23.07.2018 Beograd

Vladimir Gligorov: Migranti i izbeglice

Vladimir Gligorov: Migranti i izbeglice
Nema sumnje da zemlje i ljudi imaju obaveze, moralne pre ostalih, prema izbeglicama. U Americi i u Evropskoj uniji sve su uticajniji oni koji bi da odbace te obaveze. Dva se argumenta najčešće koriste.

Jedan je da izbeglice zapravo to nisu jer biraju gde idu. Zašto, kaže se, ne idu tamo gde im je najbliže nego su spremni da prevale dalek put, recimo, do centralne Evrope? Idu tamo gde misle da će im biti bolje, te čak i ako su krenuli kao izbeglice, stigli su u zemlje u kojima traže azil kao migranti. Pa kako prema migrantima nemamo obaveze koje imamo prema izbeglicama, opravdano je da zatvorimo granice na jedan ili drugi način, recimo podigavši visok zid sa bodljikavom žicom na vrhu.

Ovde mislim da ima smisla jedna digresija. Pre petnaestak godina sam u Varšavi bio na jednoj konferenciji zajedno sa Ričardom Pajpsom. Jednog dana smo zajedno išli od hotela do mesta gde su se održavali sastanci i prošli smo pored Železničke stanice. “Odavde smo 1939. pobegli. Vozom za Beč, ako me sećanje služi, pa kroz Italiju, da bismo konačno stigli u Sjedinjene Države”.

Birali su, njegovi roditelji i on, gde će se konačno zaustaviti. Izbor je sastavni deo bekstva. On, naravno, zavisi od mnogo čega. Nisu životni izgledi svih izbeglica jednaki, čak i ako progonitelji među njima ne prave razliku. Obrazovanje, dob, novčana sredstva ili druge vrednosti nesumnjivo utiču na to gde će ljudi koji beže od iste opasnosti konačno završiti. Najveći broj njih u nekom prihvatnom logoru. Oni sa više sredstava ili zdraviji, ili upućeniji, ili naprosto odlučniji, negde gde će im biti bolje.

Prema svima njima zemlje i ljudi imaju iste obaveze. Sama činjenica da su uspeli da pobegnu i da su stigli do nas da bi zatražili azil sugeriše da su napravili dobar izbor. Bežanje je racionalna aktivnost, što ne znači, kao što znamo, da će biti spasonosna.

Drugi argument jeste da mi imamo preče obaveze prema sebi. Migranti, kao i izbeglice, mogu negativno da utiču na našu dobrobit, kako materijalnu tako i društvenu ili kulturnu. Po tim posledicama oni se ne razlikuju. Tako da mi prema njima nemamo obaveze jer imamo obaveze prema sebi. A ova druga je preča od prve.

Da bi se videlo da je to pogrešno, uzmimo često retoričko pitanje koje oni koji se protive imigraciji, čak i ako je reč o izbeglicama, postavljaju: Biste li vi, koji ste za slobodno kretanje ljudi, recimo, primili u vaš stan sve koji bi da se u njemu nastane? Država ili zemlja nije stan. I, zapravo, potrebno je opravdati postojanje državnih granica, a ne osporavati slobodu da ih ljudi prelaze. Neka je reč o migrantima, o onima koji dolaze da bi radili. Jasno je da oni ništa ne uzimaju ni od koga niti smanjuju ukupnu dobrobit, ne uzurpiraju nečiji stan ili žive na nečiji račun.

Dobro, kod izbeglica imamo troškove gostoprimstva, koji bi trebalo da se vremenom izmire radom i plaćanjem poreza samih izbeglica. Kod migranata, međutim, tih troškova nema. Zapravo, njihov zbirni uticaj na javne finansije gotovo je uvek pozitivan. Ovo je jasno i ako se posmatra povećanje potrošnje koje donose migranti, a i ulaganja se moraju povećati jer se povećava zaposlenost. Kako su migranti, kada dođu, radno sposobni, a i mlađi, plaćaće poreze i doprinose, a i štedeće, pre nego što će imati bilo kakva potraživanja iz budžeta. Ukoliko pak imaju decu ili dovedu decu, povećaće se i broj budućih poreskih obveznika.

