10.09.2018 Beograd

Vladimir Gligorov: Međunarodna konferencija

Vladimir Gligorov: Međunarodna konferencija
Ne mogu da kažem da razumem gospodu Vučića i Dačića, već ovaj drugi sada najavljuje međunarodnu konferenciju o Kosovu, drugi Dejton takoreći. Na njoj će, ako sam to dobro razumeo, da se dogovori razgraničenje Srbije od Kosova.

S tim da Srbija neće priznati Kosovo iako će ono sa te konferencije izaći kao nezavisna država. No, kako se Srbija neće nikako odreći severa Kosova, konferencija će joj ga dodeliti jer bi inače Kosovske vlasti upotrebile silu da na severu uspostave vlast, Srbija bi reagovala silom, NATO snage su već prisutne, Rusija bi se umešala i...

Zašto bi se Rusija vojno angažovala na strani Srbije? Postoji li sporazum o tome, a da to nije poznato? Ili obećanje koje nije javno? Ili ministar spoljnih poslova Srbije nagađa? Koliko je to dobar način da se pristupi pregovorima, ne bi trebalo da je sporno.

Zaista, stabilnost bi bio važan cilj međunarodne konferencije, ako bi je bilo. Usled čega se nikako ne može očekivati da bi se na njoj moglo razgovarati o pomeranju granica, osim ako bi se strane u sporu o tome dogovorile. U kom slučaju nije jasno zašto bi bila potrebna međunarodna konferencija kada već postoji Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija. Računa se, pretpostavljam, da bi na konferenciji bio učinjen pritisak, prema srpskim vođama, na kosovske vlasti da, recimo, članstvo u Ujedinjenim nacijama plate u teritorijama. Ali ako Srbija svejedno ne bi priznala Kosovo, taj bi pritisak bio besciljan jer stabilnost ne bi bila postignuta.

Jedini način na koji ja mogu da razumem ovu najnoviju ponudu razmene teritorija, pri čemu uopšte nije jasno koje bi srpske teritorije bile ponuđene u zamenu, jeste da je reč o pokušaju da se srpske vlasti nekako oslobode obaveze preuzete Briselskim dogovorom da sa Kosovom potpišu pravno obavezujući sporazum o normalizaciji odnosa. Računa se, izgleda, da bi u tom smislu Trampova administracija bila sklona da se nagodi sa Rusijom i da se tako zaobiđe Evropska unija, i posebno Nemačka, ili, drukčije rečeno, da se sadašnje srpske vlasti oslobode obećanja koja su dali kada su u ovaj najnoviji kosovski proces ušle.

Hoće li Sjedinjene Države hteti da u tome učestvuju? A i druge stalne članice Saveta bezbednosti, pre svih Ujedinjeno kraljevstvo? Može se računati, da napravim ne baš beznačajnu disgresiju, da se Kina neće previše angažovati u čitavoj toj stvari, ali ne bi trebalo zaboraviti da je ona veoma osetljiva na promene granica i, uopšte, na otvaranje teritorijalnih pitanja. Takođe, a i to nije beznačajno, Evropska unija bi bila ujedinjenija u neslaganju s prekrajanjem teritorija jer pet njenih članica koje ne priznaju Kosovo imaju taj stav pošto se ne saglašavaju sa bilo kakvim korekcijama teritorija kako bi se izašlo u susret etničkim manjinama.

Važnije od toga, nedostatak stabilnosti na Balkanu svakako je u neskladu sa britanskim interesima. Zapravo, međunarodna konferencija bi povećala ulogu Velike Britanije, koja je sada kada napušta Evropsku uniju (EU) značajno umanjena. Jer, dok teče Briselski proces, Britanija je izvan njega čim bude izvan EU. Na međunarodnoj konferenciji, međutim, stalna članica Saveta bezbednosti ne može a da nema ključnu ulogu, ukoliko je želi. A Britanija će svakako hteti da bude u središtu pregovora i svakako će koristiti svoj glas kako bi uticala na ishod. A ključni i odlučujući kriterijum će biti stabilnost rešenja jer nestabilnost povećava ulogu Rusije, koju će britanske diplomate svakako hteti da izbegnu. Zanimljivo je, mada je to druga tema, koliko su ruske vlasti unazadile odnose koje je Gorbačov uspostavio sa Tačerovom, koji bi, očekivalo bi se, mogli da budu od velike koristi upravo sada, kada se ponovo raspravlja o svim najvažnijim evropskim pitanjima.

