Vladimir Gligorov: Javno i privatno
18.08.2014 Beograd

Vladimir Gligorov: Javno i privatno

Vladimir Gligorov: Javno i privatno
Uzmimo preduzeće koje je u javnom vlasništvu, ali ima iste finansijske ciljeve koji određuju odgovornost onih koji njime upravljaju, to preduzeće će imati istu efikasnost (ili neefikasnost) kao i isto takvo preduzeće u privatnom vlasništvu.

Uzmimo, uz to, da će u slučaju poslovnog neuspeha to državno preduzeće proći kroz isti postupak, recimo stečaja, kao i privatno. U tom slučaju, sa stanovišta društvene korisnosti, struktura vlasništva je irelevantna. Pogotovo ukoliko se preduzeću prepusti da odlučuje o ulaganjima, što znači ukoliko se bilans toga preduzeća potpuno odvoji od državnog budžeta.

Pitanje je onda samo o tome koji je oportunitetni trošak države koja ulaže u komercijalne poslove? Država, naravno, to su poreski obveznici. A prosečni poreski obveznik (ili neto platiša poreza) će biti najčešće pripadnik srednje klase (mada, naravno, to zavisi od poreskog sistema i od strukture poreskih obveznika, no to ostavljam po strani). Pitanje je, dakle, da li je bolje da taj poreski obveznik uloži novac u neku komercijalnu aktivnost ili, recimo, u infrastrukturu ili obrazovanje ili, uostalom, u rizike koje pokrivaju različiti vidovi društvenog osiguranja? Kod ovog drugog vida ulaganja socijalne su koristi veće od privatnih, jer postoje eksterni efekti i elementi javnog dobra. Uzmimo da ne može i jedno i drugo, jer su sredstva ograničena, tada će biti u interesu poreskog obveznika da ne ulaže u komercijalne poslove, već u one koji se nazivaju javnim upravo zato što imaju te elemente javnosti. To još ne znači da znamo kako da rešimo probleme nedovoljnog interesa za ulaganjem u javna dobra i za plaćanjem za eksterne efekte. Što može da bude razlog da nema dovoljno javnih ulaganja i da su ona rđavo odabrana i ne donose željene rezultate. Ti su problemi stvarni, usled čega se koriste različiti metodi partnerstva javnog i privatnog interesa, koji opet svi imaju određene dodatne probleme, ali to su već druge teme. Generalno gledano, poreski obveznik, koji je uostalom i onaj koji kao glasač raspolaže legitimnom prinudom, ima interes da komercijalni poslovi budu u privatnom, a razvojni i socijalni u javnom vlasništvu.

Ovo je tako, što bi se reklo, u modelu, dok je stvarnost nešto drugo. Nisu retke greške da se to dvoje brka, pa se ukazuje na to kako privatni poslovi znaju da budu neefikasni, u tom smislu da privatno preduzeće bankrotira, dok je to ređe slučaj sa državnim preduzećem. Ovo, ukoliko je tačno, najčešće ukazuje na činjenicu da privatni sektor radi pod komercijalnim uslovima, gde preuzimanje rizika podrazumeva da će neki poslovi biti neuspešni, upravo u skladu s tim koliki se rizik preuzima, dok to nije slučaj sa državnim preduzećem, jer javni vlasnik ima i neke nekomercijalne interese, usled kojih koristi jedno ili drugo sredstvo privredne politike da obezbedi komercijalni uspeh svom preduzeću. To je razlog što se ponekad kaže da su privatna preduzeća efikasnija od državnih, što znači da su uspeh i neuspeh usklađeni sa rizikom koji se preuzima ulaganjima u određene poslove.

Naravno, ne u modelu nego u stvarnosti, privatni preduzetnici mogu da eksploatišu isti politički interes koji podstiče pomaganje državnih preduzeća kako bi obezbedili iste takve prednosti za sebe. Tako da mnogo zavisi od toga kako izgleda regulatorni sistem, a i kako se koriste mere privredne politike koje mogu da preferiraju jedne za račun drugih u skladu s tim koliko ko i kakav uticaj ima. Uobičajeni postupak je da se regulatorni sistem (takozvane strukturne reforme) rukovodi modelom razdvajanja javnog od privatnog i da mere privredne politike budu sa tim usklađene. U realnosti, međutim, to zavisi od strukture interesa i odnosa snaga.

