Vladimir Gligorov: Izbori
22.02.2016 Beograd

Vladimir Gligorov: Izbori

Vladimir Gligorov: Izbori
Osnovno je da budu slobodni i pravični. Ovim drugim se misli na to da svi imaju iste uslove da se takmiče za glasove. Jasno je da neke prednosti ne mogu da se izjednače.

Recimo, uspešna vlada, to jest stranke koje je čine, imaju nenadoknadivu prednost. Ne znači i da će ona biti dovoljna, kao što neuspešna vlada ne može a da ne bude time hendikepirana, što ne znači da opozicija mora da dobije izbore. Isto važi i za dostupnost sredstava, jer ma koliko da se finansiranje stranaka reguliše, razlike po jednom ili drugom osnovu će ostati. No, naravno, uslovi pod kojima se komunicira sa javnošću i iznose stavovi i programi i mogućnost da se u javnoj raspravi suprotstave gledišta, ti se uslovi svakako mogu učiniti jednakim za sve. No, čak i ako nisu, izbori su svejedno, kao što znamo iz niz skorašnjih primera, način da se promeni vlast. Jer ako je ono što vlast čini, po posledicama koje izaziva, nepopularno ili nije u interesu većine, ostaje samo da se glasanje sprečava ili da se glasovi ne broje, da se dakle koriste sila i manipulacija, pa da se oni ne izgube.

Stoga je opozicionim strankama korisnije da potraže odgovor na pitanje zašto ne mogu na izborima da pobede, ako je to slučaj? Uzmimo primer gde se traži referendum umesto da se o odluka donese na izborima. U Srbiji i Crnoj Gori opozicione stranke i pojedini komentatori zameraju vladajućim strankama zašto ne stave pitanje članstva u Evropskoj uniji ili u NATO savezu na izjašnjavanje naroda na referendumu. Iznose se tvrdnje da je većina glasača protiv i jedne i druge integracije, štaviše u slučaju pristupanja NATO savezu tvrdi se da je protivljenje toliko da bi mogla da bude ugrožena politička stabilnost i čak da dođe do sukoba na ulicama. Čak i ruski zvaničnici dele to mišljenje, bar ako je suditi po izjavama povodom početka pregovora Crne Gore sa NATO savezom.

Uzmimo da je to tačno, da je dakle to pitanje toliko važno glasačima da su spremni da izađu na ulice kako bi primorali vlasti da od svojih namera odustanu ili da raspišu referendum. Zašto opozicija koja se protivi međunarodnoj i politici bezbednosti vladajućih stranaka ne bi pobedila na izborima? Jer ako je to toliko važna odluka, ako se njome rizikuju građanski sukobi, kako bi bilo moguće da vladajuće stranke pobede na izborima? Trebalo bi da je jasno da je dovoljno da izbori budu raspisani, pa da opozicija koja se protivi Evropskoj Uniji i NATO savezu pobedi. Štaviše, ne bi trebalo da je važno kada će ti izbori biti raspisani, jer se ionako traži izjašnjavanje na referendumu što je pre moguće. Konačno, ne bi čak trebalo ni da je važno koliki opozicija ima pristup javnosti, jer je pretpostavka da glasači nikako nisu u dilemi šta im je u interesu i koji bi ishod stvarno hteli.

Isto važi i za tvrdnje, recimo u Srbiji, da je vlast ne samo nepopularna već i nenarodna, jer ne samo da je praktično u kolonijalnom statusu u odnosu na Evropsku Uniju i Ameriku, već je i izdala Kosovo, a i upropašćava zemlju i posebno privredu. Sve so tu veoma ozbiljne stvari, oko kojih navodno u javnosti nema  nikakvog dvoumljenja. Ako bi se, recimo, sproveli referendumi o Kosovu, Evropskoj Uniji, ili o privrednoj politici vladajuće stranke bi izgubile, jer bi se izrazio nacionalni interes uz interes za slobodom, za identitetom i za blagostanjem naroda.

Ako je tako, ishod na izborima bi trebalo da je sasvim izvestan. Stranke na vlasti bi trebalo da izgube da se nikada ne oporave od poraza. Izbori upravo tome služe da se nezadovoljstvo pretvori u glas nepoverenja. Zašto se onda traži referendum i ne polažu se nade u pobedu na izborima, recimo u Srbiji, a čini se i u Crnoj Gori?

