05.02.2018 Beograd

Vladimir Gligorov: Javno i privatno partnerstvo

Vladimir Gligorov: Javno i privatno partnerstvo
U užem smislu, misli se na privatna ulaganja u dobra koja imaju određene elemente javnosti. Verovatno će najčešće biti reč o poslovima koji utiču na druge poslove, pozitivno ili negativno.

Tako da se pojavljuje razlika između društvene i privatne korisnosti, odnosno troška. Recimo, izgradnja metroa je svakako ulaganje koje je profitabilno, ukupno uzevši, dakle sa društvenog stanovišta, ali ne mora da bude i za privatnog investitora jer on može da naplati korišćenje usluga metroa, ali ne i sve eventualne pozitivne posledice koje će doneti, recimo, smanjenje gužvi u saobraćaju i dobitak u vremenu koji se time postiže. Štaviše, imajući u vidu početne troškove izgradnje i male varijabilne troškove upotrebe, privatni investitor bi ili morao veoma skupo da naplaćuje usluge prevoza ili bi ostvario gubitak. Usled čega ne bi trebalo očekivati da će to ulaganje biti isplativo sa stanovišta privatnog ulagača.

Vlasti se, opet, ne suočavaju s problemom isplativosti jer se finansiraju iz poreza. I, zapravo, osnovna prednost vlasti u odnosu na društvene ili privatne organizacije nije u tome što se ne rukovode profitom već javnim dobrom nego u tome što imaju moć oporezivanja. Pa mogu da naplate svoje usluge ili da povrate uložena sredstva prinudno, dakle i od onih koji eventualno imaju posrednu korist od, recimo, poboljšanja gradskog prevoza. Uzmimo da ljudi troše manje vremena na prevoz od kuće do posla i da se time povećava njihova produktivnost, nije lišeno smisla da cena prevoza ne obezbeđuje dobit već naprotiv čak gubitak, recimo da samo pokriva tekuće troškove, ukoliko se to nadoknađuje većim poreskim prihodima usled povećane aktivnosti, privredne, ali i svake druge.

Zašto je korisno da se mobilišu i privatna ulaganja? Jer, ako država može da pokrije troškove iz poreza, ona može da ostvari bilo koji projekat za koji se odluči i nema potrebe da se udružuje s privatnim investitorima. No, ne moraju sva ulaganja da budu isplativa i u tom osnovnom smislu da iz zarade pokrivaju tekuće troškove. Pored toga, eventualna isplativost može da bude ostvariva u budućnosti, recimo kroz više godina ili čak tek za jednu deceniju. Usled čega su neka ulaganja bolja od drugih, kako sa društvenog tako i sa privatnog stanovišta. Kod izbora projekata u koje će se ulagati ima smisla videti pod kojim bi uslovima to bilo isplativo za privatnog investitora, nezavisno od toga da li se naplatom robe ili usluga može obezbediti potreban prihod.

Ova razlika između privatnog i javnog može se videti na sledeći način. Javne vlasti su budžetski centar, dok su privatna preduzeća profitni centri. I kada je reč o ulaganjima, račun dobiti je neophodan kako kod izbora projekata tako i kod izvođenja potrebnih radova i kod organizacije proizvodnje ili vršenja usluga. To je, u načelu, ono za šta su osposobljeni privatni investitori, posebno u uslovima konkurencije. No, mnoga, naročito veća ili razvojna ulaganja, sa visokim početnim ili fiksnim troškovima ne mogu da budu isplativa iako pokrivaju tekuće troškove. U tim okolnostima budžetska ustanova je ona koja može da obezbedi potrebnu profitabilnost ulaganjima. Ta saradnja profitnih i budžetskih centara je ono što se naziva javnim i privatnim partnerstvom. Efikasnost ulaganja obezbeđuje profitni centar, dok odgovarajuću naplatu, onu koja je u skladu sa društvenom korisnošću ulaganja, obezbeđuje budžetski centar.

Problema je, naravno, mnogo kod realizacije ovakvih projekata. Privatni investitor zna više, usled čega je i poželjan partner, ali ta asimetričnost u informisanosti ima cenu. Država, opet, dolazi suviše lako do sredstava jer ih prikuplja prinudno. Naravno, tu je politički proces koji bi trebalo da omogući potreban nadzor, ali on ne mora da bude, i ima svakako valjanih razloga i da neće biti, dovoljno efikasan ni kada je reč o korupciji, a nekmoli kada je naprosto reč o nedovoljnoj savesnosti.

