Vladimir Gligorov: Konkurencija
23.09.2019 Beograd

Vladimir Gligorov: Konkurencija

Vladimir Gligorov: Konkurencija
Obično se misli da je tržišna konkurencija, i privredna i, uopšte, konkurencija u društvu, suprotstavljana, da upotrebim stranu reč, kooperaciji. Ovo zapravo nije uobičajeno značenje konkurencije u ekonomskoj misli.

U klasičnoj teoriji, recimo kod Rikarda, konkurišu pre svega kapitalisti. Jedni sa drugima. Ako jedan zarađuje na nekom ulaganju, drugi će mu konkurisati ulaganjima u tu istu aktivnost, što će dovesti do ujednačavanja profita na uloženi kapital i do smanjenja stope profita na onu koja preovlađuje u privredi u celini ili čak u svetskoj privredi ukoliko zemlje međusobno trguju. U neoklasičnoj teoriji konkurencija bi svela profit na nulu ako bi se dovoljno povećao broj preduzetnika koji ulažu s ciljem da zarade.

Uzmimo opštiji primer. Ukoliko bi neko hteo da otpočne posao za koji misli da ima zainteresovanih partnera ili kupaca, on ili ona bi konkurisali onima koji se tim poslom već bave. Ukoliko je reč o sasvim novoj aktivnosti, drugi bi mogli njome takođe da se bave, ukoliko je inovator bio uspešan. Ti drugi bili bi konkurenti.

Tako da konkurencija jeste zapravo koliko-toliko slobodan pristup tržištu, dakle aktivnostima kojima se zarađuje dokle god za njima postoji potrebna tražnja. Može se reći da se konkurenti sukobljavaju isto koliko i sarađuju – u zavisnosti od toga o čijim interesima je reč, o onima koji zarađuju ili onima koji kupuju njihovu robu ili usluge.

Mogu li se isti ili čak bolji rezultati postići saradnjom? Uzmimo primer koji je nekada davno naveo Ian Buruma pišući o japanskoj privredi. Tri prodavnice bliske jedna drugoj. Ukoliko vlasnik jedne od njih poboljša ponudu, po kvalitetu ili po ceni, kupci bi mogli da promene radnju u kojoj kupuju samo ukoliko bi se prodavci s tim saglasili. Dakle, kupac bi izrazio nameru, pa bi vlasnik inovativne radnje otišao kod vlasnika kod kojeg je taj kupac do tada kupovao i zatražio dozvolu, recimo uz kompenzaciju, za transfer kupca, da se tako izrazim.

To je samo jedan primer saradnje. Uzmimo drugi – pekare u Francuskoj. Svakog dana bar jedna od njih je otvorena, tako da nikada nije slučaj da u nekom kraju nema gde da se kupi hleb. Svaka pekara ne radi dva dana u nedelji. Neke nedeljom i ponedeljkom, druge utorkom i sredom, treće sredom i četvrtkom. Sve rade subotom i nedeljom. Cene se razlikuju, kao i kvalitet. No, svakog dana ima dovoljno hleba da zadovolji lokalnu tražnju. Tako da pekare konkuriše dva dana u nedelji, kada kupci biraju bolje ili jeftinije. Naravno, postoje pekare i u susedstvu, tako da razlike u ceni i kvalitetu ne mogu da budu veće od nespremnosti ljudi da dodatno pešače kako bi kupili hleb. Tako vlasnici pekara ili vlasnici lanca pekara kombinuju konkurenciju sa saradnjom.

Ukoliko saradnje ne bi bilo, sve bi pekare radile svakog dana, osim ukoliko ne bi bio donet propis po kojem, recimo, sve pekare ne rade subotom i nedeljom. Što nije redak slučaj u mnogim zemljama s trgovinom, mada možda ređe kada je reč o pekarama.

No, javne vlasti bi mogle i da odluče da ne regulišu, recimo, pekare ili čak da im zabrane da se dogovaraju o tome koja će kada biti zatvorena, s ciljem da se tom zabranom poveća konkurencija kako bi se povećao uticaj kupaca na kvalitet i cenu. A i na radno vreme.

