10.09.2018 Beograd

Vladimir Gligorov: Međunarodna konferencija

Vladimir Gligorov: Međunarodna konferencija
Ne mogu da kažem da razumem gospodu Vučića i Dačića, već ovaj drugi sada najavljuje međunarodnu konferenciju o Kosovu, drugi Dejton takoreći. Na njoj će, ako sam to dobro razumeo, da se dogovori razgraničenje Srbije od Kosova.

S tim da Srbija neće priznati Kosovo iako će ono sa te konferencije izaći kao nezavisna država. No, kako se Srbija neće nikako odreći severa Kosova, konferencija će joj ga dodeliti jer bi inače Kosovske vlasti upotrebile silu da na severu uspostave vlast, Srbija bi reagovala silom, NATO snage su već prisutne, Rusija bi se umešala i...

Zašto bi se Rusija vojno angažovala na strani Srbije? Postoji li sporazum o tome, a da to nije poznato? Ili obećanje koje nije javno? Ili ministar spoljnih poslova Srbije nagađa? Koliko je to dobar način da se pristupi pregovorima, ne bi trebalo da je sporno.

Zaista, stabilnost bi bio važan cilj međunarodne konferencije, ako bi je bilo. Usled čega se nikako ne može očekivati da bi se na njoj moglo razgovarati o pomeranju granica, osim ako bi se strane u sporu o tome dogovorile. U kom slučaju nije jasno zašto bi bila potrebna međunarodna konferencija kada već postoji Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija. Računa se, pretpostavljam, da bi na konferenciji bio učinjen pritisak, prema srpskim vođama, na kosovske vlasti da, recimo, članstvo u Ujedinjenim nacijama plate u teritorijama. Ali ako Srbija svejedno ne bi priznala Kosovo, taj bi pritisak bio besciljan jer stabilnost ne bi bila postignuta.

Jedini način na koji ja mogu da razumem ovu najnoviju ponudu razmene teritorija, pri čemu uopšte nije jasno koje bi srpske teritorije bile ponuđene u zamenu, jeste da je reč o pokušaju da se srpske vlasti nekako oslobode obaveze preuzete Briselskim dogovorom da sa Kosovom potpišu pravno obavezujući sporazum o normalizaciji odnosa. Računa se, izgleda, da bi u tom smislu Trampova administracija bila sklona da se nagodi sa Rusijom i da se tako zaobiđe Evropska unija, i posebno Nemačka, ili, drukčije rečeno, da se sadašnje srpske vlasti oslobode obećanja koja su dali kada su u ovaj najnoviji kosovski proces ušle.

Hoće li Sjedinjene Države hteti da u tome učestvuju? A i druge stalne članice Saveta bezbednosti, pre svih Ujedinjeno kraljevstvo? Može se računati, da napravim ne baš beznačajnu disgresiju, da se Kina neće previše angažovati u čitavoj toj stvari, ali ne bi trebalo zaboraviti da je ona veoma osetljiva na promene granica i, uopšte, na otvaranje teritorijalnih pitanja. Takođe, a i to nije beznačajno, Evropska unija bi bila ujedinjenija u neslaganju s prekrajanjem teritorija jer pet njenih članica koje ne priznaju Kosovo imaju taj stav pošto se ne saglašavaju sa bilo kakvim korekcijama teritorija kako bi se izašlo u susret etničkim manjinama.

Važnije od toga, nedostatak stabilnosti na Balkanu svakako je u neskladu sa britanskim interesima. Zapravo, međunarodna konferencija bi povećala ulogu Velike Britanije, koja je sada kada napušta Evropsku uniju (EU) značajno umanjena. Jer, dok teče Briselski proces, Britanija je izvan njega čim bude izvan EU. Na međunarodnoj konferenciji, međutim, stalna članica Saveta bezbednosti ne može a da nema ključnu ulogu, ukoliko je želi. A Britanija će svakako hteti da bude u središtu pregovora i svakako će koristiti svoj glas kako bi uticala na ishod. A ključni i odlučujući kriterijum će biti stabilnost rešenja jer nestabilnost povećava ulogu Rusije, koju će britanske diplomate svakako hteti da izbegnu. Zanimljivo je, mada je to druga tema, koliko su ruske vlasti unazadile odnose koje je Gorbačov uspostavio sa Tačerovom, koji bi, očekivalo bi se, mogli da budu od velike koristi upravo sada, kada se ponovo raspravlja o svim najvažnijim evropskim pitanjima.

