05.11.2018 Beograd

Vladimir Gligorov: Nemački i američki izbori

Vladimir Gligorov: Nemački i američki izbori
Slično kao ranije u Austriji, sada se u Nemačkoj raspada velika koalicija socijalista i demohrišćana. Podela na levicu i desnicu uglavnom je stabilna, ali nove partije uzimaju glasove dvema velikim partijama. Zašto?

Socijalisti su u ne naročito srećnoj koaliciji sa konzervativcima, ne toliko zbog razlika u programima, mada je i to problem, već pre svega zato što bi im zapravo bilo potrebno da provedu neko vreme u opoziciji kako bi se konsolidovali. Ovo zato što im glasove uzimaju levičari, ali i nova desnica. Zašto?

Socijaliste je teško videti kako partiju koja se zalaže za klasne interese jer su se uglavnom usredsredili na razvoj socijalne i države blagostanja. Do toga je došlo zato što se značajno smanjila klasična radnička klasa. No, kako se radnička klasa, koja ipak nije društveno marginalna, suočava sa svakojakim izazovima, a pre svega sa neizvesnostima oko posla i zarada, levičari, koji se mogu nazvati i starim socijalistima, govore u njihovo ime.

Taj izazov sa levice manji je problem jer je uvek moguće ojačati klasične klasne zahteve u socijalističkom programu, recimo kao u Britaniji. No, socijalisti gube i glasove onih kojima se obraća nova desnica. Vratiti se starim socijalističkim klasnim zahtevima nije naročito teško, ali nije jednostavno ponuditi politiku koja bi s njima bila usklađena. Nova desnica pak nudi nacionalizam kao sredstvo ostvarenja klasnih interesa. U toj ponudi, i to je ključno, nije samo reč o tradicionalnim sindikalnim zahtevima, platama i pravima na rad i od rada, već i o pravima koje nemački radnici imaju, a drugi ne mogu da imaju u Nemačkoj. Drugačije rečeno, nova desnica nacionalizmom nudi ne toliko prava koliko privilegije. To, naravno, nije ni novo niti neisprobano, ali ne mora da utiče na privlačnost zahteva da se nemački radnik, poslodavac, penzioner i uopšte pripadnik nacije – tretiraju različito od onih koji to nisu, u Nemačkoj, Evropi ili u svetu.

Socijalisti, naravno, ne mogu ni da izbegnu odgovornost za zajedničku vladinu politiku. Kako je ona prirodno kompromisna jer je koaliciona, nezadovoljni su i oni koji su inače zadovoljni bar nekim elementima novog socijalizma. Zbog čega zeleni pridobijaju jedan broj socijalističkih glasova. Tako da je prilično jasno da bi socijalistima bilo potrebno da se oslobode odgovornosti vladanja i vide kako da vrate sve ove disidente u sopstvene redove. Da li je to moguće, to je naravno neizvesno, usled čega i taj konformizam da se uticaj ojača učešćem u vlasti. Uostalom, koliko su trajni tu uspesi levice, nacionalista i zelenih?

Konzervativci, opet, imaju problem gospođe Merkel. Pomalo neočekivano, imajući u vidu neke njene ranije izjave o multikulturalizmu, ona je stala na stranu izbeglica i pokrenula raspravu o imigrantima ne samo u Nemačkoj već i u Evropi. Potrebno je ovde reći da nema sumnje oko toga koje su obaveze država prema izbeglicama. S kojima se nacionalisti pak ne saglašavaju. Demohrišćanima to nije naročito jednostavna tema, ali opet, uvek se može zauzeti stav da je Evropa hrišćanski kontinent, kao Orban, mada on nije u tome usamljen. Koliko je to hrišćanski, drugo je pitanje. Tek, konzervativci gube podršku pre svega među nacionalistima. Politički posmatrano, najjednostavnije bi bilo promeniti vođu stranke, dakle smeniti gospođu Merkel. Problem je u tome što je ne mali deo uspešnosti nemačke privrede i politike u poslednjih desetak godina, koje uključuju i godine velike krize koje su Nemačku koštale mnogo manje nego druge evropske zemlje – taj je čitav period uspeha vezan za politiku Angele Merkel.

