnim dugovima, o kojima se sada posebno mnogo raspravlja. Ukoliko su fiskalni deficiti, dakle razlike između javne potrošnje i javnih prihoda, veliki a privredni rast spor ili nikakav i stoga se javi dug povećava brže od rasta BDP, jasno je da je reč o neodrživom razvoju, što će reći da se u nekom času obaveze po javnom dugu neće moći ili se neće hteti ispunjavati.

Ovo će postati jasno i po tome što će kreditori zahtevati značajno više kamatne stope na nova zaduženja usled povećanog rizika da im se novac neće u celini vratiti. Tako da fiskalne vlasti neće moći da novim zaduživanjima finansiraju stara, jer će javni dug rasti po kamatnoj stopi koja će biti veća od stope privrednog rasta, što je drugi način da se kaže da je reč o neodrživom povećavanju javnog duga.

Recimo, ako je kamatna stopa na zaduživanje u evrima između 6 i 7 posto, što je slučaj sa većinom balkanskih privreda, rast BDP u evrima koji je sporiji od toga, kao što je svakako slučaj sa većinom ovih privreda, ne samo trenutno nego sva je prilika i sledećih nekoliko godina, usled potrebe da se razdužuju, jasno je da je dodatno zaduživanje neodrživo.

Zapravo, kreditori koji zaračunavaju tolike kamatne stope time zapravo sugerišu da ne očekuju da povrate sav svoj novac. Dakle, računaju sa nekim procesom bankrotstva u budućnosti.

Šta je pouka? Najpre, izbegavati velike deficite u razmeni sa inostranstvom i velike fiskalne deficite, a potom voditi privrednu politiku koja potpomaže relativno brz privredni rast. Ukoliko se, međutim, nagomilaju strani i javni dugovi, valja očekivati da će povratak na ubrzani privredni rast potrajati, jer je proces razduživanja obično spor i nije uvek održiv.

autor: Vladimir Gligorov izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Kurs i dug Vladimir Gligorov: Kurs i dug

    Problem sa fiksnim kursom je u tome što s vremenom postaje skupo od njega odustati.

  • Mijat Lakićević: Mandat za rat Mijat Lakićević: Mandat za rat

    Nije ovo prvi put da srpski birači glasaju za rat. Pre tačno 30 godina, 1990, Slobodan Milošević je dobio mandat da povede rat protiv “spoljašnjeg neprijatelja” – Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka... Sada je Aleksandar Vučić dobio mandat da nastavi rat protiv unutrašnjeg neprijatelja. To jest, protiv svih koji nisu uz Srpsku naprednu stranku. Što znači da će buduće vlasti – od lokala preko Pokrajine do Republike – biti još bezobzirnije.

  • Dimitrije Boarov: Privremeno ulepšavanje Dimitrije Boarov: Privremeno ulepšavanje

    Čadež je nedavno rekao: “Tu smo – gde smo i moramo da radimo zajedno, privrede su nam povezane više nego što ljudi znaju, što mogu i da pretpostave i što političari ne razumeju.” Ne znam zašto se u poslednjim spekulacijama o budućem premijeru Srbije Čadež više ne spominje, ali sada mogu da pretpostavim zašto je tako.

  • Vladimir Gligorov: Plate Vladimir Gligorov: Plate

    Udvostručiti plate u evrima za, recimo, pet godina veoma je teško ostvarljivo.

  • Dimitrije Boarov: Posle izbora Dimitrije Boarov: Posle izbora

    Ima mišljenja da predstojeći izbori ništa neće promeniti i da su oni samo predigra za predsedničke izbore u Srbiji za dve godine. To bi značilo da niko i ne razmišlja da rešava probleme države posle parlamentarnih i lokalnih izbora nego se uvek razmišlja samo o očuvanju vlasti odavde do večnosti. To će jednog trenutka dosaditi i građanima Srbije.

  • Vladimir Gligorov: Lična vlast Vladimir Gligorov: Lična vlast

    U Srbiji je zapravo skandal sve što je povezano sa epidemijom. Sa stanovišta vlasti, to što je izmakla kontroli. Vladar nije garantor sigurnosti već sam deluje nesigurno.

  • Vladimir Gligorov: Improvizacije Vladimir Gligorov: Improvizacije

    Kako već i biva sa improvizacijama, i ova oko susreta u Americi neslavno je prošla. Slično će, međutim, biti i sa briselskim zabludama.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side