26.11.2018 Beograd

Vladimir Gligorov: Evropska armija

Vladimir Gligorov: Evropska armija
Francuski predsednik je mišljenja da bi Evropa, a to će reći Evropska unija ili neki njen deo, trebalo da ima svoju vojsku.

Da bi branila svoje interese i da bi sprečila svetski haos, kako je objasnio. Angela Merkel se saglasila. To je sve, naravno, u načelu i sa pogledom na cilj. Takođe, istaknuto je da to nije u koliziji sa NATO savezom. Koliko se zasad može oceniti, NATO nije oduševljen. Uostalom, kao što nije ni američki predsednik. Predsednik Putin je pak rekao da on misli da je to normalno. Šta su razlozi za ovakve ideje i koji su izgledi da do formiranja evropske vojske i dođe?

Najpre, potrebno je imati u vidu da je ideja Evropske unije da zemlje članice imaju svoju vojsku, ali ne i Unija. Razloga su dva. Prvi je da bi eventualna zajednička vojska mogla da predstavlja unutrašnji problem, problem u samoj Uniji, jer bi mogla da ima političku ulogu koja bi mogla da dovede do sporova između zemalja članica. Sve dok one imaju svaka svoju vojsku, i dok se sporovi rešavaju politički, u okviru same Unije, rizici bezbednosti svake pojedine zemlje će biti mali, pa će i izdaci na vojsku biti mali i stoga i moguće oslanjanje na vojna sredstva ne samo nepoželjno već i neefikasno.

Drugi razlog jeste da bi tako velika, mnogoljudna i razvijena, ekonomski veoma snažna, Unija mogla da ima zaista snažnu vojsku, koja bi mogla da bude efikasno korišćena upravo u haotičnim delovima sveta. Koji bi, međutim, bio cilj tih intervencija? Trenutno, Britanija i Francuska koriste vojna sredstva, izvan zajedničkih akcija unutar NATO saveza, dok to nije slučaj sa drugim zemljama (ostavljam po strani UN misije). Šta bi, dakle, bili interesi jedne ili druge zemlje članice Evropske unije zarad kojih bi intervenisali vojno, i gde bi to tačno bilo? Naravno, tu se postavlja i pitanje naoružanja te evropske vojske, koje bi moralo da bude nuklearno, a ne samo konvencionalno.

Tako da je to prvi problem: s kojim strateškim ciljevima? Ideja Evropske unije izvorno je bila da će se njen globalni uticaj oslanjati na meku moć. EU je trebalo da bude primer pacifikovane regije čija se politika zasniva na vladavini prava, demokratiji i privrednom napretku, uz ne male elemente unutar državne i međudržavne solidarnosti. EU kao vojna sila, to je nešto sasvim drugo i svakako neispitano.

Šta motiviše ove predloge? Jedan motiv je možda manje vidljiv, mada je zapravo prilično važan. EU je sasvim specifična unija jer sve druge su uglavnom bile pre svega zasnovane na zajedničkoj bezbednosti, dakle pre svega na zajedničkim sredstvima odbrane. To je najčešće i odlučujući razlog da zajednička država ima sopstvene izvore prihoda, dakle da ima sopstveni budžet i, najčešće, pravo da oporezuje kako bi taj budžet imao prihode. EU nema autonomne izvore prihoda, izuzev carina, i ne može da oporezuje, dakle da ima neposredan odnos sa poreskim obveznicima. A opet, porez, i kako se on troši, ključan je za funkcionisanje, stabilnost, pa i demokratičnost svake političke unije.

EU se kod toga suočava sa dilemom. Ili fiskalna unija, koja ima za cilj socijalnu bezbednost Unije u celini, ili bezbednost, koja se ostvaruje vojnim sredstvima. Za ovo prvo je veoma teško obezbediti podršku zemalja članica. Za ovo drugo veruje se da bi moglo da bude interesa iz dva razloga.

