19.03.2018 Beograd

Vladimir Gligorov: Konkurencija i izbori

Vladimir Gligorov: Konkurencija i izbori
Kada je reč o beogradskim izborima, tu su dve stvari. Jedna veoma jednostavna, a to je da li su glasači cenili da će sa opozicijom dobiti bolju gradsku vlast?

To je pre svega bio test za Đilasa i Antića. I odgovor je negativan. Drugo pitanje je bilo ima li smisla uložiti u opoziciju, ovakvu kakvom se predstavila, s ciljem da se na sledećim opštim izborima dovede na vlast u državi. I na to su izbori dali negativan odgovor. Ovo drugo zahteva nešto detaljnije objašnjenje.

Uzmimo da vam konkurent preuzme program, šta bi trebalo da činite? Svakako ne to da vi tada preuzmete njegov program jer će najverovatnije biti slučaj da vaš konkurent napušta sopstveni program pošto procenjuje da je vaš izgledniji. Ono što se dogodilo s političkom konkurencijom u Srbiji jeste da su nacionalisti preuzeli program evropejaca, dok su se ovi drugi, bar retorički, okrenuli evroskepticizmu i, bilo izričito ili prećutno, nacionalizmu. Ovo prvo iz nezadovoljstva što im zemlje članice EU ne pomažu, a ovome drugome ako ne kao programu, onda kao sredstvu kritike svojih konkurenata.

Posledice postaju jasnije sa svakim novim izborima. Jedna po jedna opoziciona stranka, bilo da je bila demokratska ili nacionalnodemokratska ili reformistička, gube podršku i zapravo prestaju da budu politički konkurentne. Ovo preti i socijalistima jer s naprednjacima dele rusofilstvo i nacionalizam, ali se sve više samo na to i svodi njihov politički program.

Stvari mogu zapravo da budu i složenije, a da je ishod svejedno isti. Demokrate, dok su bili na vlasti, težili su da se dokazuju i nacionalistima iako je to, svakako je trebalo znati, beznadežan napor. Posledica je bila da su izgubili uverljivost kao evropska stranka. Zašto? Zato što kompromis s nacionalizmom nisu prikazivali kao pragmatizam već kao vrednosno opredeljenje. To sedenje na dve stolice, na evropskoj i srpskoj, dovelo je do nestanka Demokratske stranke Srbije, a potom i do marginalizacije Demokratske stranke.

Nasuprot njima, Napredna stranka je ostala nacionalistička, a okretanje Evropskoj uniji opravdava pragmatizmom. Odatle stižu pare i poslovi, kako kod kuće tako i na evropskom tržištu rada i proizvoda. To naprednjacima omogućava i da ne gube podršku nacionalista i da dobiju podršku evropejaca. U poređenju s njima, demokrate i slobodnjaci (slobodni građani), dokazujući se na, recimo, Kosovu i kritikujući licemerje EU, ne mogu da uzmu nimalo nacionalističkih glasova dok gube podršku onih čije bi zapravo ciljeve i interese trebalo da zastupaju.

Uz to, demokrate, slobodnjaci i reformisti gotovo da su sasvim izgubili kontakte sa spoljašnjim svetom. Pred izbore u Beogradu Vučić je bio u Moskvi, pa je Lavrov bio u Beogradu, pa je konačno Vučić bio u Zagrebu i Berlinu. Gde su bili lideri opozicije? Iz toga se vidi suština problema. Jednim delom on je posledica pogrešnog shvatanja političke konkurencije.

Gde bi trebalo da se nalaze naprednjaci da bi demokrate i slobodnjaci mogli da računaju sa uspehom na izborima? Tamo gde su socijalisti. Nikako ne bi trebalo dozvoliti da naprednjaci budu konkurentniji od demokrata i slobodnih građana na njihovom političkom terenu. Ništa se ne postiže time što se ukazuje na njihovu nedoslednost i licemerje. Potrebno je da se ne izgube veze i podrške koje su stečene kako kod kuće tako i u inostranstvu.

Ovo se odnosi i na shvatanje demokratije i demokratske politike. Nije uopšte potrebno tražiti sopstvenu vodeću ličnost da bi se konkurisalo liderskoj naprednjačkoj politici. Potrebno je sačuvati stranku ili stranke i osloniti se na demokratsku politiku i kada je reč o stranačkom nastupu. Opozicija se i na beogradskim izborima iscrpljivala traženjem ličnosti koja će se nadmetati s Vučićem, dok je potrebno pokazati sposobnost da se stvara i čuva organizacija – da postoji stranka i da ona ima sposobnost da stvara i čuva kadrove.

