Vladimir Gligorov: Liberalni poredak
08.07.2019 Beograd

Vladimir Gligorov: Liberalni poredak

Vladimir Gligorov: Liberalni poredak
Gospodin Putin je izjavio da je “liberalizam prevaziđen”. Ili odbačen. Šta bi to moglo da znači.

Da se to različito shvata, vidi se iz komentara gospodina Trampa, koji je za primer neželjenog liberalizma uzeo kalifornijske liberale. A ne, recimo, klasične liberale u sopstvenoj konzervativnoj partiji. Putin je imao u vidu i liberalni svetski poredak, u kojem nema reda, za razliku od hladnoratovskog poretka. Razmotrimo ove navodne nedostatke liberalizma. Ne uzimajući samu tu reč ozbiljno jer se ni kritičari nisu potrudili da kažu na šta tačno misle.

Gospodin Putin pre svega nije zagovornik multikulturalizma. Ovo je zanimljivo, imajući u vidu nesumnjivu multikulturalnost Rusije. Štaviše, ako sećanje služi, ruski Ustav iz 1993. počinje sa “Mi, multietnički narod Ruske federacije”, da bi potom potvrdio privrženost “ljudskim pravima i slobodama”, u koja svakako spadaju ona koja su zasnovana na razlikama u kulturama “multietničkog naroda”. Naravno, etničke razlike mogu da budu zasnovane na različitim kriterijumima, ali kulturni je gotovo uvek prisutan. Tako da je, po Ustavu, Rusija multikulturalna država i Ustavom se obavezala da prava koja iz toga proističu poštuje. Istina je da nastavak preambule uglavnom uzdiže nacionalni interes iznad prava, pa bi antiliberalne Putinove izjave verovatno trebalo razumeti tako da je multietnički karakter Rusije i prava koja iz toga proističu potrebno smatrati zastarelim i nevažećim. Što je zanimljivo samo po sebi, ali to je već tema o razvoju ruske politike, što je za neku drugu priliku.

Gospodin Putin se poziva na antiliberalne evropske pokrete, koji bez sumnje jačaju. Nije baš da su u većini, tako da se ne može reći da su ih evropski narodi odbacili. Posebno na poslednjim izborima za Evropski parlament. Uz to, valja biti oprezan kada se govori o tome da se u Evropi odbacuje multikulturalizam. Jer još uvek je sveže sećanje na Drugi svetski rat u kojem je, između ostalog, netolerantnost drugih kultura imala stravične posledice. S tim je povezana i kritika migranata.

Kod toga se zapravo radi o izbeglicama jer su migranti sasvim druga vrsta problema ili rešenja, kako se već na to gleda. Razvijene zemlje ne mogu, a da ne privlače migrante, a ako se uzmu u obzir demografska kretanja u Evropi, uključujući Rusiju, teško je videti kako bi se mogao održati privredni rast ukoliko ne bi bilo stabilnog priliva imigranata. Koji je sistem upravljanja imigracijom najbolji, to je svakako valjan predmet rasprave. Ideja, recimo, da se uvede neki vid racionisanja, koliko god da je privlačna, zapravo je najverovatnije rđava kako za imigrante tako i za građane zemalja u koje dolaze. Recimo, u zemlji sa razvijenim sistemom obrazovanja, u Britaniji na primer, prihvatati visoko obrazovane, a zaustavljati manje kvalifikovane moglo bi da dovede do toga da se domaće stanovništvo u većoj meri posveti manje kvalifikovanim poslovima. To se ne bi moglo nazvati dobrom politikom imigracije.

Ali, nije o migrantima reč već o izbeglicama. A posle svih ratnih grozota došlo se do liberalnog stanovišta da mi koje niko ne goni imamo obaveze prema onima koje gone. Da se suprotstavimo progoniteljima i da prihvatimo izbeglice. Te obaveze su moralne, ali su ušle i u međunarodne konvencije. Može se raspravljati o tome kako da se teret masovnog izbeglištva raspodeli, po zemljama i po budžetima, ali se obaveza ne može odbaciti naprosto tvrdnjom da je multikulturalizam prevaziđen i nepoželjan. Nije neshvatljivo da će neko ko smatra da su gvozdena zavesa i Berlinski zid bar uveli red i stabilnost, smatrati da je podizanje zidova i zatvaranje granica pravo rešenje. Za, doduše, posledice koje neliberalne, vojne intervencije jedne ili druge vrste prouzrokuju.

Nije takođe neočekivano da se izbeglice dehumanizuju, kao što se konspirativni motivi pripisuju onima koji se zalažu za jednaka prava. Važno je samo uočiti da su to gotovo neizbežni sastojci antiliberalizma. Šta, međutim, reći o odbacivanju liberalnog svetskog poretka?

