05.02.2018 Beograd

Vladimir Gligorov: Javno i privatno partnerstvo

Vladimir Gligorov: Javno i privatno partnerstvo
U užem smislu, misli se na privatna ulaganja u dobra koja imaju određene elemente javnosti. Verovatno će najčešće biti reč o poslovima koji utiču na druge poslove, pozitivno ili negativno.

Tako da se pojavljuje razlika između društvene i privatne korisnosti, odnosno troška. Recimo, izgradnja metroa je svakako ulaganje koje je profitabilno, ukupno uzevši, dakle sa društvenog stanovišta, ali ne mora da bude i za privatnog investitora jer on može da naplati korišćenje usluga metroa, ali ne i sve eventualne pozitivne posledice koje će doneti, recimo, smanjenje gužvi u saobraćaju i dobitak u vremenu koji se time postiže. Štaviše, imajući u vidu početne troškove izgradnje i male varijabilne troškove upotrebe, privatni investitor bi ili morao veoma skupo da naplaćuje usluge prevoza ili bi ostvario gubitak. Usled čega ne bi trebalo očekivati da će to ulaganje biti isplativo sa stanovišta privatnog ulagača.

Vlasti se, opet, ne suočavaju s problemom isplativosti jer se finansiraju iz poreza. I, zapravo, osnovna prednost vlasti u odnosu na društvene ili privatne organizacije nije u tome što se ne rukovode profitom već javnim dobrom nego u tome što imaju moć oporezivanja. Pa mogu da naplate svoje usluge ili da povrate uložena sredstva prinudno, dakle i od onih koji eventualno imaju posrednu korist od, recimo, poboljšanja gradskog prevoza. Uzmimo da ljudi troše manje vremena na prevoz od kuće do posla i da se time povećava njihova produktivnost, nije lišeno smisla da cena prevoza ne obezbeđuje dobit već naprotiv čak gubitak, recimo da samo pokriva tekuće troškove, ukoliko se to nadoknađuje većim poreskim prihodima usled povećane aktivnosti, privredne, ali i svake druge.

Zašto je korisno da se mobilišu i privatna ulaganja? Jer, ako država može da pokrije troškove iz poreza, ona može da ostvari bilo koji projekat za koji se odluči i nema potrebe da se udružuje s privatnim investitorima. No, ne moraju sva ulaganja da budu isplativa i u tom osnovnom smislu da iz zarade pokrivaju tekuće troškove. Pored toga, eventualna isplativost može da bude ostvariva u budućnosti, recimo kroz više godina ili čak tek za jednu deceniju. Usled čega su neka ulaganja bolja od drugih, kako sa društvenog tako i sa privatnog stanovišta. Kod izbora projekata u koje će se ulagati ima smisla videti pod kojim bi uslovima to bilo isplativo za privatnog investitora, nezavisno od toga da li se naplatom robe ili usluga može obezbediti potreban prihod.

Ova razlika između privatnog i javnog može se videti na sledeći način. Javne vlasti su budžetski centar, dok su privatna preduzeća profitni centri. I kada je reč o ulaganjima, račun dobiti je neophodan kako kod izbora projekata tako i kod izvođenja potrebnih radova i kod organizacije proizvodnje ili vršenja usluga. To je, u načelu, ono za šta su osposobljeni privatni investitori, posebno u uslovima konkurencije. No, mnoga, naročito veća ili razvojna ulaganja, sa visokim početnim ili fiksnim troškovima ne mogu da budu isplativa iako pokrivaju tekuće troškove. U tim okolnostima budžetska ustanova je ona koja može da obezbedi potrebnu profitabilnost ulaganjima. Ta saradnja profitnih i budžetskih centara je ono što se naziva javnim i privatnim partnerstvom. Efikasnost ulaganja obezbeđuje profitni centar, dok odgovarajuću naplatu, onu koja je u skladu sa društvenom korisnošću ulaganja, obezbeđuje budžetski centar.

Problema je, naravno, mnogo kod realizacije ovakvih projekata. Privatni investitor zna više, usled čega je i poželjan partner, ali ta asimetričnost u informisanosti ima cenu. Država, opet, dolazi suviše lako do sredstava jer ih prikuplja prinudno. Naravno, tu je politički proces koji bi trebalo da omogući potreban nadzor, ali on ne mora da bude, i ima svakako valjanih razloga i da neće biti, dovoljno efikasan ni kada je reč o korupciji, a nekmoli kada je naprosto reč o nedovoljnoj savesnosti.