Jedan jesu izbeglice. Može se verovati da bi EU mogla da stavi taj problem pod kontrolu tako što bi intervenisala tamo gde politički haos, gde nema efikasne države, podstiče talas izbeglica. Kako NATO zapravo ne može tome da služi, kao što je primetio i Donald Tramp, kritikujući taj savez, evropska vojska bi bila alternativno rešenje. To je dalekosežna i složena ideja i biće zanimljivo videti kako će biti detaljnije obrazložena, dok je realizacije svakako veoma neizvesna.

Drugi jeste povećana neizvesnost oko strateških ciljeva Sjedinjenih Država. Trenutna američka administracija, ne sasvim neočekivano, ako se uzme u obzir stav prethodne republikanske administracije, nema razumevanje za Evropsku uniju. Zapravo, ideološki je bliža nacionalistima i populistima. To, usput budi rečeno, stavlja Ujedinjeno Kraljevstvo u veoma čudan položaj, ali to je posebna tema. Tako da u svojim strateškim odlukama ne brine baš previše za evropske interese. Usled čega i taj stav Makrona i Merkel da EU treba da se oslanja na sebe i ne može da računa na bezuslovnu podršku SAD.

Putinova reakcija je razumljiva, mada se čini da nije očekivana u američkoj javnosti. Njegov cilj je partnerstvo sa SAD s ciljem zajedničke kontrole Evrope, kao u vreme Hladnog rata. Pa ako EU teži vojnoj samostalnosti, to partnerstvo bi trebalo da ima veću vrednost za Ameriku.

To su motivi, interesi i ciljevi. Kako sada stoje stvari, od toga neće biti ništa, bar zadugo.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: O malinama i ruži Mijat Lakićević: O malinama i ruži

    Ruža je, da izvinete, svinjska, ali su zato maline prave. Koje su, da pođem od njih, u Srbiji postale večna tema – čim grane proleće, počne preganjanje. Koju je, međutim, vladajuća partija izgleda rešila da prekine. Pa je oformila radnu grupu koja je nedavno, tj. 20. marta, gde bi nego u Čačku, utvrdila – zamislite šta – proizvođačku cenu maline. Koja iznosi tačno i precizno – 139,3 dinara.

  • Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji

    Počeću od stilizovanih činjenica. U stabilnim konkurentskim parlamentarnim demokratijama više od dva mandata na vlasti je izuzetak, uostalom kao i manje. U tek demokratizovanim zemljama stabilnost bi trebalo da se postigne posle dve nenasilne, dakle izborne, uredne promene na vlasti, svako posle jednog mandata. U evropskim postsocijalističkim parlamentarnim demokratijama uredna smena na vlasti na prevremenim izborima trebalo bi da obezbedi stabilnost demokratskom načinu odlučivanja.

  • Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik

    “Vanredno ugrožavate istraživačko novinarstvo i slobodu izražavanja. Ma kakvi, najzad je dolijao kradljivac državnih tajni.” “Neće biti da je tako, onaj ko je otkrio tuđa nepočinstva ne može biti proganjan.” “Pravdajte ga koliko hoćete, ali veliki remetilac internacionalnih odnosa konačno je dopao u ruke nacionalnih pravdi.”

  • Dimitrije Boarov: Nelegalne šljunkare Dimitrije Boarov: Nelegalne šljunkare

    Nekoliko srpskih novina prenelo je pre neki dan agencijsku vest da je Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture zatvorilo “nelegalno mesto za pretovar šljunka i peska kod Apatina”.

  • Nadežda Gaće: Autogolovi Nadežda Gaće: Autogolovi

    Ne razumem se u fudbal, ali znam da je glavno dati bar gol više. Naša politička scena mi liči na fudbal u kojem niko ne mrda ispred svoga gola, nikako se ne meša s protivnikom – a rezultat se svodi na prebrojavanje autogolova.

  • Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati? Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati?

    Na samom početku ovog, “prigodnog” prvomajskog teksta sve koji na pomen radnika i sindikata prezrivo odmahnu rukom zamoliću da se, ako se već bacaju kamenom/ciničnim komentarom, prisete šta su sami učinili da siromaštva, nejednakosti, uniženosti bude manje?

  • Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat

    Crkve su izdale vernike, sindikati su izdali radnike, partije su izdale birače, države su izdale građane, građani su izdali sami sebe.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side