05.02.2018 Beograd

Vladimir Gligorov: Javno i privatno partnerstvo

Vladimir Gligorov: Javno i privatno partnerstvo
U užem smislu, misli se na privatna ulaganja u dobra koja imaju određene elemente javnosti. Verovatno će najčešće biti reč o poslovima koji utiču na druge poslove, pozitivno ili negativno.

Tako da se pojavljuje razlika između društvene i privatne korisnosti, odnosno troška. Recimo, izgradnja metroa je svakako ulaganje koje je profitabilno, ukupno uzevši, dakle sa društvenog stanovišta, ali ne mora da bude i za privatnog investitora jer on može da naplati korišćenje usluga metroa, ali ne i sve eventualne pozitivne posledice koje će doneti, recimo, smanjenje gužvi u saobraćaju i dobitak u vremenu koji se time postiže. Štaviše, imajući u vidu početne troškove izgradnje i male varijabilne troškove upotrebe, privatni investitor bi ili morao veoma skupo da naplaćuje usluge prevoza ili bi ostvario gubitak. Usled čega ne bi trebalo očekivati da će to ulaganje biti isplativo sa stanovišta privatnog ulagača.

Vlasti se, opet, ne suočavaju s problemom isplativosti jer se finansiraju iz poreza. I, zapravo, osnovna prednost vlasti u odnosu na društvene ili privatne organizacije nije u tome što se ne rukovode profitom već javnim dobrom nego u tome što imaju moć oporezivanja. Pa mogu da naplate svoje usluge ili da povrate uložena sredstva prinudno, dakle i od onih koji eventualno imaju posrednu korist od, recimo, poboljšanja gradskog prevoza. Uzmimo da ljudi troše manje vremena na prevoz od kuće do posla i da se time povećava njihova produktivnost, nije lišeno smisla da cena prevoza ne obezbeđuje dobit već naprotiv čak gubitak, recimo da samo pokriva tekuće troškove, ukoliko se to nadoknađuje većim poreskim prihodima usled povećane aktivnosti, privredne, ali i svake druge.

Zašto je korisno da se mobilišu i privatna ulaganja? Jer, ako država može da pokrije troškove iz poreza, ona može da ostvari bilo koji projekat za koji se odluči i nema potrebe da se udružuje s privatnim investitorima. No, ne moraju sva ulaganja da budu isplativa i u tom osnovnom smislu da iz zarade pokrivaju tekuće troškove. Pored toga, eventualna isplativost može da bude ostvariva u budućnosti, recimo kroz više godina ili čak tek za jednu deceniju. Usled čega su neka ulaganja bolja od drugih, kako sa društvenog tako i sa privatnog stanovišta. Kod izbora projekata u koje će se ulagati ima smisla videti pod kojim bi uslovima to bilo isplativo za privatnog investitora, nezavisno od toga da li se naplatom robe ili usluga može obezbediti potreban prihod.

Ova razlika između privatnog i javnog može se videti na sledeći način. Javne vlasti su budžetski centar, dok su privatna preduzeća profitni centri. I kada je reč o ulaganjima, račun dobiti je neophodan kako kod izbora projekata tako i kod izvođenja potrebnih radova i kod organizacije proizvodnje ili vršenja usluga. To je, u načelu, ono za šta su osposobljeni privatni investitori, posebno u uslovima konkurencije. No, mnoga, naročito veća ili razvojna ulaganja, sa visokim početnim ili fiksnim troškovima ne mogu da budu isplativa iako pokrivaju tekuće troškove. U tim okolnostima budžetska ustanova je ona koja može da obezbedi potrebnu profitabilnost ulaganjima. Ta saradnja profitnih i budžetskih centara je ono što se naziva javnim i privatnim partnerstvom. Efikasnost ulaganja obezbeđuje profitni centar, dok odgovarajuću naplatu, onu koja je u skladu sa društvenom korisnošću ulaganja, obezbeđuje budžetski centar.

Problema je, naravno, mnogo kod realizacije ovakvih projekata. Privatni investitor zna više, usled čega je i poželjan partner, ali ta asimetričnost u informisanosti ima cenu. Država, opet, dolazi suviše lako do sredstava jer ih prikuplja prinudno. Naravno, tu je politički proces koji bi trebalo da omogući potreban nadzor, ali on ne mora da bude, i ima svakako valjanih razloga i da neće biti, dovoljno efikasan ni kada je reč o korupciji, a nekmoli kada je naprosto reč o nedovoljnoj savesnosti.

Uz to, sa stanovišta poreskih obveznika koji su istovremeno i korisnici odgovarajućih usluga, i cena i porez mogu da izgledaju suviše visoki upravo zato što je reč o dobrima ili uslugama sa značajnim elementima javnog dobra ili sa značajnim spoljašnjim posledicama. Tako da nisu retki primeri kada korisnici, recimo metroa, smatraju da su karte skupe, a subvencije koje idu uz to pogotovo. Ova tenzija je neizbežna i zapravo može da bude korisna kako bi se povećala odgovornost i javnog i privatnog partnera. Iz toga bi trebalo da proisteknu pravila sklapanja takvih poslova koja obezbeđuju, na privatnoj strani, konkurenciju, a na javnoj uklanjanje diskrecionih ovlašćenja.

