28.08.2017 Beograd

Vladimir Gligorov: Ime i zamrznuti konflikti

Vladimir Gligorov: Ime i zamrznuti konflikti
Ivica Dačić je zapretio da će promeniti zvanično, za Srbiju, ime Makedonije u Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija, “kako je zove ceo svet”, kaže on. Ovo drugo nije tačno, ali nije zapravo preterano važno.

Ovo, da nije važno ili da više nije važno, čini se da je promaklo ministru spoljnih poslova (ne bi bilo nezanimljivo znati da li je to tačno i za celo ministarstvo i za celu Vladu, posebno da li je to i mišljenje predsednice Vlade). Zašto nije važno?

Prvi razlog jeste što je reč o privremenom imenu, koje bi nova makedonska vlada, koliko sam u stanju da razumem, bila spremna da prihvati i kao trajno. Nema potrebe zamarati čitaoce zašto je to ime i za koga privremeno, što bi trebalo da je poznato srpskom ministarstvu spoljnih poslova, tek njega koriste međunarodne organizacije, nešto više od trećine zemalja u svetu, i Grčka, gde je ovo poslednje važno. E sada, nova makedonska vlada je, čini mi se, blizu tome da kaže: U redu, neka je to stalno zvanično ime ove zemlje koju mi nazivamo samo Republika Makedonija, hajde da vidimo kako stoje stvari sa članstvom u Atlantskom savezu (NATO) i s početkom pregovora o članstvu u Evropskoj uniji.

Drugi razlog, koji takođe podržava prvi, jeste da nije teško zapaziti da se ime Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija odnosi na Makedoniju ili, drukčije rečeno, da sve ovo prethodno kvalifikuje zemlju koja se zove Makedonija. Usled čega bi makedonskim vlastima i građanima moglo da bude, a ja mislim i da bi trebalo da bude, svejedno da li su te kvalifikacije na primer Gornja ili Severna ili Vardarska zemlja Makedonija. Što je razlog da nije uopšte sigurno da bi Grčka bila spremna da prihvati kompromisno rešenje koje bi ozvaničilo privremeno ima kao stalno. Mada bi imalo smisla i bilo bi dalekovido ukoliko bi to učinila.

Tako da Dačićeva pretnja kasni. Bivša makedonska vlada bi bila na muci da je trebalo da prihvati ozvaničenje privremenog imena jer je nacionalizam bio njena ideološka osnova, ali nova makedonska vlada ne bi morala tome da se protivi. Ukoliko bi to normalizovalo odnose sa Grčkom, pa tako poboljšalo one sa Evropskom unijom i Atlantskim savezom. Zemlje koje Makedoniju priznaju pod tim imenom naprosto izražavaju stav ne o imenu već o politici uslovljavanja imenom, dok bi srpske vlasti ukoliko bi sledile predlog ministra Dačića izrazile upravo suprotan stav o poželjnosti i smislenosti politike uslovljavanja imenom, na šta bi se ta spoljnopolitička mera svela.

Opštije, reč je o smislenosti politike zamrznutog konflikta. Jer, doduše u blagoj, dakle diplomatskoj meri, to je politika uslovljavanja imenom. Šta je zamrznuti konflikt?

Ovde se najčešće uzima za primer Kipar kako bi se našao presedan za analognu politiku prema Kosovu. No, odmah je potrebno ukazati na razliku. Naime, za međunarodnu zajednicu kiparski konflikt je zamrznut, kao što je, opet na diplomatskom nivou, to slučaj i sa sporom oko makedonskog imena. Ali to nije slučaj sa Kosovom. Srbija bi svakako mogla da ozvaniči to što je i inače njena politika, naime da je spor oko kosovske teritorije za nju zamrznut, ali to ne obavezuje međunarodnu zajednicu na način na koji je obavezuje zamrznuti kiparski konflikt.

Sve to postaje još jasnije ako se razmotre drugi balkanski zamrznuti konflikti, recimo oni od raspada Jugoslavije do danas. Na primer, spor oko teritorija u Hrvatskoj bio je tip zamrznutog konflikta sličan kiparskom – on je bio takav za međunarodnu zajednicu. Naravno, to podrazumeva da zemlja na čijoj je teritoriji taj konflikt može silom da ga povrati ukoliko to nije moguće ostvariti pregovorima. Do čega je i došlo. Ovo nije isto u slučaju Kosova. Oni koji predlažu politiku zamrznutog konflikta na Kosovu polaze od pretpostavke da bi se time sačuvalo pravo da se ta teritorija u nekom momentu silom povrati, recimo po hrvatskom primeru. Ali to nikako nije međunarodni status Kosova. Kako god da se tumači Rezolucija 1244, jasno je da ona ne ostavlja mogućnost rešenja teritorijalnog spora silom. Što je razlog propasti politike sile na severnom Kosovu. Dok, recimo, to ne bi bio slučaj sa južnom Srbijom. U ovom poslednjem slučaju reč je zapravo o konfliktu koji ima elemente zamrznutosti, ali je jasno da je reč o unutrašnjem pitanju države Srbije.

