05.02.2018 Beograd

Vladimir Gligorov: Javno i privatno partnerstvo

Vladimir Gligorov: Javno i privatno partnerstvo
U užem smislu, misli se na privatna ulaganja u dobra koja imaju određene elemente javnosti. Verovatno će najčešće biti reč o poslovima koji utiču na druge poslove, pozitivno ili negativno.

Tako da se pojavljuje razlika između društvene i privatne korisnosti, odnosno troška. Recimo, izgradnja metroa je svakako ulaganje koje je profitabilno, ukupno uzevši, dakle sa društvenog stanovišta, ali ne mora da bude i za privatnog investitora jer on može da naplati korišćenje usluga metroa, ali ne i sve eventualne pozitivne posledice koje će doneti, recimo, smanjenje gužvi u saobraćaju i dobitak u vremenu koji se time postiže. Štaviše, imajući u vidu početne troškove izgradnje i male varijabilne troškove upotrebe, privatni investitor bi ili morao veoma skupo da naplaćuje usluge prevoza ili bi ostvario gubitak. Usled čega ne bi trebalo očekivati da će to ulaganje biti isplativo sa stanovišta privatnog ulagača.

Vlasti se, opet, ne suočavaju s problemom isplativosti jer se finansiraju iz poreza. I, zapravo, osnovna prednost vlasti u odnosu na društvene ili privatne organizacije nije u tome što se ne rukovode profitom već javnim dobrom nego u tome što imaju moć oporezivanja. Pa mogu da naplate svoje usluge ili da povrate uložena sredstva prinudno, dakle i od onih koji eventualno imaju posrednu korist od, recimo, poboljšanja gradskog prevoza. Uzmimo da ljudi troše manje vremena na prevoz od kuće do posla i da se time povećava njihova produktivnost, nije lišeno smisla da cena prevoza ne obezbeđuje dobit već naprotiv čak gubitak, recimo da samo pokriva tekuće troškove, ukoliko se to nadoknađuje većim poreskim prihodima usled povećane aktivnosti, privredne, ali i svake druge.

Zašto je korisno da se mobilišu i privatna ulaganja? Jer, ako država može da pokrije troškove iz poreza, ona može da ostvari bilo koji projekat za koji se odluči i nema potrebe da se udružuje s privatnim investitorima. No, ne moraju sva ulaganja da budu isplativa i u tom osnovnom smislu da iz zarade pokrivaju tekuće troškove. Pored toga, eventualna isplativost može da bude ostvariva u budućnosti, recimo kroz više godina ili čak tek za jednu deceniju. Usled čega su neka ulaganja bolja od drugih, kako sa društvenog tako i sa privatnog stanovišta. Kod izbora projekata u koje će se ulagati ima smisla videti pod kojim bi uslovima to bilo isplativo za privatnog investitora, nezavisno od toga da li se naplatom robe ili usluga može obezbediti potreban prihod.

Ova razlika između privatnog i javnog može se videti na sledeći način. Javne vlasti su budžetski centar, dok su privatna preduzeća profitni centri. I kada je reč o ulaganjima, račun dobiti je neophodan kako kod izbora projekata tako i kod izvođenja potrebnih radova i kod organizacije proizvodnje ili vršenja usluga. To je, u načelu, ono za šta su osposobljeni privatni investitori, posebno u uslovima konkurencije. No, mnoga, naročito veća ili razvojna ulaganja, sa visokim početnim ili fiksnim troškovima ne mogu da budu isplativa iako pokrivaju tekuće troškove. U tim okolnostima budžetska ustanova je ona koja može da obezbedi potrebnu profitabilnost ulaganjima. Ta saradnja profitnih i budžetskih centara je ono što se naziva javnim i privatnim partnerstvom. Efikasnost ulaganja obezbeđuje profitni centar, dok odgovarajuću naplatu, onu koja je u skladu sa društvenom korisnošću ulaganja, obezbeđuje budžetski centar.

Problema je, naravno, mnogo kod realizacije ovakvih projekata. Privatni investitor zna više, usled čega je i poželjan partner, ali ta asimetričnost u informisanosti ima cenu. Država, opet, dolazi suviše lako do sredstava jer ih prikuplja prinudno. Naravno, tu je politički proces koji bi trebalo da omogući potreban nadzor, ali on ne mora da bude, i ima svakako valjanih razloga i da neće biti, dovoljno efikasan ni kada je reč o korupciji, a nekmoli kada je naprosto reč o nedovoljnoj savesnosti.

