08.05.2017 Beograd

Vladimir Gligorov: Francuska i Evropa

Vladimir Gligorov: Francuska i Evropa
Kada bi Francuzi glasali za napuštanje Evropske unije, to bi promenilo sve. Kako izgleda, neće. Zašto?

Razlozi su socijalni i nacionalni, da se tako izrazim. Najpre o socijalnim. Uopštavajući poprilično, moglo bi se reći da su politički sistemi u Evropi u najvećoj meri određeni socijalnim sukobima ili, kako bi valjalo reći u godini kada se slavi 150. godišnjica prvog izdanja Marksovog “Kapitala”, klasnim sukobima. Na levoj strani su siromašniji, a na desnoj bogatiji; bliže sredini sa leve strane su socijalisti, a sa desne konzervativci. No, istorijski posmatrano, ceo taj prostor kretao se ulevo, što se vidi po političkim ishodima – evropske su socijalne države. Javna potrošnja je između 40 i 50 odsto ukupne proizvodnje ili ukupnog nacionalnog dohotka, a nejednakost dohodaka među najnižima je u svetu. Konačno, to je deo sveta koji veoma malo ili nimalo zaostaje za najrazvijenijom zemljom Amerikom.

Ova politička podela i konkurencija za podršku glasača koja iz nje proističe trebalo bi da i u budućnosti očuva socijalni karakter evropskih zemalja. Pogotovo, i to se često ne razume, ukoliko se održi Evropska unija. Jer, članstvo u njoj ograničava pristup političkim merama koje bi bile udaljenije od političkog centra. Zašto? Zato što mere za kojima bi da posegnu stranke koje su udaljenije od centra, ulevo ili udesno, podrazumevaju napuštanje Evropske unije. Pri čemu postoji opasnost da se smanje socijalna prava kako bi se bar privremeno raspodelili troškovi prilagođavanja na novo stanje stvari. Tako da politička konkurencija, u socijalnom okviru, stabilizuje, u ovom slučaju, francuski interes za ostanak u Evropskoj uniji.

Sada o nacionalnim razlozima. U poslednjih stotinak godina postalo je prilično jasno da su bezbednost, pravda i blagostanje evropska, a ne nacionalna dobra. Dva užasna rata trebalo bi da su dovoljna da se razume da, bar kada je reč o bezbednosti, ona nije nacionalna. Ali totalitarna iskustva upućuju na to da je i pravda dobro koje je, bar, evropsko. Kao što se, da napravim digresiju, iz početnih problema u pregovorima sa Velikom Britanijom vidi, prava i pravda su prvi na dnevnom redu. Jer se prava umanjuju secesijom, što bi trebalo da je više nego poznato bilo kome ko je iskusio raspad Jugoslavije.

Može, međutim, da bude spora oko toga da li je blagostanje nacionalno dobro ili je evropsko? Da li će, da opet posegnem za tim primerom, prosečan ili još bolje siromašniji Britanac živeti bolje ili gore u zavisnosti od toga da li je građanin Evropske unije ili nije? To nije tako jasno kao što je, recimo, to da bi izlazak Francuske iz Evropske unije podrazumevao i povećane obaveze za bezbednost, kao i spremnost da se nečija prava negiraju. Zaista, troškovi bi bili značajni, ali možda bi nacionalni interes zapravo bio socijalno još prosvećeniji.

Recimo, smanjenje nečijih prava moglo bi da bude način da se povećaju prava, pa i prihodi pravim pripadnicima nacije. Takođe, povećanje, recimo, carinske zaštite moglo bi da poveća stabilnost zaposlenima, a možda i da poveća njihova primanja. Jednostavno rečeno, preraspodelom od njih nama povećalo bi se naše blagostanje na njihov račun. I to je otprilike politička platforma nacionalista. Umesto socijalnih podela, osnov političke konkurencije je nacionalna podela. Politička ponuda je prilično jednostavna – ako se smanji broj onih koji polažu pravo na nacionalni dohodak, oni koji na njega imaju stvarno pravo – po krvi, po veri, po boji kože – imaće više. Naravno, ukoliko se ne smanji sam nacionalni dohodak. A neće, tvrde nacionalisti, jer će posao dobiti, za račun onih koji će ga izgubiti, oni koji ga sada nemaju.