U slučaju gospodina Trampa, reč je o odbacivanju multilateralizma svake vrste, a posebno u svetskoj trgovini. No, to nije predmet Putinove kritike. Ruska privreda nije najotvorenija, ali privredna politika nije naglašeno protekcionistička. Iz razumljivih razloga – valja prodavati sva ta prirodna bogatstva te ogromne, po površini, zemlje.

Smisao je drugi. Čitav taj napad na liberalizam zapravo je usmeren na jednog slušaoca, gospodina Trampa. Kako se videlo, Putin je kod Trampa naišao na razumevanje. Ali to sa izbeglicama i multikulturalizmom zapravo je od malog značaja. Sugestija je da je potreban sistem u kojem se pitaju velike sile, a pre svih Rusija i Amerika, bar kada je reč o Evropi. A onda još i Kina i nekoliko drugih neevropskih lidera kada je reč o svetu. To bi bio sistem koji bi bez sumnje bio neliberalan, ali bi, sugeriše se, bio stabilan, a svakako bi bio u skladu s ličnim ambicijama, sa dugovečnim opstankom na vlasti.

Kada se ostavi po strani retorika, poruka je da su praktično jedina prepreka vrlom novom neliberalnom svetu liberalne birokrate u Briselu i zabludeli u Kaliforniji i Njujorku.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (1) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 8.07.2019, 15:12h Migrante pozvati - u Rusiju...

    "Kod toga se zapravo radi o izbeglicama jer su migranti sasvim druga vrsta problema ili rešenja, kako se već na to gleda. Razvijene zemlje ne mogu, a da ne privlače migrante, a ako se uzmu u obzir demografska kretanja u Evropi, uključujući Rusiju, teško je videti kako bi se mogao održati privredni rast ukoliko ne bi bilo stabilnog priliva imigranata. Koji je sistem upravljanja imigracijom najbolji, to je svakako valjan predmet rasprave..." ...- Kad se spominju MIGRANTI, da: kako treba tumačiti činjenicu DA NIKO OD NJIH ne traži da uđe u Rusiju, gde vole sve ljude (onako kako može da voli meka slovenska duša), i gde bi sigurno imali stabilan život (jer u Rusiji nema onih kriza, padova i sl. što odlikuje Zapad)? (Pa i Srbin više voli Rusiju, a nekako - juri u Nemačku, Austriju..., pa čak i u SAD, gde većina ljudi živi na ivici bede!)

Pročitajte i...
  • Jelka Jovanović: Ko menja predsednika? Jelka Jovanović: Ko menja predsednika?

    Pitanje iz naslova zvuči besmisleno, posebno onima koji se rukovode mišlju “Vučić nezamenjivi”, ali je logično.

  • Mijat Lakićević: Avioni, milioni Mijat Lakićević: Avioni, milioni

    Para ima, ima li pameti? Tako je glasio naslov teksta od pre nekoliko brojeva (NM 481) nakon što je Aleksandar Vučić izjavio kako država nema “ćup s parama” i “ne može da obezbedi još novca za pomoć privredi”.

  • Dimitrije Boarov: Nova ili stara vlada Dimitrije Boarov: Nova ili stara vlada

    Čini se da Vučić najviše zazire od “razdvajanja gaća” od naslednika Miloševićeve ideologije i politike, okupljenih oko Ivice Dačića.

  • Jelka Jovanović: Oluja u srcima Jelka Jovanović: Oluja u srcima

    Milošević u Kninu posle četvrt veka od krvavog progona srpskog naroda iz Krajine!

  • Vladimir Gligorov: Ulice i spomenici Vladimir Gligorov: Ulice i spomenici

    Zemlja propada otkad su ljudi koji su na vlasti u Srbiji počeli da je oslobađaju od Jugoslavije, a oni idu iz političkog uspeha u uspeh. Evo sada epidemije i njene zloupotrebe, a vlasti nikada više. Kako? Tako što će se građani pretvoriti u navijače

  • Nadežda Gaće: Nepoverenje kao društvena konstanta Nadežda Gaće: Nepoverenje kao društvena konstanta

    “Paradoksalno je da je demokratizacija društva dovela do smanjenja poverenja u demokratske institucije”, jedna je od uvodnih rečenica Ivana Krastava u knjizi “S verom u nepoverenje”, koja je štampana 2013. Izdvojiću samo još dve rečenice iz tog uvoda “da građansko nepoverenje kada prekorači određeni prag slabi poziciju građana” i citata Semjuela Džonsa: “Bolje je nekada biti prevaren nego uopšte ne verovati”.

  • Vladimir Gligorov: Sada Belorusija Vladimir Gligorov: Sada Belorusija

    Lukašenko će najverovatnije biti prepušten sudbini. O čemu bi valjalo da razmišljaju ruski klijenti na Balkanu.

Preporuke prijatelja