Uz to, sa stanovišta poreskih obveznika koji su istovremeno i korisnici odgovarajućih usluga, i cena i porez mogu da izgledaju suviše visoki upravo zato što je reč o dobrima ili uslugama sa značajnim elementima javnog dobra ili sa značajnim spoljašnjim posledicama. Tako da nisu retki primeri kada korisnici, recimo metroa, smatraju da su karte skupe, a subvencije koje idu uz to pogotovo. Ova tenzija je neizbežna i zapravo može da bude korisna kako bi se povećala odgovornost i javnog i privatnog partnera. Iz toga bi trebalo da proisteknu pravila sklapanja takvih poslova koja obezbeđuju, na privatnoj strani, konkurenciju, a na javnoj uklanjanje diskrecionih ovlašćenja.

Naravno, javno i privatno se prožimaju u društvu i u politici praktično u svim oblastima delanja. U svim slučajevima, međutim, javni interes nije ništa drugo već skup privatnih interesa, što međutim ne znači i da je uvek usklađen sa svakim pojedinačnim privatnim interesom. Po prirodi stvari, postojaće problemi raspodele koristi ili dobrobiti, pa će biti potrebni postupci javnog odlučivanja kojima će se donositi odluke o tome. Negde će demokratija biti odgovor, a negde vladavina prava. U svim slučajevima, međutim, nije cilj da se javno stavi ispred privatnog ili obrnuto već da se privatni interesi vide sa javnog stanovišta i javni sa privatnog, ako je moguće istovremeno.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Tranzicija u Koreji Vladimir Gligorov: Tranzicija u Koreji

    Tramp je Kimu pustio futuristički film o Koreji, Severnoj, ako prihvati mir, odrekne se nuklearnog naoružanja i posveti se, uz pomoć SAD, privrednom razvoju.

  • Dimitrije Boarov: Pšenica naša nasušna Dimitrije Boarov: Pšenica naša nasušna

    Ovih dana počela je žetva pšenice, koja je u Srbiji zasejana na (poslednje dve decenije) rekordnih 675.000 hektara. Seljaci očekuju dobar, natprosečan rod, u Vojvodini prosečno oko šest tona po hektaru, a u Šumadiji nešto preko pet tona po hektaru. To bi značilo da će se u narednim sedmicama u Srbiji ovršiti oko 3,3 miliona tona pšenice, što dalje upućuje na zaključak da bi se ove sezone moglo izvesti oko 1,7 miliona tona hlebnog žita.

  • Nadežda Gaće: Da li to Rusi dolaze ili su oduvek bili tu? Nadežda Gaće: Da li to Rusi dolaze ili su oduvek bili tu?

    Velika tema Evrope danas je – ruska propaganda. Ona, ta propaganda, ne bi trebalo nikoga da iznenađuje – značajna su iskustva i ruskih tajnih službi i raznih “agitpropova”, i o tome se i mnogo zna i mnogo se pisalo.

  • Vladimir Gligorov: Strana ulaganja Vladimir Gligorov: Strana ulaganja

    Ulaganjima stranci zarađuju, što je gore nego ista ta ulaganja, ali od domaćih preduzetnika. To nije tačno. Zašto?

  • Jelka Jovanović: Smrt i još brža smrt Jelka Jovanović: Smrt i još brža smrt

    Vaša mila devojčica je umorna, podočnjaci su joj do pola lica, naprasita je, naglo menja raspoloženje, ne interesuje je ništa više u kući... Eh, tinejdžeri, a do juče je bila med i mleko. Dečkić se vuče kao prebijen, a onda skakuće, ma skače, pa sikće, pun je snage, pa se zatvori u sobu, sam ili s najboljim drugarom, simpatijom...

  • Mijat Lakićević: Može li Francuska opet da bude Francuska Mijat Lakićević: Može li Francuska opet da bude Francuska

    Ali za to je potrebno, kao što stoji u naslovu ovog teksta, da Francuska ponovo bude Francuska; zemlja sa vizijom i misijom.

  • Dimitrije Boarov: AZOTARA – SKUPO OKLEVANJE Dimitrije Boarov: AZOTARA – SKUPO OKLEVANJE

    Kada je početkom ovoga jula Ministarstvo privrede zatražilo da se otvori stečajni postupak za HIP Azotaru u Pančevu, postavilo se pitanje, “zašto baš sada, kada ova firma radi normalno”, umesto da se postavi pitanje zašto je nadležno ministarstvo toliko dugo oklevalo da izađe sa nekom dugoročnijom projekcijom opstanka ili gašenja ove firme koja protekle dve decenije, pa i duže, ne može da uskladi ulazne troškove sa cenama po kojima prodaje svoje proizvode.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side