Vladimir Gligorov: EU i demokratija
02.06.2014 Beograd

Vladimir Gligorov: EU i demokratija

Vladimir Gligorov: EU i demokratija
Rezultati evropskih parlamentarnih izbora komentarišu se kao zabrinjavajući, a neki ih čak smatraju prelomnim. Jer, mogli bi da nagoveštavaju kraj Evropskoj uniji. Da li je to tačno? Nije.

Što ne znači da će se EU zasigurno održati. Trenutno je to projekat čiji je cilj zaboravljen. Čini se, stoga, da opstaje samo zato što bi raspad bio skuplji ili je bar neizvesnost tolika da su očekivanja gotovo panična. Međutim, to se može promeniti, pa onda strah neće više biti dovoljan da bi se zajednica očuvala.

Ko bi mogao da obnovi projekat? On je od početka bio više nešto čime su se bavile države, a ne građani. Nedostatak demokratske legitimnosti, u meri u kojoj je on zaista bio uopšte važan, nadoknađivan je međudržavnim sporazumima i tehnokratskim rešenjima.

Stvari su se promenile kako zaokruživanjem zajedničkog tržišta, tako posebno uvođenjem evra. Koji su viđeni kao ograničavajuće činjenice onda kada je izbila kriza, 2008. godine. Postalo je jasno da se moraju donositi odluke koje nisu popularne, a čini se kao da ih nameće upravo članstvo u Evropskoj uniji.

U tim okolnostima demokratska legitimnost je korisna, a njen nedostatak ozbiljan problem. Tako da je neprestano raslo nezadovoljstvo. Ovde ima smisla ukazati na činjenicu da je desnica dobila više na snazi od levice. Zapravo, radikalne levice jedva da i ima u zemljama Evropske unije. Njen jedini ozbiljniji predstavnik jeste grčka levica, koja je, međutim, proevropska, bar u tom smislu da nije za izlazak Grčke iz EU. Mimo toga, raste popularnost zelenih, ali to je neka vrsta socijalno-liberalne i proevropske alternative postojećem konzervativno-socijalističkom dvovlašću.

Tako da ostaje krajnja desnica, koja je za raspad Evropske unije ili bar za secesiju zemalja u kojima su te stranke jake. Na ovim izborima, posebno su iskazale snagu u Francuskoj, Velikoj Britaniji, Danskoj i u još nekoliko zemalja, recimo u Austriji i Mađarskoj. Nigde ne prelaze trideset odsto, ali u prvim trima zemljama su dobile relativno najviše glasova. Što je zapravo sasvim nova politička činjenica.

Ovome je potrebno dodati i nezainteresovanost ili apatiju u nizu srednjoevropskih zemalja, kao što su Slovenija, Slovačka ili Češka. U kojoj je to meri glas protiv članstva u Evropskoj uniji, a koliko naprosto osećaj da su izbori irelevantni, jer predstavnici tih zemalja ne odlučuju ni o čemu (što inače nije tačno), to je teško utvrditi, bar ne dok se ne dobiju detaljniji podaci. U svakom slučaju, apatija pomaže onima koji imaju veći interes da glasanjem izraze svoj stav, što je u najvećoj meri upravo krajnja desnica. Glas bačen, glas je za ekstremiste jedne ili druge vrste.

Dakle, tu je ta mešavina nezadovoljstva, osećaja nemoći ili otuđenosti i rast ekstremne desnice i čitav projekat izgleda beznadežno. Gubi se, međutim, iz vida da je ovo nezadovoljstvo izraženo u glasanju za Evropski parlament, a ne na ulici i, što je još važnije, ne na izborima kod kuće. U većini slučajeva, ekstremno desne stranke nemaju ni približno isti broj glasova na izborima za nacionalne parlamente. Usled toga i njihov veliki interes da ostvare što je moguće bolji rezultata na evropskim parlamentarnim izborima. Jer bi mogli da probaju da ospore čitav projekat osvajanjem većine u institucijama EU. Što bi ih oslobodilo potrebe da svojim programima pridobiju većinu kod kuće.