Moguće je, naravno, isključiti konkurenciju uspostavljanjem potpunog, recimo, državnog monopola. Pretpostavimo da se njime mogu postići isti ili čak bolji rezultati nego konkurencijom. Potrebno je svejedno navesti kako? Jer, jasno je da vlasti to mogu upravo zato što su vlast. Svejedno, potreban je postupak odlučivanja i postupak primene. U poređenju s konkurencijom, kooperacija može da bude složeniji postupak kojim se dolazi do poželjnih ciljeva.

Jedan vid jeste opet privredni, a ne politički. Pored konkurencije, drugi ključan vid privrednih odnosa jeste upravo saradnja. Uzmimo bilo koje preduzeće koje ima neku složenost u proizvodnji. Tome valja dodati i trgovinu i finansije. Svi su oni, proizvodni činioci na primer, komplementi, što će reći ne konkurišu jedni drugima već sarađuju. To, naravno, ako među njima nema sukobljenih interesa. Tako da saradnja ne mora da bude lišena sukoba.

Konačno, ako se misli na politički vid odlučivanja kao alternativu privrednoj konkurenciji, valja voditi računa o činjenici da je svaka politika, demokratska, kao i bilo koja druga, zapravo okarakterisana konkurencijom. Demokratija je, zapravo, način da se prihvati upravo ta činjenica da su politički interesi, kako ljudi koji bi da se politikom bave tako i onih koji posežu za političkim sredstvima da bi ostvarili svoje interese, sukobljeni i često se karakterišu upravo onim vidom konkurencije koji se smatra nepoželjnim.

Može se, naravno, smatrati da mora biti da postoji način da se saradnjom zameni konkurencija, samo što je potrebno tačno reći kako bi to trebalo da izgleda.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Kurs i dug Vladimir Gligorov: Kurs i dug

    Problem sa fiksnim kursom je u tome što s vremenom postaje skupo od njega odustati.

  • Mijat Lakićević: Mandat za rat Mijat Lakićević: Mandat za rat

    Nije ovo prvi put da srpski birači glasaju za rat. Pre tačno 30 godina, 1990, Slobodan Milošević je dobio mandat da povede rat protiv “spoljašnjeg neprijatelja” – Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka... Sada je Aleksandar Vučić dobio mandat da nastavi rat protiv unutrašnjeg neprijatelja. To jest, protiv svih koji nisu uz Srpsku naprednu stranku. Što znači da će buduće vlasti – od lokala preko Pokrajine do Republike – biti još bezobzirnije.

  • Vladimir Gligorov: Plate Vladimir Gligorov: Plate

    Udvostručiti plate u evrima za, recimo, pet godina veoma je teško ostvarljivo.

  • Dimitrije Boarov: Posle izbora Dimitrije Boarov: Posle izbora

    Ima mišljenja da predstojeći izbori ništa neće promeniti i da su oni samo predigra za predsedničke izbore u Srbiji za dve godine. To bi značilo da niko i ne razmišlja da rešava probleme države posle parlamentarnih i lokalnih izbora nego se uvek razmišlja samo o očuvanju vlasti odavde do večnosti. To će jednog trenutka dosaditi i građanima Srbije.

  • Vladimir Gligorov: Lična vlast Vladimir Gligorov: Lična vlast

    U Srbiji je zapravo skandal sve što je povezano sa epidemijom. Sa stanovišta vlasti, to što je izmakla kontroli. Vladar nije garantor sigurnosti već sam deluje nesigurno.

  • Vladimir Gligorov: Improvizacije Vladimir Gligorov: Improvizacije

    Kako već i biva sa improvizacijama, i ova oko susreta u Americi neslavno je prošla. Slično će, međutim, biti i sa briselskim zabludama.

  • Jelka Jovanović: Nova pritvorska jedinica Jelka Jovanović: Nova pritvorska jedinica

    Nije Sheveningen iz kojeg su Srbiji dugo stizali izveštaji o pritvorenicima Haškog tribunala, nije ni znameniti “29”, kako se još kolokvijalno naziva zgrada Policijske uprave Beograd iliti SUP, a nije ni CeZe, kako najvećem zatvoru u Beogradu od “milja” tepaju i zatvorenici i ini.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side