Vladimir Gligorov: Dug je put
22.07.2013 Beograd

Vladimir Gligorov: Dug je put

Vladimir Gligorov: Dug je put
Bilo bi lakše da je problem u kvislinzima ili neoliberalima, ili čak drugosrbijancima, već prema ideološkom ili patriotskom izboru neprijatelja ili krivaca, ali se privreda i društvo pre svega suočavaju sa zaostalošću. Pođimo od podataka.

Po glavi stanovnika Srbija proizvodi 35 odsto od proseka Evropske unije (uključujući sada i Hrvatsku), mereno prema kupovnoj snazi. Nominalno, po kursu, to bi bilo manje. Koliko je to zaostajanje? Uporedimo sa Poljskom. Ona je 2012. udvostručila realni bruto domaći proizvod u odnosu na onaj iz 1989, a po glavi stanovnika i po kupovnoj moći to je još uvek oko dve trećine evropskog proseka.

Nije nerealno očekivati da će za desetak godina Poljska doseći nivo od oko 80 odsto proseka Evropske unije. Poljski bi uspeh, ako bi se nastavio, bio daleko najveći u odnosu na sve druge zemlje u tranziciji, imajući u vidu da je krenula otprilike sa nivoa na kojem se sada nalazi Srbija. Pa ako bi Srbija htela i mogla da ga ponovi, to bi bio generacijski zadatak. Potrebna je društvena i politička posvećenost i upornost u periodu od oko četrdeset godina. Sledeća će onda generacija moći da se suočava sa tadašnjim problemima razvijenih društava i privreda.

Šta to znači? Sledeći podaci tu pomažu. Srbija štedi, tu je reč o izdvajanju iz nacionalnog dohotka (štednja plus potrošnja), oko 10 odsto bruto domaćeg proizvoda, dok ulaže oko 20 odsto (razlika je deficit na tekućem računu bilansa plaćanja).

Uzmimo da je potrebno povećati ulaganja na 25 odsto, što je pre skromno nego ambiciozno, i da ih je potrebno finansirati pretežno iz domaće štednje (dakle smanjiti deficit u razmeni sa inostranstvom). To znači da je potrebno da štednja raste brže od potrošnje dok se ne dostigne potrebni nivo, a potom da potrošnja raste uporedo sa privredom. Dakle, jedna generacija bi trebalo da štedi i ulaže kako bi sledeća mogla da živi, recimo, evropskim standardom.

Ko bi trebalo da ulaže? Privatni preduzetnici, država ili strani investitori? Odgovor je svi, ali uz zaostalost obično idu i značajna ograničenja. Kada je reč o stranim ulagačima nije nevažno kolike su postojeće obaveze prema strancima, koliki su dugovi pre svega.

Država, opet, mora da brine o sopstvenim dugovima i o ispunjavanju tekućih obaveza. Domaći, opet, preduzetnici ne moraju da imaju potrebna znanja kako bi ulagali, recimo, u industriju. A mogu i da preovlađuju uslovi, institucionalni i politički, koji čine trgovinu i neindustrijsku proizvodnju isplativijim. Pođimo redom.

Obaveze prema strancima, pre svega dugovi (privatni i javni), sva je prilika da prelaze 100 odsto bruto domaćeg proizvoda. Uz to, deficit na tekućem računu na osnovu kojeg se te obaveze povećavaju negde je blizu 10 odsto tog istog bruto domaćeg proizvoda (trenutno je nešto manji).

Ako ti dugovi ne bi trebalo dalje da rastu, bar u odnosu na BDP, to znači da bi taj deficit trebalo smanjivati, a ako to smanjenje ne bi trebalo da ide na račun ulaganja, preostaje smanjenje potrošnje. Postoje, znači, ograničenja na to koliko se mogu dodatno finansirati ulaganja iz stranih sredstava. To nije ideološko pitanje. Ima ne mali broj razloga zašto su strana ulaganja poželjna. I za nadati se je da će se nastaviti, ali postojeći nivo duga ne može a da ne deluje ograničavajuće na to kolike se dodatne obaveze prema inostranstvu mogu preuzimati.

Javni je, opet, dug značajno prešao 60 odsto bruto domaćeg proizvoda. Ne postoji neka granica posle koje dalje povećanje zaduženosti postaje neodrživo, jer to zavisi od brzine kojom se povećava proizvodnja i od kamatne stope po kojoj se država zadužuje.

