02.12.2019 Beograd

Vladimir Gligorov: Intervju

Vladimir Gligorov: Intervju
Makronov intervju Ekonomistu je sadržajan, nezavisno od retorike. Zanimljivo je, najpre, kako on vidi ulogu Francuske posle Bregzita. Jedina zemlja članica Evropske unije koja ima stalno mesto u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Jedina nuklearna sila. I jedina koja ima svetsko prisustvo preko svojih prekookeanskih teritorija. Takođe, ima smisla dodati, jedina čija vojska interveniše u pojedinim afričkim zemljama.

Ovo je važno jer Makron smatra da Evropska unija mora da preuzme odgovornost za svetsku bezbednost i stabilnost, pri čemu je Francuska ta koja može da preuzme vodeću ulogu. Valja uzeti u obzir da je taj povećani doprinos svetskoj bezbednosti, po francuskom predsedniku, posledica strateških odluka pre svega Sjedinjenih Država, a potom i Velike Britanije, pa konačno i zemalja članica NATO saveza kao što je Turska. Može da se raspravlja koliko je tačno da su Obama i sada Tramp zaista smanjili američki interes za Evropu i stoga za NATO, ali nema sumnje da je Evropa, bar do ukrajinske krize, čak i uprkos jugoslovenskim ratovima, zapravo bezbedan kontinent, pogotovo istorijski posmatrano.

NATO tome nesumnjivo doprinosi. No, kako se to ponekad kaže, on je postao žrtva sopstvene uspešnosti. Evropske zemlje troše relativno malo na vojsku, odbranu i uopšte bezbednost. Građani Evropske unije ne očekuju da ikada budu u prilici da koriste oružje u unutarevropskim sukobima. Makron smatra da to marginalizuje Evropu, zbog čega i predlaže da Evropska unija poveća svoje prisustvo u svetu kao sila, kao akter koji može da interveniše u kriznim područjima u susedstvu, ali i u svetu. Kao dopuna Severnoatlantskom savezu, a ne nezavisno od njega.
Ključno pitanje kod toga jeste ima li Evropska unija, što će reći njene zemlje članice, strateške ciljeve? Može li, drukčije rečeno, EU da misli geopolitički, pa onda naravno i da dela u skladu s tim strateškim ciljevima?

Kako sada stvari stoje i tako kako je EU zamišljena, odgovor je negativan. EU nije geopolitički akter. Ona to nije po konstrukciji, ali čak i da reši da bude, šta bi bili ciljevi? Makron ističe potrebu normalizacije odnosa sa Rusijom. Ne danas ili sutra već dugoročno posmatrano. Uzmimo, tako bi se možda njegovi komentari o Rusiji mogli razumeti, da obnavljamo odnose sa sutrašnjom Rusijom, kako bi oni izgledali? To je bez sumnje strateško pitanje.

Zašto, moglo bi se pitati, ne sa današnjom Rusijom? Zato što stvar nije hitna. Rusija jeste velika vojna sila, ali njene su mogućnosti ograničene, kao što se vidi na primeru Ukrajine. Delimično je to, ta ograničenost, posledica prevelike izloženosti. To je geografska neminovnost, ali je takođe i politički izbor. To ne može, a da se ne završi tolstojevskim ciklusom, dakle povlačenjem u sopstvene granice. Uz to, u poređenju s Kinom, a sutra i Indijom, Rusija je sila na zalasku moći. No, u Evropi njeno prisustvo nije beznačajno i moglo bi svakako biti korisno. To Makron vidi kao osnov za trajniju normalizaciju odnosa EU sa Rusijom, jednom kada se njene ambicije svedu na ono što je realno.

To, međutim, ne čini od Evropske unije geopolitičku silu. Nema sumnje da bi njena sfera uticaja bila na južnoj strani Mediterana, gde uostalom EU ima značajan privredni uticaj. Problem je u tome što je meka evropska moć slaba, a ako nje nema, vojna sila nije od neke velike pomoći. Turska je primer za evropsku nemoć, a i zavađene balkanske zemlje. O Siriji, Libiji ili Iranu da i ne govorimo. EU je težila da razvije bliskosusedsku politiku, ali je ona imala uticaj u Ukrajini, a ne u Africi i Aziji. Ukrajinu EU ne može da integriše, bar ne u dogledno vreme, a mediteranske zemlje integraciji i ne teže.