Svejedno, promene su neminovne u Nemačkoj. Opet, na predstojećim izborima u Americi sav napor vladajućih republikanaca jeste da se onemoguće promene. Napor je, kako se kaže, da se sve promeni kako se ništa ne bi promenilo. U načelu, američki glasači se osećaju sigurnijim ukoliko je vlast podeljena. Uostalom, to je sam duh američkog Ustava. Tako da se očekuje da demokrate osvoje većinu bar u donjem domu. Njegova uloga je značajno manja od Senata, za koji se očekuje da će zadržati republikansku većinu. U jednoj stvari Predstavnički dom ima posebno značajnu ulogu, to je budžet. Ovo zato što su tu predstavnici građana, a ne federalnih država, dakle poreskih obveznika. To bi svakako uticalo na privrednu politiku i posebno politiku zdravstvenog osiguranja, što nikako nije popularno kako u republikanskoj stranci tako ni u Beloj kući. Usled čega je predizborna kampanja toliko žustra, veoma blago rečeno.

U Nemačkoj su poslednji regionalni izbori ukazali na to da su promene potrebne, mada nije jasno koje, dok bi Americi trebalo, što će reći očekuje se, da povrate izgubljenu ravnotežu, mada nije jasno na koliko dugo.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU? Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU?

    Izbori za Evropski parlament biće iduće godine ozbiljan ispit za evropski projekat. Kakva će biti Unija posle izbora pitanje je brojnih konferencija i analiza u Evropi i van nje.

  • Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore” Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore”

    Negde 1988. Milošević je postao apsolutni lider Srbije. Te godine obračunava se i sa autonomijom Vojvodine i najavljuje slično za Kosovo i Crnu Goru, ali i za ostale koji se ne slažu s njim.

  • Dimitrije Boarov: Piketijev manifest Dimitrije Boarov: Piketijev manifest

    Paralelno sa famoznim protestom Žutih prsluka u Francuskoj, koji neki analitičari smatraju protestom sitne buržoazije protiv one krupne (dakle, vidom sukoba na desnici), u Parizu je, sa neke vrste “leve obale” javne scene, lansiran i Manifest za demokratizaciju Evrope, koji je sačinila grupa intelektualaca na čelu sa ovde veoma poznatim ekonomskim istoričarem Tomom Piketijem i manje poznatim Antoanom Vošeom.

  • Momčilo Pantelić: Poredak a la kart Momčilo Pantelić: Poredak a la kart

    Uspelo je Donaldu Trampu da uzvrpolji i božićni spokoj. Kako u Americi tako i izvan nje. Pa i u nekim krajevima koji se prigodno drže drugačijih kalendara.

  • Vladimir Gligorov: Sledeća kriza Vladimir Gligorov: Sledeća kriza

    Američka centralna banka želi da normalizuje monetarnu politiku. Ovo je praktično promena monetarnog režima, i to ne onog koji je uspostavljen posle 2008, kada je njena kamatna stopa, ona koju zaračunava centralna banka, spuštena na nulu.

  • Momčilo Pantelić: Geografija (ni)je sudbina Momčilo Pantelić: Geografija (ni)je sudbina

    Nema sličnosti, reklo bi se, između francuskih Žutih prsluka, Bregzita, uspona Donalda Trampa, rasta Kine, širenja Rusije, međunarodnog rejtinga EU i strateškog lelujanja Srbije.

  • Ivan Jovanović: Počasti i stara dobra vremena Ivan Jovanović: Počasti i stara dobra vremena

    Novogodišnji i božićni praznici tek što su prošli, a imali smo dve vesti koje su nas rastužile. Paradoksalno, otišle su dve legende srpske kulture iako jedan od njih nije bio ličnost iz kulture: jedna je Marko Nikolić, a druga Dragoslav Šekularac, verovatno prva sportska pop-kulturna ikona i prvi jugoslovenski sportista čija popularnost beše tolika da je dobio i film o sebi, “Šeki snima, pazi se” Marijana Vajde iz 1962.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side