Kako je realno očekivati da će u nekoliko sledećih godina kamatne stope i na dinarske i na dugove u evrima biti veće od stope rasta, to znači da će teret javnih dugova rasti, što će svakako ograničavati mogućnosti države da deficitarno finansira javnu potrošnju. Uz to, sama se tekuća potrošnja ne pokriva iz javnih prihoda, tako da je prostor za javna ulaganja prilično ograničen.

Ostaju privatna ulaganja. Ovako posmatrano, kapitalizam ili privatizacija ulaganja predstavljaju strategiju izlaska iz zaostalosti. Ta strategija ne mora da bude uspešna, kao što uči iskustvo. Privatni preduzetnici ne moraju da ulažu u industriju, a naravno mogu i da budu neuspešni.

Potrebne su i odgovarajuće ustanove i odgovarajuća privredna politika, ali su potrebna i ulaganja u razvoj, dakle u infrastrukturu i u obrazovanje, pre svega, a potrebno je i prisustvo stranih kompanija koje će ulagati u industrijsku proizvodnju. Sve to, uz ograničene mogućnosti povećanja i strane i javne zaduženosti. Što znači da je dugoročni proces modernizacije potrebno u velikoj meri finansirati iz povećane domaće štednje, uz ograničeni rast potrošnje. To je generacijski zadatak jer je put izlaska iz zaostalosti dug.

autor: Vladimir Gligorov izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (2) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 22.07.2013, 17:37h kolubara (1)

    prvomakedonac bi da podmetne srbijancima nepostojece drugosrbijanstvo . dosta vise podmetanja !

  • 22.07.2013, 10:19h sebar smerni u Dušanovom Carstvu

    "Što znači da je dugoročni proces modernizacije potrebno u velikoj meri finansirati iz povećane domaće štednje, uz ograničeni rast potrošnje. To je generacijski zadatak jer je put izlaska iz zaostalosti dug. autor: Vladimir Gligorov" ... - Ukratko: poskačite u Dunav, vi podanici Carstva Dušanovog ...

Pročitajte i...
  • Jelka Jovanović: Ko menja predsednika? Jelka Jovanović: Ko menja predsednika?

    Pitanje iz naslova zvuči besmisleno, posebno onima koji se rukovode mišlju “Vučić nezamenjivi”, ali je logično.

  • Mijat Lakićević: Avioni, milioni Mijat Lakićević: Avioni, milioni

    Para ima, ima li pameti? Tako je glasio naslov teksta od pre nekoliko brojeva (NM 481) nakon što je Aleksandar Vučić izjavio kako država nema “ćup s parama” i “ne može da obezbedi još novca za pomoć privredi”.

  • Dimitrije Boarov: Nova ili stara vlada Dimitrije Boarov: Nova ili stara vlada

    Čini se da Vučić najviše zazire od “razdvajanja gaća” od naslednika Miloševićeve ideologije i politike, okupljenih oko Ivice Dačića.

  • Jelka Jovanović: Oluja u srcima Jelka Jovanović: Oluja u srcima

    Milošević u Kninu posle četvrt veka od krvavog progona srpskog naroda iz Krajine!

  • Vladimir Gligorov: Ulice i spomenici Vladimir Gligorov: Ulice i spomenici

    Zemlja propada otkad su ljudi koji su na vlasti u Srbiji počeli da je oslobađaju od Jugoslavije, a oni idu iz političkog uspeha u uspeh. Evo sada epidemije i njene zloupotrebe, a vlasti nikada više. Kako? Tako što će se građani pretvoriti u navijače

  • Nadežda Gaće: Nepoverenje kao društvena konstanta Nadežda Gaće: Nepoverenje kao društvena konstanta

    “Paradoksalno je da je demokratizacija društva dovela do smanjenja poverenja u demokratske institucije”, jedna je od uvodnih rečenica Ivana Krastava u knjizi “S verom u nepoverenje”, koja je štampana 2013. Izdvojiću samo još dve rečenice iz tog uvoda “da građansko nepoverenje kada prekorači određeni prag slabi poziciju građana” i citata Semjuela Džonsa: “Bolje je nekada biti prevaren nego uopšte ne verovati”.

  • Vladimir Gligorov: Sada Belorusija Vladimir Gligorov: Sada Belorusija

    Lukašenko će najverovatnije biti prepušten sudbini. O čemu bi valjalo da razmišljaju ruski klijenti na Balkanu.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side