Ponekad se izražava čuđenje da u zemljama koje imaju dugu istoriju neefikasnih država i u privrednom, a ne samo u užem smislu očuvanja bezbednosti i zaštite vladavine prava, svejedno ima uspeha ideologija o prednosti javnog nad privatnim, manje-više u svemu. To, međutim, nije, samo po sebi, rđav znak. Jer građani, poreski obveznici, javnost, svakako imaju interes da vide da država ulaže u oblasti u kojima je privatni interes slab ili nepostojeći, a i da radi na tome da ti javni poslovi budu obavljani valjano (ostavljam po strani šta to znači). Takođe, nije rđavo da javnost ne pokazuje spremnost da ne gleda na komercijalne poslove kao na one kojima bi trebalo dati pristup javnim sredstvima, drugim rečima budžetu. Ovo drugo je, međutim, često odsutno upravo zato što postoje posebni interesi da se javna sredstva koriste za privatne koristi, bilo da je reč o privatnicima koji traže subvencije ili druge pogodnosti ili zaposlenim u državnim preduzećima koji strahuju od privatizacije.

Ovu podelu na privatno i javno lakše je izvesti u modelu nego u stvarnosti, usled čega postoje svi ti oblici njihovog partnerstva, ali je ta podela u osnovi uglavnom svih valjanih načina regulisanja privredne aktivnosti i privrednih politika.

 

Prosečni poreski obveznik ili neto platiša poreza najčešće je pripadnik srednje klase. Pitanje je, dakle, da li je bolje da taj poreski obveznik uloži novac u neku komercijalnu aktivnost ili, recimo, u infrastrukturu ili obrazovanje ili, uostalom, u rizike koje pokrivaju različiti vidovi društvenog osiguranja? Kod ovog drugog vida ulaganja socijalne su koristi veće od privatnih, jer postoje eksterni efekti i elementi javnog dobra

autor: Vladimir Gligorov izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Kurs i dug Vladimir Gligorov: Kurs i dug

    Problem sa fiksnim kursom je u tome što s vremenom postaje skupo od njega odustati.

  • Mijat Lakićević: Mandat za rat Mijat Lakićević: Mandat za rat

    Nije ovo prvi put da srpski birači glasaju za rat. Pre tačno 30 godina, 1990, Slobodan Milošević je dobio mandat da povede rat protiv “spoljašnjeg neprijatelja” – Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka... Sada je Aleksandar Vučić dobio mandat da nastavi rat protiv unutrašnjeg neprijatelja. To jest, protiv svih koji nisu uz Srpsku naprednu stranku. Što znači da će buduće vlasti – od lokala preko Pokrajine do Republike – biti još bezobzirnije.

  • Dimitrije Boarov: Privremeno ulepšavanje Dimitrije Boarov: Privremeno ulepšavanje

    Čadež je nedavno rekao: “Tu smo – gde smo i moramo da radimo zajedno, privrede su nam povezane više nego što ljudi znaju, što mogu i da pretpostave i što političari ne razumeju.” Ne znam zašto se u poslednjim spekulacijama o budućem premijeru Srbije Čadež više ne spominje, ali sada mogu da pretpostavim zašto je tako.

  • Dimitrije Boarov: Spora gradnja brze pruge Dimitrije Boarov: Spora gradnja brze pruge

    Da je u Kini brza pruga između Pekinga i Šangaja građena brzinom koja se ostvaruje između Pazove i Tošinog bunara, tih oko 1.300 kilometara gradilo bi se 150 godina, a izgrađena je za oko 4-5 godina.

  • Vladimir Gligorov: Plate Vladimir Gligorov: Plate

    Udvostručiti plate u evrima za, recimo, pet godina veoma je teško ostvarljivo.

  • Vladimir Gligorov: Srbija i Hrvatska Vladimir Gligorov: Srbija i Hrvatska

    U poslednjih desetak godina stvarni proizvod Hrvatske trajno je veći od srpskog i razlika se ne smanjuje, a po stanovniku se nominalno povećava.

  • Momčilo Pantelić: Red nereda Momčilo Pantelić: Red nereda

    “Ne mogu da dišem” nije samo preklinjanje teško obolelih nego i – povodom policijskog davljenja uhapšenog u Mineapolisu – poklič sve većeg broja ljudi koje sistemi guše nepravdom i ostalim nepočinstvima.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side