I to je izbor pred kojim se nalazi Francuska. Ako bi se klasna podela zamenila nacionalnom, kao što je bilo slučaju tridesetih godina prošlog veka, Evropskoj bi uniji došao kraj jer bi Francuska iz nje izašla. Zašto nacionalisti ipak, sva je prilika, neće pobediti, bar ne ovog puta? Zato što je veći broj onih koji bi trpeli gubitak od onih koji bi eventualno bili na dobitku (da li bi mogli stvarno da budu ako većina gubi, to je zapravo pitanje za političke vođe koji nude nacionalizam). Nacionalisti nemaju većinu u gradovima i u privrednim granama u kojima radi većina stanovnika kada ne radi u javnom sektoru.

Tako da bi i sa socijalne i sa nacionalne tačke gledišta većina bila na gubitku. A na izborima pobeđuje većina. Na referendumima može biti drukčije, ali do toga zasada u Francuskoj neće doći. Može se, naravno, reći i da Francuska nije spremna da se odrekne evropskog projekta u koji je toliko uložila i u okviru kojega ima zapravo mnogo veći značaj za Evropu i za svet nego što bi ga imala izvan njega, ali to motiviše establišment. Francuski su glasači još uvek socijalno motivisani, i to je odlučujuće.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Momčilo Pantelić: Sve manje nevinih Momčilo Pantelić: Sve manje nevinih

    Zlatna olimpijska medalja u hokeju najveća je pobeda Rusa posle američkih predsedničkih izbora 2016.

  • Momčilo Pantelić: Glasovi ne poznaju granice Momčilo Pantelić: Glasovi ne poznaju granice

    Birači raznih sorti ovih dana dosežu domete pevača belosvetskih hitova. I njihovi skromni glasovi, takoreći glasići, kao da više ne poznaju granice.

  • Erik Gordi: Univerzitetski štrajk - zašto, kako i šta Erik Gordi: Univerzitetski štrajk - zašto, kako i šta

    Već dve sedmice zaposleni na univerzitetima širom Velike Britanije su u štrajku, koji sigurno ide u treću nedelju, pa ako ne dođe do rešenja, onda možda i u četvrtu. Događaj predstavlja najmasovniji pokret zaposlenih na britanskim univerzitetima u istoriji i prvu takvu uspešnu akciju za mnogo godina

  • Nebojša Pešić: Posmrtno pljačkanje sirotinje Nebojša Pešić: Posmrtno pljačkanje sirotinje

    Od svih skandaloznih vesti po kojima se Srbija razlikuje od ostatka sveta, čini se da je najskandaloznija bila ona iz Niša o posmrtnom pljačkanju sirotinje. Radna grupa koja je kontrolisala poslovanje niškog JKP “Gorica”, koje održava tamošnje groblje, ustanovila je da su takozvani socijalni slučajevi, odnosno siromašni ljudi, sahranjivani u ćebadima i sanducima sklepanim od dasaka iako je Grad Niš iz budžeta plaćao po 24.000 dinara za pogrebnu opremu i sahranu dostojnu čoveka.

  • Dimitrije Boarov: Daleko je pravna država Dimitrije Boarov: Daleko je pravna država

    Izveštaj o radu sudova u 2017. godini, koji je prošle sedmice na skupu u Palati “Srbija” podneo Dragomir Milojević, predsednik Vrhovnog kasacionog suda, iako pozitivno ocenjuje izvesne pomake u našoj sudskoj praksi, ipak potvrđuje rašireno uverenje da je naš sudski sistem i dalje nedovoljno efikasan i spor, da su sudovi pretrpani sporovima i da je u Srbiji parnica sve više – to jest da su u prethodne dve godine naši sudovi primili “milion i trista hiljada predmeta više nego što je bilo očekivano”.

  • Momčilo Pantelić: Zamrznuti konflikti Momčilo Pantelić: Zamrznuti konflikti

    Dok se ovde raspredaju priče treba li Kosovo da ostane “naš, a svetski” zamrznuti konflikt, smenila su se dva drastično različita zagrevanja na jednom od najdugotrajnijih zamrznutih konflikata – na Korejskom poluostrvu. U prvom, donedavnom – samo što se nije izmetnuo u vreli konflikt, i to nuklearni, a u drugom, ovih dana – počelo je diplomatsko otopljavanje odnosa koje budi nade u postepeno nekonfliktno odmrzavanje tog relikta Hladnog rata.

  • Andrej Zarević: Hoće li biti rata Andrej Zarević: Hoće li biti rata

    Svet se, naoko, odjednom suočio ne s jednim već sa dva rata – diplomatskim i trgovinskim. Zapad i Rusija su se, ne može se reći neočekivano, upustili u masovno proterivanje diplomata posle afere “Skripalj”. Trgovinski rat, takođe ne neočekivano, tiho se rasplamsava preteći da uništi ono malo optimizma u svetskoj privredi.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side Zemunske kapije bmw