Ovo, međutim, ima dve posledice koje bi mogle da deluju stabilizujuće po Evropsku uniju. Jedna jeste neželjeno, ali faktičko povećanje legitimnosti Evropskog parlamenta. U meri u kojoj postaje važno da se u njemu osvoje poslanička mesta, u toj meri se povećava reprezentativnost, pa tako i legitimnost tog predstavničkog tela. To jeste, u izvesnom smislu, paradoksalno, ali to je oduvek bila karakteristika demokratije – participacijom racionalizuje i legitimnošću stabilizuje.

Druga posledica jeste povećana zabrinutost većih stranaka da bi mogle da izgube ne samo uticaj u evropskim ustanovama, već i u vlasti kod kuće. Što bi trebalo da poveća ne samo njihov interes da bolje konkurišu ekstremnim partijama, već i da se dodatno angažuju da povrate svoj uticaj u evropskim institucijama. To bi, takođe, povećalo i značaj i legitimnost kako Parlamentu, tako i drugim organima, jer bi oni morali da vode više računa o tome šta se u Evropskom parlamentu događa.

Ovo nije neuobičajen postupak demokratizacije, jer je povećana konkurencija za politički uticaj i vlast, u legitimnim telima, zapravo i obezbedila i predstavničkim i izvršnim telima demokratsku odgovornost, pa tako i trajniju legitimnost. Hoće li pojačana politička konkurencija za uticaj u evropskim ustanovama slediti tu logiku, pa da demokratski postupak evropeizacije zameni međudržavni i tehnokratski, to je zapravo test pred kojim je evropska politika posle ovih izbora.

autor: Vladimir Gligorov izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Kurs i dug Vladimir Gligorov: Kurs i dug

    Problem sa fiksnim kursom je u tome što s vremenom postaje skupo od njega odustati.

  • Mijat Lakićević: Mandat za rat Mijat Lakićević: Mandat za rat

    Nije ovo prvi put da srpski birači glasaju za rat. Pre tačno 30 godina, 1990, Slobodan Milošević je dobio mandat da povede rat protiv “spoljašnjeg neprijatelja” – Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka... Sada je Aleksandar Vučić dobio mandat da nastavi rat protiv unutrašnjeg neprijatelja. To jest, protiv svih koji nisu uz Srpsku naprednu stranku. Što znači da će buduće vlasti – od lokala preko Pokrajine do Republike – biti još bezobzirnije.

  • Dimitrije Boarov: Posle izbora Dimitrije Boarov: Posle izbora

    Ima mišljenja da predstojeći izbori ništa neće promeniti i da su oni samo predigra za predsedničke izbore u Srbiji za dve godine. To bi značilo da niko i ne razmišlja da rešava probleme države posle parlamentarnih i lokalnih izbora nego se uvek razmišlja samo o očuvanju vlasti odavde do večnosti. To će jednog trenutka dosaditi i građanima Srbije.

  • Vladimir Gligorov: Lična vlast Vladimir Gligorov: Lična vlast

    U Srbiji je zapravo skandal sve što je povezano sa epidemijom. Sa stanovišta vlasti, to što je izmakla kontroli. Vladar nije garantor sigurnosti već sam deluje nesigurno.

  • Vladimir Gligorov: Improvizacije Vladimir Gligorov: Improvizacije

    Kako već i biva sa improvizacijama, i ova oko susreta u Americi neslavno je prošla. Slično će, međutim, biti i sa briselskim zabludama.

  • Jelka Jovanović: Nova pritvorska jedinica Jelka Jovanović: Nova pritvorska jedinica

    Nije Sheveningen iz kojeg su Srbiji dugo stizali izveštaji o pritvorenicima Haškog tribunala, nije ni znameniti “29”, kako se još kolokvijalno naziva zgrada Policijske uprave Beograd iliti SUP, a nije ni CeZe, kako najvećem zatvoru u Beogradu od “milja” tepaju i zatvorenici i ini.

  • Ljiljana Stojanović: Da li veruješ meni ili misliš svojom glavom Ljiljana Stojanović: Da li veruješ meni ili misliš svojom glavom

    A što se huligana i navijačkih grupa tiče, zar nije i to tekovina sistema u kome živimo? Mladima nije ostavljeno mnogo izbora; ili da odlaze iz zemlje ili da se pridruže navijačkim grupama i postanu huligani ako neće da budu roblje stranim „investitorima“ za nikakve plate. To su te devedesete koje žive prilagođenim, ali punim intenzitetom i sad.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side