19.03.2018 Beograd

Vladimir Gligorov: Konkurencija i izbori

Vladimir Gligorov: Konkurencija i izbori
Kada je reč o beogradskim izborima, tu su dve stvari. Jedna veoma jednostavna, a to je da li su glasači cenili da će sa opozicijom dobiti bolju gradsku vlast?

To je pre svega bio test za Đilasa i Antića. I odgovor je negativan. Drugo pitanje je bilo ima li smisla uložiti u opoziciju, ovakvu kakvom se predstavila, s ciljem da se na sledećim opštim izborima dovede na vlast u državi. I na to su izbori dali negativan odgovor. Ovo drugo zahteva nešto detaljnije objašnjenje.

Uzmimo da vam konkurent preuzme program, šta bi trebalo da činite? Svakako ne to da vi tada preuzmete njegov program jer će najverovatnije biti slučaj da vaš konkurent napušta sopstveni program pošto procenjuje da je vaš izgledniji. Ono što se dogodilo s političkom konkurencijom u Srbiji jeste da su nacionalisti preuzeli program evropejaca, dok su se ovi drugi, bar retorički, okrenuli evroskepticizmu i, bilo izričito ili prećutno, nacionalizmu. Ovo prvo iz nezadovoljstva što im zemlje članice EU ne pomažu, a ovome drugome ako ne kao programu, onda kao sredstvu kritike svojih konkurenata.

Posledice postaju jasnije sa svakim novim izborima. Jedna po jedna opoziciona stranka, bilo da je bila demokratska ili nacionalnodemokratska ili reformistička, gube podršku i zapravo prestaju da budu politički konkurentne. Ovo preti i socijalistima jer s naprednjacima dele rusofilstvo i nacionalizam, ali se sve više samo na to i svodi njihov politički program.

Stvari mogu zapravo da budu i složenije, a da je ishod svejedno isti. Demokrate, dok su bili na vlasti, težili su da se dokazuju i nacionalistima iako je to, svakako je trebalo znati, beznadežan napor. Posledica je bila da su izgubili uverljivost kao evropska stranka. Zašto? Zato što kompromis s nacionalizmom nisu prikazivali kao pragmatizam već kao vrednosno opredeljenje. To sedenje na dve stolice, na evropskoj i srpskoj, dovelo je do nestanka Demokratske stranke Srbije, a potom i do marginalizacije Demokratske stranke.

Nasuprot njima, Napredna stranka je ostala nacionalistička, a okretanje Evropskoj uniji opravdava pragmatizmom. Odatle stižu pare i poslovi, kako kod kuće tako i na evropskom tržištu rada i proizvoda. To naprednjacima omogućava i da ne gube podršku nacionalista i da dobiju podršku evropejaca. U poređenju s njima, demokrate i slobodnjaci (slobodni građani), dokazujući se na, recimo, Kosovu i kritikujući licemerje EU, ne mogu da uzmu nimalo nacionalističkih glasova dok gube podršku onih čije bi zapravo ciljeve i interese trebalo da zastupaju.

Uz to, demokrate, slobodnjaci i reformisti gotovo da su sasvim izgubili kontakte sa spoljašnjim svetom. Pred izbore u Beogradu Vučić je bio u Moskvi, pa je Lavrov bio u Beogradu, pa je konačno Vučić bio u Zagrebu i Berlinu. Gde su bili lideri opozicije? Iz toga se vidi suština problema. Jednim delom on je posledica pogrešnog shvatanja političke konkurencije.

Gde bi trebalo da se nalaze naprednjaci da bi demokrate i slobodnjaci mogli da računaju sa uspehom na izborima? Tamo gde su socijalisti. Nikako ne bi trebalo dozvoliti da naprednjaci budu konkurentniji od demokrata i slobodnih građana na njihovom političkom terenu. Ništa se ne postiže time što se ukazuje na njihovu nedoslednost i licemerje. Potrebno je da se ne izgube veze i podrške koje su stečene kako kod kuće tako i u inostranstvu.

Ovo se odnosi i na shvatanje demokratije i demokratske politike. Nije uopšte potrebno tražiti sopstvenu vodeću ličnost da bi se konkurisalo liderskoj naprednjačkoj politici. Potrebno je sačuvati stranku ili stranke i osloniti se na demokratsku politiku i kada je reč o stranačkom nastupu. Opozicija se i na beogradskim izborima iscrpljivala traženjem ličnosti koja će se nadmetati s Vučićem, dok je potrebno pokazati sposobnost da se stvara i čuva organizacija – da postoji stranka i da ona ima sposobnost da stvara i čuva kadrove.

