26.11.2018 Beograd

Vladimir Gligorov: Evropska armija

Vladimir Gligorov: Evropska armija
Francuski predsednik je mišljenja da bi Evropa, a to će reći Evropska unija ili neki njen deo, trebalo da ima svoju vojsku.

Da bi branila svoje interese i da bi sprečila svetski haos, kako je objasnio. Angela Merkel se saglasila. To je sve, naravno, u načelu i sa pogledom na cilj. Takođe, istaknuto je da to nije u koliziji sa NATO savezom. Koliko se zasad može oceniti, NATO nije oduševljen. Uostalom, kao što nije ni američki predsednik. Predsednik Putin je pak rekao da on misli da je to normalno. Šta su razlozi za ovakve ideje i koji su izgledi da do formiranja evropske vojske i dođe?

Najpre, potrebno je imati u vidu da je ideja Evropske unije da zemlje članice imaju svoju vojsku, ali ne i Unija. Razloga su dva. Prvi je da bi eventualna zajednička vojska mogla da predstavlja unutrašnji problem, problem u samoj Uniji, jer bi mogla da ima političku ulogu koja bi mogla da dovede do sporova između zemalja članica. Sve dok one imaju svaka svoju vojsku, i dok se sporovi rešavaju politički, u okviru same Unije, rizici bezbednosti svake pojedine zemlje će biti mali, pa će i izdaci na vojsku biti mali i stoga i moguće oslanjanje na vojna sredstva ne samo nepoželjno već i neefikasno.

Drugi razlog jeste da bi tako velika, mnogoljudna i razvijena, ekonomski veoma snažna, Unija mogla da ima zaista snažnu vojsku, koja bi mogla da bude efikasno korišćena upravo u haotičnim delovima sveta. Koji bi, međutim, bio cilj tih intervencija? Trenutno, Britanija i Francuska koriste vojna sredstva, izvan zajedničkih akcija unutar NATO saveza, dok to nije slučaj sa drugim zemljama (ostavljam po strani UN misije). Šta bi, dakle, bili interesi jedne ili druge zemlje članice Evropske unije zarad kojih bi intervenisali vojno, i gde bi to tačno bilo? Naravno, tu se postavlja i pitanje naoružanja te evropske vojske, koje bi moralo da bude nuklearno, a ne samo konvencionalno.

Tako da je to prvi problem: s kojim strateškim ciljevima? Ideja Evropske unije izvorno je bila da će se njen globalni uticaj oslanjati na meku moć. EU je trebalo da bude primer pacifikovane regije čija se politika zasniva na vladavini prava, demokratiji i privrednom napretku, uz ne male elemente unutar državne i međudržavne solidarnosti. EU kao vojna sila, to je nešto sasvim drugo i svakako neispitano.

Šta motiviše ove predloge? Jedan motiv je možda manje vidljiv, mada je zapravo prilično važan. EU je sasvim specifična unija jer sve druge su uglavnom bile pre svega zasnovane na zajedničkoj bezbednosti, dakle pre svega na zajedničkim sredstvima odbrane. To je najčešće i odlučujući razlog da zajednička država ima sopstvene izvore prihoda, dakle da ima sopstveni budžet i, najčešće, pravo da oporezuje kako bi taj budžet imao prihode. EU nema autonomne izvore prihoda, izuzev carina, i ne može da oporezuje, dakle da ima neposredan odnos sa poreskim obveznicima. A opet, porez, i kako se on troši, ključan je za funkcionisanje, stabilnost, pa i demokratičnost svake političke unije.

EU se kod toga suočava sa dilemom. Ili fiskalna unija, koja ima za cilj socijalnu bezbednost Unije u celini, ili bezbednost, koja se ostvaruje vojnim sredstvima. Za ovo prvo je veoma teško obezbediti podršku zemalja članica. Za ovo drugo veruje se da bi moglo da bude interesa iz dva razloga.

