18.03.2019 Beograd

Vladimir Gligorov: Korupcija

Vladimir Gligorov: Korupcija
Davno, u vreme Parsonsove sociologije, na korupciju se gledalo kao na indikator modernizacije.

Tradicionalna ili zaostala zajednica nije imala mnoga tržišta već su se mnogi poslovi obavljali iz jedne ili druge vrste obaveznosti. U tome su rang ili status igrali ne malu ulogu. Tako da običan čovek nije mogao, čak i ako bi došao do para, da, recimo, kupi plemićku titulu ili da naprosto društveno napreduje. Za pretpostaviti je da je, recimo, trgovački sloj u otomanskoj imperiji, gde su militarizovane vlasti živele od jedne ili druge vrste poreza, da su ljudi novcem kupovali usluge od onih koji su raspolagali monopolom sile. Tako da se ono što je bilo nedostupno kupovalo. To je, smatralo se u sociološkim teorijama modernizacije, bio način na koji je prodiralo tržište u poslovima koji su se inače obavljali iz obaveze, dakle pod pretnjom jedne ili druge vrste sile.

Uzmimo da uporedimo tradicionalno društvo zasnovano na ropstvu, kmetstvu, kastinskim ili staleškim razlikama ili, uostalom, na privilegovanim i marginalnim grupama. Recimo, ako se u tursko vreme turske vlasti nisu bavile trgovinom već su živele od poreza, srpski podanici bi, ako bi se posvetili trgovini, mogli da kupuju usluge od turskih vlasti. Tako da bi korupcija ne samo bila način da se vrše poslovi kojih inače ne bi bilo već je pozitivno uticala i na privredni rast i na dobrobit. S vremenom, sloj koji bi se obogatio korumpirajući vlasti, jasno je nedemokratske, mogao je čak i da se odluči na otpor ili revoluciju.

Negde otprilike u isto vreme, kada su se izučavala komunistička ili realno socijalistička društva, korupcije je bila jedan od indikatora društvenih promena. Koliko je bilo rasprostranjeno crno ili obojeno tržište, recimo, u Jugoslaviji? Ili, konkretnije rečeno, koji je bio uticaj Trsta na privredni razvoj i dobrobit ljudi u socijalističkoj Jugoslaviji? Šverc je bio ne baš mali posao, a on se nije mogao obavljati, a da nije bilo korupcije. U ono vreme bilo je podosta veoma dobrih istraživanja o regionalnim razlikama u stepenu korupcije u Sovjetskom Savezu. Koje su bile zaista velike.

Slično je bilo u Jugoslaviji. I, zapravo, razlike u percepciji značaja korupcije u ne maloj meri potiču iz tog vremena. Veoma često u istraživanjima javnog mnjenja pokloni i drugi vid naturalne naknade za poslove koji se obavljaju po profesionalnoj dužnosti ne vide se kao korupcija. Ako je potrebno dati novac, to je korupcija, usluga ili protivusluga nije. To ide zajedno sa veoma rasprostranjenim uverenjem da su svi korumpirani i da su svi jedna ili druga vrsta lopova – osim onih koji ili nemaju šta da ponude ili nemaju sredstva da kupe uslugu.

Tako da je korupcija, smatralo se, rasprostranjena tamo gde postoji značajna diskreciona vlast. I u meri u kojoj je rasprostranjena, ona tu vlast racionalizuje, kao što obezbeđuje onima kojima je usluga potrebna da računaju s troškom koji uz to ide i tako racionalnije odluče isplati li se da u taj posao ulaze ili ne. Konačno, uzmimo zemlju u kojoj je poreski teret visok, recimo kao u realno socijalističkim zemljama, ako se sve prepreke, recimo, privatnim poslovima izraze u nekom poreskom ekvivalentu. U tom slučaju, korupcija smanjuje troškove poslovanja i posledično vodi tome da ih, poslova, ima više.

Isto važi i za zemlje sa visokim stepenom neorganizovanosti ili dezorganizacije. Mito može da bude jedini način da se bila šta uradi. To je manje-više kako se poslovi obavljaju na crnim ili obojenim tržištima. Potrebna je dozvola i, često, istovremeno i zaštita, što sve ima cenu. Pri tom je obično potrebna i zaštita vlasti, na šta ide jedan deo mita. Recimo, u vreme rata u Bosni i Hercegovini bilo je stranih posmatrača i stručnjaka koji su bili impresionirani neformalnim tržištem koje se zvalo Arizona Road i na kojem su trgovale sve strane u sukobima. Ta je anegdota imala veliki uticaj na to kako se pristupilo posleratnoj obnovi zemalja, ali to je druga tema. Tek, na tom tržištu su se obavljali poslovi i iz njih se finansirao rat.