Uopšteno govoreći, pogrešno je dozvoliti da vam konkurent određuje i teme i način političke konkurencije. Posebno je rđavo ukoliko ostavite utisak u javnosti da vam konkurent može jednostavno preuzeti program. Kako je moguće da čak i demokrate nisu mogle, posle gotovo tri decenije političkog angažovanja, od toga jednu deceniju i nešto više na vlasti, kako je moguće da nisu mogli da sprovedu međunarodnu aktivnost, kako u susedstvu tako i u evropskim zemljama?

U javnosti se stalno ponavlja kako stranci podržavaju naprednjake jer će tako postići sopstvene interese, recimo kada je reč o Kosovu. To je više nego pogrešno i po sadržaju, a još više kao politička taktika. U svakoj zemlji, a posebno u maloj, sposobnost da se neka stranka predstavi kao partner drugim zemljama, velikim i malim, geografski bliskim i udaljenim, jeste preduslov da se kvalifikuje za vlast. Ukoliko se to izgubi, kao što jeste, veoma je teško ubediti glasače da vam povere vlast jer uopšte nije izvesno da ćete moći da je vršite. Jer je nemali deo vladanja upravo međunarodna aktivnost.

To ne znači da je političkoj konkurenciji došao kraj, a izbori bi mogli da budu raspisani već za koji mesec. A prostora za konkurenciju je možda više sada nego pre beogradskih izbora.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Ivana Pejčić: Vatra koja je ogolila sve Ivana Pejčić: Vatra koja je ogolila sve

    Tri izgubljena ljudska života tragičan su epilog katastrofalnog požara u Novom Pazaru. Pred očima nemoćnih komšija, brojnih građana i samih vatrogasaca, na terasi na trećem spratu nesrećnim ženama je očajnički trebala pomoć. Iako su svi isto tako očajnički želeli da pomognu – nisu mogli. Nisu mogli jer nisu imali čime.

  • Vladimir Gligorov: Rast i dobrobit Vladimir Gligorov: Rast i dobrobit

    Kao što se vidi iz Slike 1, izvor svih podataka je Eurostat, BDP po glavi stanovnika po kupovnoj snazi, po EU standardu (PPS), u Srbiji stagnira u odnos na EU28 od 2008, kao uostalom i prosečni BDP za taj period.

  • Mijat Lakićević: Na granici Mijat Lakićević: Na granici

    Vrednoća predsednika Srbije već je postala legendarna. To što on sam može da obiđe za jedan dan, ne mogu desetorica drugih. Čovek prosto ruši zakone fizike. Ali sad će se izgleda naći pred istinskim iskušenjem.

  • Dimitrije Boarov: Lopovi i javna dobra Dimitrije Boarov: Lopovi i javna dobra

    Samo naizgled deluje paradoksalno da u zemlji kakva je Srbija ima toliko zagovornika širenja javne svojine, mada nas stalno sustižu vesti kako se bezočno ne samo zloupotrebljavaju nego i bukvalno kradu, pa i uništavaju mnoga javna dobra “pod zaštitom države”.

  • Vladimir Gligorov: Kineske investicije Vladimir Gligorov: Kineske investicije

    O tome sam pisao više puta. Ali kako raste interes da se razumeju kineske namere na Balkanu i u Evropi, možda da sažmem kako ih ja vidim

  • Dimitrije Boarov: Radničko akcionarstvo Dimitrije Boarov: Radničko akcionarstvo

    Kriza u pulskom brodogradilištu Uljanik, koje nije u stanju da isplati julske plate za oko 4.500 zaposlenih u svom “škveru” i u riječkom brodogradilištu “3. maj” (koje je pre koju godinu “kupilo” hrvatskim državnim parama, to jest preko kojeg je dokapitalizovano državnim parama u jednoj zamaskiranoj dotacionoj operaciji), ima niz klasičnih karakteristika finansijskog sloma jednog velikog preduzeća, ali i nekoliko specifičnosti koje zaslužuju pažnju i srpske javnosti.

  • Vladimir Gligorov: Međunarodna konferencija Vladimir Gligorov: Međunarodna konferencija

    Ne mogu da kažem da razumem gospodu Vučića i Dačića, već ovaj drugi sada najavljuje međunarodnu konferenciju o Kosovu, drugi Dejton takoreći. Na njoj će, ako sam to dobro razumeo, da se dogovori razgraničenje Srbije od Kosova.

Preporuke prijatelja
Budimo Pametni
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side