Opet, greši se slično kao sa stanom kada se kaže da imigranti utiču na smanjenje plata i na gubitak posla domaćih radnika. Ukoliko se vodi odgovarajuća privredna politika, čak i relativno masovan priliv izbeglica, kao pre nekoliko godina u Nemačku, ne bi trebalo da utiče negativno ni na zaposlenost niti na plate. Upravo suprotno bi trebalo očekivati. Upravo zbog povećanja potrošnje i ulaganja.

Konačno, prigovori o uticaju na društvenu koheziju i kulturni identitet uglavnom su neosnovani zato što se pretpostavlja postojanje kohezije i identiteta koji su, tako kako se oslikavaju, uglavnom bez osnova, kako teorijski tako pogotovo u realnosti. Nekonfliktna društva i jednoznačna kultura pojmovi su koje je čak teško definisati, o smislu i postojanju da i ne govorimo.

Tako da je moralna šteta sve raširenijeg odbijanja da se pomogne izbeglicama i da se ograniči sloboda kretanja veoma velika jer je lišena čak i opravdanja iz sebičnosti.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Tranzicija u Koreji Vladimir Gligorov: Tranzicija u Koreji

    Tramp je Kimu pustio futuristički film o Koreji, Severnoj, ako prihvati mir, odrekne se nuklearnog naoružanja i posveti se, uz pomoć SAD, privrednom razvoju.

  • Dimitrije Boarov: Pšenica naša nasušna Dimitrije Boarov: Pšenica naša nasušna

    Ovih dana počela je žetva pšenice, koja je u Srbiji zasejana na (poslednje dve decenije) rekordnih 675.000 hektara. Seljaci očekuju dobar, natprosečan rod, u Vojvodini prosečno oko šest tona po hektaru, a u Šumadiji nešto preko pet tona po hektaru. To bi značilo da će se u narednim sedmicama u Srbiji ovršiti oko 3,3 miliona tona pšenice, što dalje upućuje na zaključak da bi se ove sezone moglo izvesti oko 1,7 miliona tona hlebnog žita.

  • Nadežda Gaće: Da li to Rusi dolaze ili su oduvek bili tu? Nadežda Gaće: Da li to Rusi dolaze ili su oduvek bili tu?

    Velika tema Evrope danas je – ruska propaganda. Ona, ta propaganda, ne bi trebalo nikoga da iznenađuje – značajna su iskustva i ruskih tajnih službi i raznih “agitpropova”, i o tome se i mnogo zna i mnogo se pisalo.

  • Vladimir Gligorov: Strana ulaganja Vladimir Gligorov: Strana ulaganja

    Ulaganjima stranci zarađuju, što je gore nego ista ta ulaganja, ali od domaćih preduzetnika. To nije tačno. Zašto?

  • Jelka Jovanović: Smrt i još brža smrt Jelka Jovanović: Smrt i još brža smrt

    Vaša mila devojčica je umorna, podočnjaci su joj do pola lica, naprasita je, naglo menja raspoloženje, ne interesuje je ništa više u kući... Eh, tinejdžeri, a do juče je bila med i mleko. Dečkić se vuče kao prebijen, a onda skakuće, ma skače, pa sikće, pun je snage, pa se zatvori u sobu, sam ili s najboljim drugarom, simpatijom...

  • Mijat Lakićević: Može li Francuska opet da bude Francuska Mijat Lakićević: Može li Francuska opet da bude Francuska

    Ali za to je potrebno, kao što stoji u naslovu ovog teksta, da Francuska ponovo bude Francuska; zemlja sa vizijom i misijom.

  • Dimitrije Boarov: AZOTARA – SKUPO OKLEVANJE Dimitrije Boarov: AZOTARA – SKUPO OKLEVANJE

    Kada je početkom ovoga jula Ministarstvo privrede zatražilo da se otvori stečajni postupak za HIP Azotaru u Pančevu, postavilo se pitanje, “zašto baš sada, kada ova firma radi normalno”, umesto da se postavi pitanje zašto je nadležno ministarstvo toliko dugo oklevalo da izađe sa nekom dugoročnijom projekcijom opstanka ili gašenja ove firme koja protekle dve decenije, pa i duže, ne može da uskladi ulazne troškove sa cenama po kojima prodaje svoje proizvode.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side