No, koliko sam u stanju da dokučim, u srpskim se političkim krugovima računa s “novim vetrovima” sa druge strane Atlantika. Ne znajući ono što navodno srpske diplomate znaju, nije jasno zašto bi Sjedinjene Države podržale planove srpskih vlasti. Uzmimo da je tačno da bi sadašnja američka administracija podržala teritorijalno razgraničenje, to bi moglo da bude tačno ukoliko bi njen cilj bio dalje slabljenje Srbije. Jer, bilo kakva razmena teritorija ne može a da ne oslabi Srbiju na Balkanu, o Evropi i svetu da i ne govorimo. Jedno je normalizovati odnose sa susedima, uključujući i Kosovo, s ciljem jačanja međunarodnog položaja i na Balkanu i u Evropi, igrajući, recimo, ključnu ulogu u proširenju EU na Balkan, a drugo je trgovati teritorijom. Recimo, dati parče juga Srbije. Gubitak severa Kosova ne jača tu, potom, novu državu, ali ona polazi sa veoma niske osnove. Za Srbiju je trampa teritorija mnogo veći pad, politički i svaki drugi.

Sumnjam da je to cilj američke administracije. Normalizacija odnosa donosi stabilnost, ne ostavlja prostor drugima da povećavaju rizik ni američkih niti NATO snaga, a i ne menjaju odnos snaga na Balkanu. Usled čega je teško očekivati da će do međunarodne konferencije uopšte doći, a ako bi i došlo, ona ne bi mogla da se bavi promenama granica, posebno ako je reč o nametnutom rešenju. Uostalom, kao u Dejtonu.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU? Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU?

    Izbori za Evropski parlament biće iduće godine ozbiljan ispit za evropski projekat. Kakva će biti Unija posle izbora pitanje je brojnih konferencija i analiza u Evropi i van nje.

  • Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore” Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore”

    Negde 1988. Milošević je postao apsolutni lider Srbije. Te godine obračunava se i sa autonomijom Vojvodine i najavljuje slično za Kosovo i Crnu Goru, ali i za ostale koji se ne slažu s njim.

  • Dimitrije Boarov: Piketijev manifest Dimitrije Boarov: Piketijev manifest

    Paralelno sa famoznim protestom Žutih prsluka u Francuskoj, koji neki analitičari smatraju protestom sitne buržoazije protiv one krupne (dakle, vidom sukoba na desnici), u Parizu je, sa neke vrste “leve obale” javne scene, lansiran i Manifest za demokratizaciju Evrope, koji je sačinila grupa intelektualaca na čelu sa ovde veoma poznatim ekonomskim istoričarem Tomom Piketijem i manje poznatim Antoanom Vošeom.

  • Momčilo Pantelić: Poredak a la kart Momčilo Pantelić: Poredak a la kart

    Uspelo je Donaldu Trampu da uzvrpolji i božićni spokoj. Kako u Americi tako i izvan nje. Pa i u nekim krajevima koji se prigodno drže drugačijih kalendara.

  • Vladimir Gligorov: Sledeća kriza Vladimir Gligorov: Sledeća kriza

    Američka centralna banka želi da normalizuje monetarnu politiku. Ovo je praktično promena monetarnog režima, i to ne onog koji je uspostavljen posle 2008, kada je njena kamatna stopa, ona koju zaračunava centralna banka, spuštena na nulu.

  • Momčilo Pantelić: Geografija (ni)je sudbina Momčilo Pantelić: Geografija (ni)je sudbina

    Nema sličnosti, reklo bi se, između francuskih Žutih prsluka, Bregzita, uspona Donalda Trampa, rasta Kine, širenja Rusije, međunarodnog rejtinga EU i strateškog lelujanja Srbije.

  • Ivan Jovanović: Počasti i stara dobra vremena Ivan Jovanović: Počasti i stara dobra vremena

    Novogodišnji i božićni praznici tek što su prošli, a imali smo dve vesti koje su nas rastužile. Paradoksalno, otišle su dve legende srpske kulture iako jedan od njih nije bio ličnost iz kulture: jedna je Marko Nikolić, a druga Dragoslav Šekularac, verovatno prva sportska pop-kulturna ikona i prvi jugoslovenski sportista čija popularnost beše tolika da je dobio i film o sebi, “Šeki snima, pazi se” Marijana Vajde iz 1962.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side