Vladimir Gligorov: Doznake
10.02.2014 Beograd

Vladimir Gligorov: Doznake

Vladimir Gligorov: Doznake
U većini balkanskih zemalja doznake ljudi koji rade u inostranstvu predstavljaju veoma značajnu stavku na tekućem računu bilansa plaćanja. Koliko je to tačno teško je reći, ali se procene, recimo u slučaju Srbije, kreću negde oko 10 odsto bruto domaćeg proizvoda.

Najveći deo tog novca služi za tekuću potrošnju stanovništva. Veoma se često raspravlja o tome kako bi bilo korisnije kada bi se on ulagao. Zašto bi bilo korisnije i da li je tačno da se doznake ne ulažu?

Ukoliko se doznake koriste da bi se kupovala roba proizvedena kod kuće, dakle ne na uvoz, one svakako podstiču ulaganja u proizvodnju te robe. Veruje se, međutim, da bi bilo još bolje ukoliko bi se ulagala neposredno u proizvodnju, jer bi se, pretpostavka je, povećala zaposlenost. Ovo, međutim, zavisi od toga da li se oprema i tehnologija uvoze ili ne.

Uzmimo, recimo, ulaganja u turizam, koja su dosta značajna u velikom broju balkanskih zemalja. Veliki deo tih sredstava ide na uvoz ne samo opreme, već i kasnije za održavanje potrošnje turista. Čisti efekat ne mora da bude veći od onoga koji se postiže tako što će se doznake naprosto potrošiti na tekuće potrebe domaćinstava.

Iz toga bi se moglo zaključiti da bi eventualno preusmeravanje doznaka iz tekuće potrošnje u investicije podrazumevalo odgovarajuću industrijsku politiku, dakle mere vlada da usmere ulaganja u proizvodnju koja nije preterano uvozno zavisna ili je usmerena na izvoz. Te mere nije jednostavno formulisati i dosledno sprovoditi, a i inače one nisu specifične za ulaganje doznaka, već bi trebalo da podstaknu ulaganja nezavisno od izvora finansiranja.

Da li, međutim, tačno da se doznake ne ulažu? Odgovor zavisi od toga za šta se koriste i koliki se deo uštedi. Ovde nije nevažno razumeti zašto se doznake uopšte šalju. Najčešći razlog jeste da se finansira potrošnja članova porodice ili drugih bliskih osoba. Taj deo se po prirodi stvari ne može preusmeriti u ulaganja. Posebno ukoliko je reč o nezaposlenim ili zavisnim osobama (deci i starijima).

Doznake se šalju i da bi se podržalo školovanje, tako da istraživanja često ustanovljuju da mlađe osobe u porodicama koje primaju doznake studiraju duže nego oni koji moraju sami da se izdržavaju. U tom smislu, doznake se zaista i koriste kao ulaganje u obrazovanja. Slično je i sa troškovi za lečenje i druge zdravstvene potrebe.

Jedan, pak, deo doznaka predstavljaju naknadu za ulaganja onih koji su omogućili onima koji rade u inostranstvu da do zaposlenja dođu. Taj deo doznaka često završi kao štednja, koja se, najčešće, drži na računima u banci. Najveći deo depozita u bankama su u evrima, a njihov jedan deo su doznake koje se šalju osobama koje nemaju potrebe za dodatnom potrošnjom, već predstavljaju neku vrstu dodatne štednje. Taj deo doznaka, naravno, predstavlja izvor ulaganja banaka. Koliki je to deo doznaka teško je reći, ali to jeste ne baš beznačajan izvor ulaganja domaćih banaka.

Ne može se, dakle, reći da doznake ne podstiču ulaganja, mada bi trebalo videti da li su već postojeća ulaganja profitabilna. Ovo ne zavisi samo od toga da li banke valjano investiraju depozite koje prikupljaju, već i da li su opšti uslovi povoljni i ne dovode do neisplativih ulaganja. Jer, ako je to slučaj, i u meri u kojoj je to slučaj, to će odrediti i količinu novca koji se štedi u stranom novcu u domaćim bankama.

Problem je uglavnom sledeći. Doznake koje se štede banke ulažu, kreditiranjem, u domaća preduzeća koja onda zarađuju na domaćem i stranom tržištu. U tim okolnostima, privlačnost ulaganja zavisi od poslovnosti i efikasnosti domaćih preduzetnika i preduzeća.

