23.07.2018 Beograd

Vladimir Gligorov: Migranti i izbeglice

Vladimir Gligorov: Migranti i izbeglice
Nema sumnje da zemlje i ljudi imaju obaveze, moralne pre ostalih, prema izbeglicama. U Americi i u Evropskoj uniji sve su uticajniji oni koji bi da odbace te obaveze. Dva se argumenta najčešće koriste.

Jedan je da izbeglice zapravo to nisu jer biraju gde idu. Zašto, kaže se, ne idu tamo gde im je najbliže nego su spremni da prevale dalek put, recimo, do centralne Evrope? Idu tamo gde misle da će im biti bolje, te čak i ako su krenuli kao izbeglice, stigli su u zemlje u kojima traže azil kao migranti. Pa kako prema migrantima nemamo obaveze koje imamo prema izbeglicama, opravdano je da zatvorimo granice na jedan ili drugi način, recimo podigavši visok zid sa bodljikavom žicom na vrhu.

Ovde mislim da ima smisla jedna digresija. Pre petnaestak godina sam u Varšavi bio na jednoj konferenciji zajedno sa Ričardom Pajpsom. Jednog dana smo zajedno išli od hotela do mesta gde su se održavali sastanci i prošli smo pored Železničke stanice. “Odavde smo 1939. pobegli. Vozom za Beč, ako me sećanje služi, pa kroz Italiju, da bismo konačno stigli u Sjedinjene Države”.

Birali su, njegovi roditelji i on, gde će se konačno zaustaviti. Izbor je sastavni deo bekstva. On, naravno, zavisi od mnogo čega. Nisu životni izgledi svih izbeglica jednaki, čak i ako progonitelji među njima ne prave razliku. Obrazovanje, dob, novčana sredstva ili druge vrednosti nesumnjivo utiču na to gde će ljudi koji beže od iste opasnosti konačno završiti. Najveći broj njih u nekom prihvatnom logoru. Oni sa više sredstava ili zdraviji, ili upućeniji, ili naprosto odlučniji, negde gde će im biti bolje.

Prema svima njima zemlje i ljudi imaju iste obaveze. Sama činjenica da su uspeli da pobegnu i da su stigli do nas da bi zatražili azil sugeriše da su napravili dobar izbor. Bežanje je racionalna aktivnost, što ne znači, kao što znamo, da će biti spasonosna.

Drugi argument jeste da mi imamo preče obaveze prema sebi. Migranti, kao i izbeglice, mogu negativno da utiču na našu dobrobit, kako materijalnu tako i društvenu ili kulturnu. Po tim posledicama oni se ne razlikuju. Tako da mi prema njima nemamo obaveze jer imamo obaveze prema sebi. A ova druga je preča od prve.

Da bi se videlo da je to pogrešno, uzmimo često retoričko pitanje koje oni koji se protive imigraciji, čak i ako je reč o izbeglicama, postavljaju: Biste li vi, koji ste za slobodno kretanje ljudi, recimo, primili u vaš stan sve koji bi da se u njemu nastane? Država ili zemlja nije stan. I, zapravo, potrebno je opravdati postojanje državnih granica, a ne osporavati slobodu da ih ljudi prelaze. Neka je reč o migrantima, o onima koji dolaze da bi radili. Jasno je da oni ništa ne uzimaju ni od koga niti smanjuju ukupnu dobrobit, ne uzurpiraju nečiji stan ili žive na nečiji račun.

Dobro, kod izbeglica imamo troškove gostoprimstva, koji bi trebalo da se vremenom izmire radom i plaćanjem poreza samih izbeglica. Kod migranata, međutim, tih troškova nema. Zapravo, njihov zbirni uticaj na javne finansije gotovo je uvek pozitivan. Ovo je jasno i ako se posmatra povećanje potrošnje koje donose migranti, a i ulaganja se moraju povećati jer se povećava zaposlenost. Kako su migranti, kada dođu, radno sposobni, a i mlađi, plaćaće poreze i doprinose, a i štedeće, pre nego što će imati bilo kakva potraživanja iz budžeta. Ukoliko pak imaju decu ili dovedu decu, povećaće se i broj budućih poreskih obveznika.