Jedan razlog bi mogao da bude da ta ocena o važnosti ovih političkih odluka nije tačna. Razlika između izbora i referenduma jeste u tome što se na prvima glasa za program, dakle za skup političkih rešenja koji se od stranaka koje dođu na vlast očekuju. Moguće je da neki interesi koji su od najveće važnosti za jedan broj ljudi, pa i za većinu glasača, nisu njima najvažniji ili u svakom slučaju nisu toliko važni kao neki drugi. Koliko se može zaključiti po izgledima pojedinih stranaka na predstojećim izborima u jednom broju balkanskih država, rešavanje privrednih problema, očuvanje stabilnosti i smanjenje korupcije su teme važnije od onih na kojima insistiraju patriotske ili nacionalne stranke.

Drugi razlog bi mogao da bude poverenje u opoziciju. Čak i ako se većina ne slaže sa politikom evroatlantskih integracija i sa normalizacijom odnosa sa Kosovom, nije izvesno da je spremna da poverenje da sprovede alternativnu politiku poveri opozicionim strankama i njihovim vođama. Jer jedno je poželjnost nekog cilja, a sasvim je drugo njegova ostvarljivost, gde je od posebnog značaja sposobnost opozicionih stranaka i poverenje u njihove vođe.

Tako da opozicija koja, u relativno normalnim uslovima, ne može da dobije izbore, treba da se zapita u čemu greši?

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Simbolično torpedovanje Dimitrije Boarov: Simbolično torpedovanje

    Ovo što sada gledamo pokazuje da se Aleksandar Vučić trudi da prikaže da se kod Donalda Trampa zapravo ništa bitno nije dogodilo, što je u suprotnosti s navodno “istorijskim karakterom” dogovora sa SAD, kako je to “pismo o namerama”, koje je sa SAD pompezno potpisano, kvalifikovala sama provladina štampa.

  • Vladimir Gligorov: Drugi kvartal u Srbiji, reforme u Crnoj Gori Vladimir Gligorov: Drugi kvartal u Srbiji, reforme u Crnoj Gori

    Srpska privredna politika sve se više oslanja na državna ulaganja i potrošnju, što je verovatno suprotno od pravca kojim bi trebalo da ide.

  • Dimitrije Boarov: Mladi lideri Dimitrije Boarov: Mladi lideri

    Među mladim ljudima ima rođenih lidera i vrednica, ali se ovo društvo u promovisanju ličnosti ne vodi fundamentalnim već uglavnom političkim kriterijumima.

  • Nadežda Gaće: 30. avgust Nadežda Gaće: 30. avgust

    Tridesetog avgusta 1963. Hruščov i Kenedi su uspostavili “crveni telefon” u strahu od nuklearnog rata, i time započeli eru, doduše neiskrene, međusobne saradnje dva suštinski suprotna koncepta upravljanja supersilama, koji su se jasno odslikali i na globalna kretanja.

  • Momčilo Pantelić: Porodična politika Momčilo Pantelić: Porodična politika

    Distancirajte se! Ova antipandemijska zapovest mnoge od nas primorala je na svakojaka odricanja, ali retko koga toliko da se odrekne radnog mesta i raskine poslovnu vezu uprkos nepomućenom, čak maksimalizovanom uzajamnom poverenju.

  • Dimitrije Boarov: Privreda u raljama politike - i obrnuto Dimitrije Boarov: Privreda u raljama politike - i obrnuto

    Srbija je, boreći se da reši pitanje krupnih državnih firmi, preko “strateškog političkog partnerstva” uspela da privuče strane investitore, ali se tako uplela u složenu matricu geopolitičkih odnosa, zbog čega je sada u poziciji da bilo kakve promene srpske spoljne politike mogu imati veoma visoku ekonomsku cenu.

  • Momčilo Pantelić: Po nizbrdici ka vrhu Momčilo Pantelić: Po nizbrdici ka vrhu

    Kad bi se sa stihom Branka Miljkovića “ubi me prejaka reč” bar donekle poistovetili i političari, mnogi među njima već ne bi bili među nama. U ovdašnjoj verbalnoj tiraniji, uglavnom odozgo nadole, ispraćaja na onaj svet bilo bi napretek, a ovih dana, začudo, i u savremenoj, a sve više “balkanizovanoj” Americi.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side