Ukoliko, kao što je često slučaj, ona ne posluju sa potrebnom profitabilnošću, rizičnost štednje u domaćim bankama će biti veća, usled čega će i interes da se novac drži u njima biti za toliko manja. To je verovatno najvažniji razlog što se veći deo doznaka koristi za druge svrhe, uključujući i ulaganja u trajna potrošna dobra i nekretnine.

U tim okolnostima, ništa se neće postići ukoliko se oforme posebne banke koje bi trebalo da prikupljaju novac od doznaka i da ih ulažu, jer se time ne bi rešio osnovni problem. Takođe, ništa se ne postiže industrijskom politikom, dakle usmeravanjem ulaganja u specifične sektore ili preduzeća, jer se i time ne rešava osnovni, pre svega, problem odgovornog preduzetništva i korporativnog upravljanja.

Na osnovu svega toga moglo bi se reći, prvo, da ne baš beznačajni deo doznaka služi zapravo za ulaganja u ljudski kapital i u domaću privredu i, drugo, da eventualno povećanje tog dela najviše zavisi od toga kako je regulisan korporativni sektor, jer se ne mogu očekivati velika ulaganja ukoliko su rizici veliki, kao što su uglavnom u svim balkanskim privredama.

autor: Vladimir Gligorov izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Simbolično torpedovanje Dimitrije Boarov: Simbolično torpedovanje

    Ovo što sada gledamo pokazuje da se Aleksandar Vučić trudi da prikaže da se kod Donalda Trampa zapravo ništa bitno nije dogodilo, što je u suprotnosti s navodno “istorijskim karakterom” dogovora sa SAD, kako je to “pismo o namerama”, koje je sa SAD pompezno potpisano, kvalifikovala sama provladina štampa.

  • Vladimir Gligorov: Drugi kvartal u Srbiji, reforme u Crnoj Gori Vladimir Gligorov: Drugi kvartal u Srbiji, reforme u Crnoj Gori

    Srpska privredna politika sve se više oslanja na državna ulaganja i potrošnju, što je verovatno suprotno od pravca kojim bi trebalo da ide.

  • Dimitrije Boarov: Mladi lideri Dimitrije Boarov: Mladi lideri

    Među mladim ljudima ima rođenih lidera i vrednica, ali se ovo društvo u promovisanju ličnosti ne vodi fundamentalnim već uglavnom političkim kriterijumima.

  • Nadežda Gaće: 30. avgust Nadežda Gaće: 30. avgust

    Tridesetog avgusta 1963. Hruščov i Kenedi su uspostavili “crveni telefon” u strahu od nuklearnog rata, i time započeli eru, doduše neiskrene, međusobne saradnje dva suštinski suprotna koncepta upravljanja supersilama, koji su se jasno odslikali i na globalna kretanja.

  • Momčilo Pantelić: Porodična politika Momčilo Pantelić: Porodična politika

    Distancirajte se! Ova antipandemijska zapovest mnoge od nas primorala je na svakojaka odricanja, ali retko koga toliko da se odrekne radnog mesta i raskine poslovnu vezu uprkos nepomućenom, čak maksimalizovanom uzajamnom poverenju.

  • Dimitrije Boarov: Privreda u raljama politike - i obrnuto Dimitrije Boarov: Privreda u raljama politike - i obrnuto

    Srbija je, boreći se da reši pitanje krupnih državnih firmi, preko “strateškog političkog partnerstva” uspela da privuče strane investitore, ali se tako uplela u složenu matricu geopolitičkih odnosa, zbog čega je sada u poziciji da bilo kakve promene srpske spoljne politike mogu imati veoma visoku ekonomsku cenu.

  • Momčilo Pantelić: Po nizbrdici ka vrhu Momčilo Pantelić: Po nizbrdici ka vrhu

    Kad bi se sa stihom Branka Miljkovića “ubi me prejaka reč” bar donekle poistovetili i političari, mnogi među njima već ne bi bili među nama. U ovdašnjoj verbalnoj tiraniji, uglavnom odozgo nadole, ispraćaja na onaj svet bilo bi napretek, a ovih dana, začudo, i u savremenoj, a sve više “balkanizovanoj” Americi.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side