Tako da nije jednostavno utvrditi koji su sve uticaji korupcije. Recimo, prema svim stručnim istraživanjima koja su meni poznata, neformalni sektor u Sovjetskom Savezu, koji je plaćao mito da bi radio, imao je višu produktivnost od državnog sektora. Recimo, u Srbiji se subvencionišu investitori, posebno strani, što je otprilike kao da vlasti korumpiraju privatne poslovne ljude. Računa se, bar, da će se time pridobiti neki glas na izborima, što je opet neka vrsta naknade za uslugu.

Opet svojevremeno, posle završetka Prvog svetskog rata, Šumpeter je ukazao na prednosti poreske u odnosu na vojnu državu, a isto to važi i za korumpiranu državu. Svakako je bolje porezima i zakonima omogućiti konkurenciju i jednake uslove, a tada bi i posledice po napredak i dobrobit bile pozitivne. Ali, recimo, ako se postavi pitanje Turski tok ili ne, jer postoji problem posebnog tretmana, koji bi bio očekivani odgovor javnosti? To je taj problem s korupcijom.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (1) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 18.03.2019, 10:45h ljupa

    pa ti je problem ruski gas, vrti suci pa na isto. sjasi, najdi nekua druga rabota. po mogucnosti postena .ako si vec nekoj dr.

Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: O malinama i ruži Mijat Lakićević: O malinama i ruži

    Ruža je, da izvinete, svinjska, ali su zato maline prave. Koje su, da pođem od njih, u Srbiji postale večna tema – čim grane proleće, počne preganjanje. Koju je, međutim, vladajuća partija izgleda rešila da prekine. Pa je oformila radnu grupu koja je nedavno, tj. 20. marta, gde bi nego u Čačku, utvrdila – zamislite šta – proizvođačku cenu maline. Koja iznosi tačno i precizno – 139,3 dinara.

  • Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji

    Počeću od stilizovanih činjenica. U stabilnim konkurentskim parlamentarnim demokratijama više od dva mandata na vlasti je izuzetak, uostalom kao i manje. U tek demokratizovanim zemljama stabilnost bi trebalo da se postigne posle dve nenasilne, dakle izborne, uredne promene na vlasti, svako posle jednog mandata. U evropskim postsocijalističkim parlamentarnim demokratijama uredna smena na vlasti na prevremenim izborima trebalo bi da obezbedi stabilnost demokratskom načinu odlučivanja.

  • Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik

    “Vanredno ugrožavate istraživačko novinarstvo i slobodu izražavanja. Ma kakvi, najzad je dolijao kradljivac državnih tajni.” “Neće biti da je tako, onaj ko je otkrio tuđa nepočinstva ne može biti proganjan.” “Pravdajte ga koliko hoćete, ali veliki remetilac internacionalnih odnosa konačno je dopao u ruke nacionalnih pravdi.”

  • Dimitrije Boarov: Nelegalne šljunkare Dimitrije Boarov: Nelegalne šljunkare

    Nekoliko srpskih novina prenelo je pre neki dan agencijsku vest da je Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture zatvorilo “nelegalno mesto za pretovar šljunka i peska kod Apatina”.

  • Nadežda Gaće: Autogolovi Nadežda Gaće: Autogolovi

    Ne razumem se u fudbal, ali znam da je glavno dati bar gol više. Naša politička scena mi liči na fudbal u kojem niko ne mrda ispred svoga gola, nikako se ne meša s protivnikom – a rezultat se svodi na prebrojavanje autogolova.

  • Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati? Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati?

    Na samom početku ovog, “prigodnog” prvomajskog teksta sve koji na pomen radnika i sindikata prezrivo odmahnu rukom zamoliću da se, ako se već bacaju kamenom/ciničnim komentarom, prisete šta su sami učinili da siromaštva, nejednakosti, uniženosti bude manje?

  • Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat

    Crkve su izdale vernike, sindikati su izdali radnike, partije su izdale birače, države su izdale građane, građani su izdali sami sebe.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side