No, koliko sam u stanju da dokučim, u srpskim se političkim krugovima računa s “novim vetrovima” sa druge strane Atlantika. Ne znajući ono što navodno srpske diplomate znaju, nije jasno zašto bi Sjedinjene Države podržale planove srpskih vlasti. Uzmimo da je tačno da bi sadašnja američka administracija podržala teritorijalno razgraničenje, to bi moglo da bude tačno ukoliko bi njen cilj bio dalje slabljenje Srbije. Jer, bilo kakva razmena teritorija ne može a da ne oslabi Srbiju na Balkanu, o Evropi i svetu da i ne govorimo. Jedno je normalizovati odnose sa susedima, uključujući i Kosovo, s ciljem jačanja međunarodnog položaja i na Balkanu i u Evropi, igrajući, recimo, ključnu ulogu u proširenju EU na Balkan, a drugo je trgovati teritorijom. Recimo, dati parče juga Srbije. Gubitak severa Kosova ne jača tu, potom, novu državu, ali ona polazi sa veoma niske osnove. Za Srbiju je trampa teritorija mnogo veći pad, politički i svaki drugi.

Sumnjam da je to cilj američke administracije. Normalizacija odnosa donosi stabilnost, ne ostavlja prostor drugima da povećavaju rizik ni američkih niti NATO snaga, a i ne menjaju odnos snaga na Balkanu. Usled čega je teško očekivati da će do međunarodne konferencije uopšte doći, a ako bi i došlo, ona ne bi mogla da se bavi promenama granica, posebno ako je reč o nametnutom rešenju. Uostalom, kao u Dejtonu.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: NATO, bato, samo NATO Mijat Lakićević: NATO, bato, samo NATO

    Iskreni, pravi srpski nacionalista, Srbin sa dna kace, što se kaže, on bi se danas svom snagom zalagao za članstvo Srbije u Severnoatlantskoj ugovornoj organizaciji (North Atlantic Treaty Organisation), poznatoj kao NATO.

  • Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji

    Počeću od stilizovanih činjenica. U stabilnim konkurentskim parlamentarnim demokratijama više od dva mandata na vlasti je izuzetak, uostalom kao i manje. U tek demokratizovanim zemljama stabilnost bi trebalo da se postigne posle dve nenasilne, dakle izborne, uredne promene na vlasti, svako posle jednog mandata. U evropskim postsocijalističkim parlamentarnim demokratijama uredna smena na vlasti na prevremenim izborima trebalo bi da obezbedi stabilnost demokratskom načinu odlučivanja.

  • Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik

    “Vanredno ugrožavate istraživačko novinarstvo i slobodu izražavanja. Ma kakvi, najzad je dolijao kradljivac državnih tajni.” “Neće biti da je tako, onaj ko je otkrio tuđa nepočinstva ne može biti proganjan.” “Pravdajte ga koliko hoćete, ali veliki remetilac internacionalnih odnosa konačno je dopao u ruke nacionalnih pravdi.”

  • Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati? Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati?

    Na samom početku ovog, “prigodnog” prvomajskog teksta sve koji na pomen radnika i sindikata prezrivo odmahnu rukom zamoliću da se, ako se već bacaju kamenom/ciničnim komentarom, prisete šta su sami učinili da siromaštva, nejednakosti, uniženosti bude manje?

  • Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat

    Crkve su izdale vernike, sindikati su izdali radnike, partije su izdale birače, države su izdale građane, građani su izdali sami sebe.

  • Dimitrije Boarov: Konfuzija Dimitrije Boarov: Konfuzija

    Bizarna izjava Aleksandra Vučića, predsednika Srbije, da je njegov plan za Kosovo propao jer ga nije prihvatio narod, te da će Srbiju to odbijanje skupo koštati kroz nekoliko decenija, verovatno je namenjena ne samo domaćoj nego i stranoj javnosti.

  • Dimitrije Boarov: Privreda u senci politike Dimitrije Boarov: Privreda u senci politike

    Nije jednostavno pisati o ekonomskim tokovima u zemlji u kojoj su svi državni (pa i oni vojni) i društveni resursi upregnuti u neprestanu političku bitku za vlast i gde buka sa uličnih mitinga gura privredne vesti na marginu javnog života.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side