Uz to, sa stanovišta poreskih obveznika koji su istovremeno i korisnici odgovarajućih usluga, i cena i porez mogu da izgledaju suviše visoki upravo zato što je reč o dobrima ili uslugama sa značajnim elementima javnog dobra ili sa značajnim spoljašnjim posledicama. Tako da nisu retki primeri kada korisnici, recimo metroa, smatraju da su karte skupe, a subvencije koje idu uz to pogotovo. Ova tenzija je neizbežna i zapravo može da bude korisna kako bi se povećala odgovornost i javnog i privatnog partnera. Iz toga bi trebalo da proisteknu pravila sklapanja takvih poslova koja obezbeđuju, na privatnoj strani, konkurenciju, a na javnoj uklanjanje diskrecionih ovlašćenja.

Naravno, javno i privatno se prožimaju u društvu i u politici praktično u svim oblastima delanja. U svim slučajevima, međutim, javni interes nije ništa drugo već skup privatnih interesa, što međutim ne znači i da je uvek usklađen sa svakim pojedinačnim privatnim interesom. Po prirodi stvari, postojaće problemi raspodele koristi ili dobrobiti, pa će biti potrebni postupci javnog odlučivanja kojima će se donositi odluke o tome. Negde će demokratija biti odgovor, a negde vladavina prava. U svim slučajevima, međutim, nije cilj da se javno stavi ispred privatnog ili obrnuto već da se privatni interesi vide sa javnog stanovišta i javni sa privatnog, ako je moguće istovremeno.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Ivana Pejčić: Vatra koja je ogolila sve Ivana Pejčić: Vatra koja je ogolila sve

    Tri izgubljena ljudska života tragičan su epilog katastrofalnog požara u Novom Pazaru. Pred očima nemoćnih komšija, brojnih građana i samih vatrogasaca, na terasi na trećem spratu nesrećnim ženama je očajnički trebala pomoć. Iako su svi isto tako očajnički želeli da pomognu – nisu mogli. Nisu mogli jer nisu imali čime.

  • Mijat Lakićević: Na granici Mijat Lakićević: Na granici

    Vrednoća predsednika Srbije već je postala legendarna. To što on sam može da obiđe za jedan dan, ne mogu desetorica drugih. Čovek prosto ruši zakone fizike. Ali sad će se izgleda naći pred istinskim iskušenjem.

  • Dimitrije Boarov: Lopovi i javna dobra Dimitrije Boarov: Lopovi i javna dobra

    Samo naizgled deluje paradoksalno da u zemlji kakva je Srbija ima toliko zagovornika širenja javne svojine, mada nas stalno sustižu vesti kako se bezočno ne samo zloupotrebljavaju nego i bukvalno kradu, pa i uništavaju mnoga javna dobra “pod zaštitom države”.

  • Vladimir Gligorov: Kineske investicije Vladimir Gligorov: Kineske investicije

    O tome sam pisao više puta. Ali kako raste interes da se razumeju kineske namere na Balkanu i u Evropi, možda da sažmem kako ih ja vidim

  • Dimitrije Boarov: Radničko akcionarstvo Dimitrije Boarov: Radničko akcionarstvo

    Kriza u pulskom brodogradilištu Uljanik, koje nije u stanju da isplati julske plate za oko 4.500 zaposlenih u svom “škveru” i u riječkom brodogradilištu “3. maj” (koje je pre koju godinu “kupilo” hrvatskim državnim parama, to jest preko kojeg je dokapitalizovano državnim parama u jednoj zamaskiranoj dotacionoj operaciji), ima niz klasičnih karakteristika finansijskog sloma jednog velikog preduzeća, ali i nekoliko specifičnosti koje zaslužuju pažnju i srpske javnosti.

  • Vladimir Gligorov: Međunarodna konferencija Vladimir Gligorov: Međunarodna konferencija

    Ne mogu da kažem da razumem gospodu Vučića i Dačića, već ovaj drugi sada najavljuje međunarodnu konferenciju o Kosovu, drugi Dejton takoreći. Na njoj će, ako sam to dobro razumeo, da se dogovori razgraničenje Srbije od Kosova.

  • Dimitrije Boarov: Šta nas čeka Dimitrije Boarov: Šta nas čeka

    Ovih dana naglo je zahladilo i u Srbiji, što samo po sebi ne mora biti loše, ukoliko ovaj neprijatni meteorološki talas bar malo ohladi i preterana ekonomska očekivanja koja šire naši zvaničnici, a koja su sintetizovana u političkoj poruci da dolazi “zlatno doba” za građane i penzionere.

Preporuke prijatelja
Budimo Pametni
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side