Naravno, javno i privatno se prožimaju u društvu i u politici praktično u svim oblastima delanja. U svim slučajevima, međutim, javni interes nije ništa drugo već skup privatnih interesa, što međutim ne znači i da je uvek usklađen sa svakim pojedinačnim privatnim interesom. Po prirodi stvari, postojaće problemi raspodele koristi ili dobrobiti, pa će biti potrebni postupci javnog odlučivanja kojima će se donositi odluke o tome. Negde će demokratija biti odgovor, a negde vladavina prava. U svim slučajevima, međutim, nije cilj da se javno stavi ispred privatnog ili obrnuto već da se privatni interesi vide sa javnog stanovišta i javni sa privatnog, ako je moguće istovremeno.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Minimalne plate Vladimir Gligorov: Minimalne plate

    Mislio sam da možda ima smisla videti kako stoje stvari s minimalnim platama u grupi balkanskih zemalja uz Austriju (AT) i Mađarsku (HU). Podaci za Srbiju (RS), Makedoniju (MK), Bugarsku (BG), Rumuniju (RO), Hrvatsku (HR), kao i za Albaniju (AL) i Crnu Goru (ME), uglavnom su dostupni, a u manjoj meri i za Bosnu i Hercegovinu (BA) i Kosovo (XK). Valja imati u vidu da su minimalne plate u većini zemalja, osim u Austriji u kojoj ih nema, uglavnom oko 40 odsto prosečne plate.

  • Dimitrije Boarov: Glad za pobedama ili proslavama Dimitrije Boarov: Glad za pobedama ili proslavama

    Nakon što je fudbalski klub “Crvena zvezda”, uz pomoć Fudbalskog saveza Srbije i još ko zna koga drugog, dobio priliku da u proteklu subotu, a ne u četvrtak, kada su svi drugi ligaši igrali poslednje takmičarsko kolo, pompezno u Beogradu proslavi zvanično 28. titulu prvaka (nezvanično 29. titulu), došlo je do očekivane “demonstracije navijačke sile”, sa bakljadom i paljenjem autobusa u kojem su likovali fudbaleri našeg šampiona.

  • Nadežda Gaće: U susret prošlosti Nadežda Gaće: U susret prošlosti

    Da mi na Balkanu konzumiramo previše prošlosti, opšte je mesto i nekako ko god to pomene … bilo da su to, na primer, Ambasadori Norveške ili Nemačke, bilo da su predsednici Hrvatske, BiH i Srbije na sastanku u Mostaru, bilo da su to privrednici regiona na učestalim sastancima na kojima žele, ne negirajući prošlost, da grade budućnost regiona na zajedničkim interesima – stalno nam se ipak vraća prošlost kao kost u grlu. Naravno, niko ne misli da se prošlost sme zaboraviti i svi se slažu da se nevinim žrtvama i žrtvama nepravdi bilo koje vrste mora odati počast.

  • Dimitrije Boarov: Malinari i oružari Dimitrije Boarov: Malinari i oružari

    Mada nemam preciznu statistiku, mislim da za poslednjih dvadeset godina nije prošla nijedna, a da “malinari” i “oružari” Srbije nisu organizovali javne proteste i štrajkove.

  • Mijat Lakićević: Ruski lobi u Vladi Srbije Mijat Lakićević: Ruski lobi u Vladi Srbije

    Vulin ima pravo na svoje mišljenje, ali državna politika je nešto drugo. To je rekla Ana Brnabić, predsednica Vlade Srbije, povodom jedne izjave “ministra vojnog”. U ovom kontekstu nevažno je šta je “Aleksandar drugi” rekao – važna je premijerkina “percepcija” – ali, u najkraćem, iz (polu)rečenice Sema Fabricija, šefa evropskog predstavništva u Beogradu, da je “Kosovo ključno za EU”, Vulin je izvukao zaključak da u tom slučaju “Srbija treba da nastavi svojim putem”.

  • Momčilo Pantelić: Par, raspar Momčilo Pantelić: Par, raspar

    Najzad smo doživeli da svetska vest dana bude događaj koji nas ne zabrinjava i podseća na vremena kad smo rasli uz bajke.

  • Dragan Varagić: Zašto živimo u vremenu tabloidnih medija? Dragan Varagić: Zašto živimo u vremenu tabloidnih medija?

    Da bi danas medij opstao kao “najveći” i time zaradio najviše sredstava – najbrži, najjednostavniji i najjeftiniji način da se to postigne jeste kreiranjem tabloidnog medija.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side