Opet, greši se slično kao sa stanom kada se kaže da imigranti utiču na smanjenje plata i na gubitak posla domaćih radnika. Ukoliko se vodi odgovarajuća privredna politika, čak i relativno masovan priliv izbeglica, kao pre nekoliko godina u Nemačku, ne bi trebalo da utiče negativno ni na zaposlenost niti na plate. Upravo suprotno bi trebalo očekivati. Upravo zbog povećanja potrošnje i ulaganja.

Konačno, prigovori o uticaju na društvenu koheziju i kulturni identitet uglavnom su neosnovani zato što se pretpostavlja postojanje kohezije i identiteta koji su, tako kako se oslikavaju, uglavnom bez osnova, kako teorijski tako pogotovo u realnosti. Nekonfliktna društva i jednoznačna kultura pojmovi su koje je čak teško definisati, o smislu i postojanju da i ne govorimo.

Tako da je moralna šteta sve raširenijeg odbijanja da se pomogne izbeglicama i da se ograniči sloboda kretanja veoma velika jer je lišena čak i opravdanja iz sebičnosti.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Ivana Pejčić: Vatra koja je ogolila sve Ivana Pejčić: Vatra koja je ogolila sve

    Tri izgubljena ljudska života tragičan su epilog katastrofalnog požara u Novom Pazaru. Pred očima nemoćnih komšija, brojnih građana i samih vatrogasaca, na terasi na trećem spratu nesrećnim ženama je očajnički trebala pomoć. Iako su svi isto tako očajnički želeli da pomognu – nisu mogli. Nisu mogli jer nisu imali čime.

  • Vladimir Gligorov: Rast i dobrobit Vladimir Gligorov: Rast i dobrobit

    Kao što se vidi iz Slike 1, izvor svih podataka je Eurostat, BDP po glavi stanovnika po kupovnoj snazi, po EU standardu (PPS), u Srbiji stagnira u odnos na EU28 od 2008, kao uostalom i prosečni BDP za taj period.

  • Mijat Lakićević: Na granici Mijat Lakićević: Na granici

    Vrednoća predsednika Srbije već je postala legendarna. To što on sam može da obiđe za jedan dan, ne mogu desetorica drugih. Čovek prosto ruši zakone fizike. Ali sad će se izgleda naći pred istinskim iskušenjem.

  • Dimitrije Boarov: Lopovi i javna dobra Dimitrije Boarov: Lopovi i javna dobra

    Samo naizgled deluje paradoksalno da u zemlji kakva je Srbija ima toliko zagovornika širenja javne svojine, mada nas stalno sustižu vesti kako se bezočno ne samo zloupotrebljavaju nego i bukvalno kradu, pa i uništavaju mnoga javna dobra “pod zaštitom države”.

  • Vladimir Gligorov: Kineske investicije Vladimir Gligorov: Kineske investicije

    O tome sam pisao više puta. Ali kako raste interes da se razumeju kineske namere na Balkanu i u Evropi, možda da sažmem kako ih ja vidim

  • Dimitrije Boarov: Radničko akcionarstvo Dimitrije Boarov: Radničko akcionarstvo

    Kriza u pulskom brodogradilištu Uljanik, koje nije u stanju da isplati julske plate za oko 4.500 zaposlenih u svom “škveru” i u riječkom brodogradilištu “3. maj” (koje je pre koju godinu “kupilo” hrvatskim državnim parama, to jest preko kojeg je dokapitalizovano državnim parama u jednoj zamaskiranoj dotacionoj operaciji), ima niz klasičnih karakteristika finansijskog sloma jednog velikog preduzeća, ali i nekoliko specifičnosti koje zaslužuju pažnju i srpske javnosti.

  • Vladimir Gligorov: Međunarodna konferencija Vladimir Gligorov: Međunarodna konferencija

    Ne mogu da kažem da razumem gospodu Vučića i Dačića, već ovaj drugi sada najavljuje međunarodnu konferenciju o Kosovu, drugi Dejton takoreći. Na njoj će, ako sam to dobro razumeo, da se dogovori razgraničenje Srbije od Kosova.

Preporuke prijatelja
Budimo Pametni
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side