Zamrznuti konflikti, međunarodni ili unutrašnji, nastaju posle neuspelih secesija ili aneksija. I rešavaju se ili sporazumno ili silom. Uzmimo, na kraju, primer Bosne i Hercegovine, gde je međunarodnom intervencijom sprečena aneksija delova teritorije ove države. Ono što je nastalo jeste skup neformalnih zamrznutih konflikta, koji to formalno, i za samu zemlju i za međunarodnu zajednicu, nisu jer zemlja ima ustav i međunarodni subjektivitet. Ti bi konflikti postali formalno zamrznuti ukoliko bi Srbija pokušala da anektira delove te teritorije ili bi, protivno Ustavu, bilo pokušaja secesije. I to bi bili konflikti koje bi zamrzla međunarodna zajednica i nalikovali bi na one u Hrvatskoj ili na onaj na Kipru.

Pretnja o promeni odnosa prema imenu zemlje zasniva se delimično na grešci da se može voditi politika zamrznutog konflikta prema Kosovu i prema zemljama koje ga priznaju i s njim sarađuju kao da je taj sukob zamrzla međunarodna zajednica, a nije. Nezavisno od toga što je ta pretnja zakasnela, ona ne odgovara stanju stvari jer dok se može pretiti Makedoniji, a pominje se i Crna Gora, mada uglavnom o sopstvenom trošku, to nema smisla kao odnos prema međunarodnoj zajednici.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Nenad Živković: O nelagodi u kulturi Nenad Živković: O nelagodi u kulturi

    Srbija je na svom putu u slavu, večnost i Evropsku uniju zaglavljena ne samo u političkom i emotivnom glibu nerešenog statusa svoje kolevke već i u patetičnim izlučevinama droba severno od svog srca – šta je kome bliže, predmet ili organ; ona je još više, čini se beznadežno, potonula u sopstvenu nesposobnost da se suoči s neophodnošću da se menja zaistinski, temeljno i iznutra, kako bi uopšte postojala.

  • Dimitrije Boarov: Sto godina "Crvenog oktobra" Dimitrije Boarov: Sto godina "Crvenog oktobra"

    Kao i u samoj Rusiji, tako i u Srbiji stogodišnjica Velike oktobarske revolucije (7. novembra 1917) oficijelno praktično nije ni spomenuta iako je poredak “socijalizma”, zasnovan na tekovinama ovog epohalnog događaja 20. stoleća, i kod nas trajao skoro pola veka.

  • Dimitrije Boarov: Koska je bačena Dimitrije Boarov: Koska je bačena

    Nakon što je šef delegacije MMF-a za Srbiju Džejms Ruf završio svoju “tehničku posetu” Beogradu, Fiskalni savet je izašao u javnost sa svojom analizom fiskalnih kretanja u našoj zemlji ove godine, a tim povodom Pavle Petrović, šef Saveta, izjavio je krajem prošle sedmice da “postoji prostor za povećanje penzija i plata u javnom sektoru u 2018. i to do pet odsto u proseku, što odgovara rastu BDP-a” (Tanjug, 28. septembra).

  • Jelka Jovanović: Roditelji ili krvnici Jelka Jovanović: Roditelji ili krvnici

    Teška optužba? Možda, posebno što nije reč o psihopatama koje zlostavljaju svoju decu na sve zamislive i nezamislive načine.

  • Dimitrije Boarov: Novo razmatranje o Jugoslaviji Dimitrije Boarov: Novo razmatranje o Jugoslaviji

    Iako je praktično nestala još pre 27 godina, Jugoslavija očigledno ponovo provocira istraživanja i izjašnjavanja u Srbiji.

  • Vladimir Gligorov: Promene Vladimir Gligorov: Promene

    Koliko se privreda promenila u poslednjih nekoliko godina? Odgovor je – ne previše. Ovo se može videti u saopštenju Republičkog zavoda za statistiku o veličini, strukturi i rastu domaćeg proizvoda i dodate vrednosti od 2013. do danas.

  • Nebojša Pešić: Mafija i država Nebojša Pešić: Mafija i država

    Kada je pre godinu dana u sačekuši ubijen Aleksandar Stanković zvani Sale Mutavi, inače vođa navijačke grupe “Janičari”, osuđen za dilovanje droge i nelegalno posedovanje oružja, digao se čitav državni vrh.

Preporuke prijatelja
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side Zemunske kapije festival nauke