Uopšteno govoreći, pogrešno je dozvoliti da vam konkurent određuje i teme i način političke konkurencije. Posebno je rđavo ukoliko ostavite utisak u javnosti da vam konkurent može jednostavno preuzeti program. Kako je moguće da čak i demokrate nisu mogle, posle gotovo tri decenije političkog angažovanja, od toga jednu deceniju i nešto više na vlasti, kako je moguće da nisu mogli da sprovedu međunarodnu aktivnost, kako u susedstvu tako i u evropskim zemljama?

U javnosti se stalno ponavlja kako stranci podržavaju naprednjake jer će tako postići sopstvene interese, recimo kada je reč o Kosovu. To je više nego pogrešno i po sadržaju, a još više kao politička taktika. U svakoj zemlji, a posebno u maloj, sposobnost da se neka stranka predstavi kao partner drugim zemljama, velikim i malim, geografski bliskim i udaljenim, jeste preduslov da se kvalifikuje za vlast. Ukoliko se to izgubi, kao što jeste, veoma je teško ubediti glasače da vam povere vlast jer uopšte nije izvesno da ćete moći da je vršite. Jer je nemali deo vladanja upravo međunarodna aktivnost.

To ne znači da je političkoj konkurenciji došao kraj, a izbori bi mogli da budu raspisani već za koji mesec. A prostora za konkurenciju je možda više sada nego pre beogradskih izbora.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU? Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU?

    Izbori za Evropski parlament biće iduće godine ozbiljan ispit za evropski projekat. Kakva će biti Unija posle izbora pitanje je brojnih konferencija i analiza u Evropi i van nje.

  • Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore” Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore”

    Negde 1988. Milošević je postao apsolutni lider Srbije. Te godine obračunava se i sa autonomijom Vojvodine i najavljuje slično za Kosovo i Crnu Goru, ali i za ostale koji se ne slažu s njim.

  • Dimitrije Boarov: Piketijev manifest Dimitrije Boarov: Piketijev manifest

    Paralelno sa famoznim protestom Žutih prsluka u Francuskoj, koji neki analitičari smatraju protestom sitne buržoazije protiv one krupne (dakle, vidom sukoba na desnici), u Parizu je, sa neke vrste “leve obale” javne scene, lansiran i Manifest za demokratizaciju Evrope, koji je sačinila grupa intelektualaca na čelu sa ovde veoma poznatim ekonomskim istoričarem Tomom Piketijem i manje poznatim Antoanom Vošeom.

  • Vladimir Gligorov: Kosovske carine Vladimir Gligorov: Kosovske carine

    Ako sam dobro razumeo, Kosovo carini uvoz iz Srbije, i Bosne i Hercegovine, po stopi od 100 odsto.

  • Jelka Jovanović: Krvave košulje i milioni Jelka Jovanović: Krvave košulje i milioni

    Pre 22 godine koleginica S. Č. je, izveštavajući sa protesta tadašnje opozicije – slične današnjoj i po idejnoj šarolikosti i po organizacionim ne/sposobnostima – napisala da se na kišoviti i hladni Đurđic okupilo tridesetak hiljada ljudi.

  • Momčilo Pantelić: Poredak a la kart Momčilo Pantelić: Poredak a la kart

    Uspelo je Donaldu Trampu da uzvrpolji i božićni spokoj. Kako u Americi tako i izvan nje. Pa i u nekim krajevima koji se prigodno drže drugačijih kalendara.

  • Nadežda Gaće: Zašto baš uvek dajemo autogolove Nadežda Gaće: Zašto baš uvek dajemo autogolove

    Čini mi se da nam neprijatelji i nisu potrebni jer sami sebi štetimo više. Mnogi naši mediji, političari, intelektualci i “intelektualci” sa malih ekrana utrkuju se u otkrivanju zavera i neprijatelja: “Ameri obučavaju Šiptare za rat protiv Srba”, “Britanski ambasador je najveći zaverenik i direktni eksponent sve-svetske borbe protiv Srbije”, “Impotentna Evropa, koja se raspada, šuruje sa Prištinom protiv nas”, “Između Putina i Tačija postoji tajna veza” , “Susedi se udružuju protiv nas”…

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side