Jedan jesu izbeglice. Može se verovati da bi EU mogla da stavi taj problem pod kontrolu tako što bi intervenisala tamo gde politički haos, gde nema efikasne države, podstiče talas izbeglica. Kako NATO zapravo ne može tome da služi, kao što je primetio i Donald Tramp, kritikujući taj savez, evropska vojska bi bila alternativno rešenje. To je dalekosežna i složena ideja i biće zanimljivo videti kako će biti detaljnije obrazložena, dok je realizacije svakako veoma neizvesna.

Drugi jeste povećana neizvesnost oko strateških ciljeva Sjedinjenih Država. Trenutna američka administracija, ne sasvim neočekivano, ako se uzme u obzir stav prethodne republikanske administracije, nema razumevanje za Evropsku uniju. Zapravo, ideološki je bliža nacionalistima i populistima. To, usput budi rečeno, stavlja Ujedinjeno Kraljevstvo u veoma čudan položaj, ali to je posebna tema. Tako da u svojim strateškim odlukama ne brine baš previše za evropske interese. Usled čega i taj stav Makrona i Merkel da EU treba da se oslanja na sebe i ne može da računa na bezuslovnu podršku SAD.

Putinova reakcija je razumljiva, mada se čini da nije očekivana u američkoj javnosti. Njegov cilj je partnerstvo sa SAD s ciljem zajedničke kontrole Evrope, kao u vreme Hladnog rata. Pa ako EU teži vojnoj samostalnosti, to partnerstvo bi trebalo da ima veću vrednost za Ameriku.

To su motivi, interesi i ciljevi. Kako sada stoje stvari, od toga neće biti ništa, bar zadugo.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore” Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore”

    Negde 1988. Milošević je postao apsolutni lider Srbije. Te godine obračunava se i sa autonomijom Vojvodine i najavljuje slično za Kosovo i Crnu Goru, ali i za ostale koji se ne slažu s njim.

  • Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU? Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU?

    Izbori za Evropski parlament biće iduće godine ozbiljan ispit za evropski projekat. Kakva će biti Unija posle izbora pitanje je brojnih konferencija i analiza u Evropi i van nje.

  • Momčilo Pantelić: Poredak a la kart Momčilo Pantelić: Poredak a la kart

    Uspelo je Donaldu Trampu da uzvrpolji i božićni spokoj. Kako u Americi tako i izvan nje. Pa i u nekim krajevima koji se prigodno drže drugačijih kalendara.

  • Vladimir Gligorov: Sledeća kriza Vladimir Gligorov: Sledeća kriza

    Američka centralna banka želi da normalizuje monetarnu politiku. Ovo je praktično promena monetarnog režima, i to ne onog koji je uspostavljen posle 2008, kada je njena kamatna stopa, ona koju zaračunava centralna banka, spuštena na nulu.

  • Momčilo Pantelić: Geografija (ni)je sudbina Momčilo Pantelić: Geografija (ni)je sudbina

    Nema sličnosti, reklo bi se, između francuskih Žutih prsluka, Bregzita, uspona Donalda Trampa, rasta Kine, širenja Rusije, međunarodnog rejtinga EU i strateškog lelujanja Srbije.

  • Ivan Jovanović: Počasti i stara dobra vremena Ivan Jovanović: Počasti i stara dobra vremena

    Novogodišnji i božićni praznici tek što su prošli, a imali smo dve vesti koje su nas rastužile. Paradoksalno, otišle su dve legende srpske kulture iako jedan od njih nije bio ličnost iz kulture: jedna je Marko Nikolić, a druga Dragoslav Šekularac, verovatno prva sportska pop-kulturna ikona i prvi jugoslovenski sportista čija popularnost beše tolika da je dobio i film o sebi, “Šeki snima, pazi se” Marijana Vajde iz 1962.

  • Draško Đenović: Vratolomej Prvi je otvorio Pandorinu kutiju Draško Đenović: Vratolomej Prvi je otvorio Pandorinu kutiju

    Ukrajina je religijski fenomen. Ima tri pravoslavne crkve i najveću grkokatoličku crkvu na svetu. Čini se da se Čerčilove reči da Balkan proizvodi više istorije nego što može da svari mogu preneti i na Ukrajinu.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side