Uz to, sa stanovišta poreskih obveznika koji su istovremeno i korisnici odgovarajućih usluga, i cena i porez mogu da izgledaju suviše visoki upravo zato što je reč o dobrima ili uslugama sa značajnim elementima javnog dobra ili sa značajnim spoljašnjim posledicama. Tako da nisu retki primeri kada korisnici, recimo metroa, smatraju da su karte skupe, a subvencije koje idu uz to pogotovo. Ova tenzija je neizbežna i zapravo može da bude korisna kako bi se povećala odgovornost i javnog i privatnog partnera. Iz toga bi trebalo da proisteknu pravila sklapanja takvih poslova koja obezbeđuju, na privatnoj strani, konkurenciju, a na javnoj uklanjanje diskrecionih ovlašćenja.

Naravno, javno i privatno se prožimaju u društvu i u politici praktično u svim oblastima delanja. U svim slučajevima, međutim, javni interes nije ništa drugo već skup privatnih interesa, što međutim ne znači i da je uvek usklađen sa svakim pojedinačnim privatnim interesom. Po prirodi stvari, postojaće problemi raspodele koristi ili dobrobiti, pa će biti potrebni postupci javnog odlučivanja kojima će se donositi odluke o tome. Negde će demokratija biti odgovor, a negde vladavina prava. U svim slučajevima, međutim, nije cilj da se javno stavi ispred privatnog ili obrnuto već da se privatni interesi vide sa javnog stanovišta i javni sa privatnog, ako je moguće istovremeno.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Minimalne plate Vladimir Gligorov: Minimalne plate

    Mislio sam da možda ima smisla videti kako stoje stvari s minimalnim platama u grupi balkanskih zemalja uz Austriju (AT) i Mađarsku (HU). Podaci za Srbiju (RS), Makedoniju (MK), Bugarsku (BG), Rumuniju (RO), Hrvatsku (HR), kao i za Albaniju (AL) i Crnu Goru (ME), uglavnom su dostupni, a u manjoj meri i za Bosnu i Hercegovinu (BA) i Kosovo (XK). Valja imati u vidu da su minimalne plate u većini zemalja, osim u Austriji u kojoj ih nema, uglavnom oko 40 odsto prosečne plate.

  • Nadežda Gaće: Limb zamrznutog konflikta Nadežda Gaće: Limb zamrznutog konflikta

    Kažu da se u poslednjih 125 godina vodi 25 ratova godišnje u proseku. U broju sukoba u kojima ima više od hiljadu žrtava (to su onda ratovi) najčešće su sudelovale Kina, Britanija, Francuska, USA i Rusija.

  • Momčilo Pantelić: Zamrznuti konflikti Momčilo Pantelić: Zamrznuti konflikti

    Dok se ovde raspredaju priče treba li Kosovo da ostane “naš, a svetski” zamrznuti konflikt, smenila su se dva drastično različita zagrevanja na jednom od najdugotrajnijih zamrznutih konflikata – na Korejskom poluostrvu. U prvom, donedavnom – samo što se nije izmetnuo u vreli konflikt, i to nuklearni, a u drugom, ovih dana – počelo je diplomatsko otopljavanje odnosa koje budi nade u postepeno nekonfliktno odmrzavanje tog relikta Hladnog rata.

  • Mijat Lakićević: Kolo sreće Mijat Lakićević: Kolo sreće

    Da li će Janković biti Vučiću ono što je Vučić bio Tadiću? Evropska alternativa.

  • Andrej Zarević: Hoće li biti rata Andrej Zarević: Hoće li biti rata

    Svet se, naoko, odjednom suočio ne s jednim već sa dva rata – diplomatskim i trgovinskim. Zapad i Rusija su se, ne može se reći neočekivano, upustili u masovno proterivanje diplomata posle afere “Skripalj”. Trgovinski rat, takođe ne neočekivano, tiho se rasplamsava preteći da uništi ono malo optimizma u svetskoj privredi.

  • Mijat Lakićević: Misija Mijat Lakićević: Misija

    Dim iz kosovskih “termoelektrana” prekrio celu Srbiju, “pod njima se ništa ne vidi”, što bi rekao Borin gazda Mitke. Pa tako ni vesti koje su od još dalekosežnijeg značaja, mada možda na prvi pogled tako ne izgleda. Recimo vest da “Ruska IT kompanija Jandeks (Yandex) dolazi u Srbiju”.

  • Dimitrije Boarov: Mala privreda i "domaćinska ekonomija" Dimitrije Boarov: Mala privreda i "domaćinska ekonomija"

    Pre neki dan zapala mi je za oko informacija Gradske uprave za imovinu Novog Sada da 118 poslovnih prostora u gradu zvrji prazno i čeka zakupce.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side Zemunske kapije bmw