A opet, meka moć Evropske unije poticala je od uspešne pacifikacije Evrope, od privrednog napretka i od izgleda manje razvijenih zemalja da sustignu razvijenije u jednoj ili najviše dve generacije. Makronovo okretanje jačanju vojne sile i, uopšte, sredstava prinude, govori o gubljenju iluzije da se evropski model može izvoziti i tako gotovo kosmopolitizovati. To je, mislim, najvažnija poruka ovog intervjua.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Privredni rast Dimitrije Boarov: Privredni rast

    Prikazujući prošle sedmice najnovije izdanje mesečne publikacije “Makroekonomske analize i trendovi” (MAT), direktor Republičkog zavoda za statistiku Miladin Kovačević izneo je procenu da će privredni rast Srbije ove godine iznositi najmanje 3,8 odsto i da je glavni doprinos ovom uzletu BDP-a u drugom polugodištu (posle skromnog rasta u prvom) dalo uvođenje u račun dodate vrednosti koju je stvorila izgradnja gasovoda “Turski tok”.

  • Dimitrije Boarov: U čast guvernera Avramovića Dimitrije Boarov: U čast guvernera Avramovića

    Rekao bih da se napokon i Srpska akademija nauka na neki način “odužila” svom pokojnom dopisnom članu Dragoslavu Avramoviću, čuvenom guverneru NBS, koji je 24. januara 1994. u jednom danu zaustavio fantastičnu hiperinflaciju u SR Jugoslaviji, koja je dostigla brzinu od preko 62 odsto rasta cena dnevno.

  • Mijat Lakićević: Puška Mijat Lakićević: Puška

    Ako neka puška u poslednjem činu ove srpske drame pukne, onda to sigurno neće biti NIN-ova, snajperska, nego ona Putinova, obrenovićevska.

  • Dimitrije Boarov: Vesela afera Dimitrije Boarov: Vesela afera

    Posle niza afera koje su uzdrmale aktuelni vrh vlasti, protekle sedmice iskrsla je još jedna koja, za razliku od svih ostalih, ima vrlo naglašenu humornu dimenziju – afera prodaje famoznog Univerziteta Megatrend.

  • Mijat Lakićević: Paradigma Požega Mijat Lakićević: Paradigma Požega

    Kao što se pre tri decenije Srbija nije branila (ni odbranila) u Kninu, tako se ni danas ne brani na Cetinju nego, da izvinete, u Požegi.

  • Vladimir Gligorov: Trideset godina Vladimir Gligorov: Trideset godina

    Pre trideset godina osnovana je Demokratska stranka. Prošlo je dovoljno vremena za valjanu istoriju nastanka i početnog delanja stranke. S moje tačke gledišta, stranka je ispunila zadatak 10 godina kasnije, kada je padao Miloševićev režim. Kada je nastala, vlast je bila u usponu, a opozicija je bila razjedinjena. Tako da je valjalo čekati da se režim i ne mali deo opozicije polako uruše da bi došlo vreme za demokrate.

  • Vladimir Gligorov: Srbija i Crna Gora Vladimir Gligorov: Srbija i Crna Gora

    Nemam nameru da pišem o političkim odnosima, a ni o crkvenim. Ne ovde, u svakom slučaju. Već o tome kako je ko prošao posle osamostaljivanja Crne Gore. Mislim da nije nerazumno pretpostaviti da bi se Crna Gora razvijala, privredno, otprilike kao i Srbija da su ostali u istoj državi. To, naravno, ne možemo znati jer je to protivčinjenična tvrdnja. Tako da je to više pretpostavka o tome koja su bila očekivanja, ako su bila, crnogorskih glasača kada su se izjašnjavali na referendumu. U svakom slučaju, očekivanja su bila da će proći bolje ako povrate sopstvenu državnost. Da li su?

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side