09.09.2019 Beograd

Vladimir Gligorov: Dolaze izbori i pare

Vladimir Gligorov: Dolaze izbori i pare
Jedan problem jeste bojkot. Drugi – pregovori s Kosovom. A onda su tu i privredna kretanja, koja nisu ohrabrujuća. Očekivani odgovor vlasti jesu najave da će se povećavati plate i penzije, a tu je i najavljeni plan o javnim ulaganjima u preporod. Za nove četiri godine, deset, dvanaest, a možda i više milijardi evra u – sve. Zašto sve to? Ostavljam po strani Kosovo jer ni vlast niti opozicija ne mogu da očekuju mnogo glasova na tome.

Jedan razlog jeste što nije neverovatno da bojkot i uspe. Uspeh bi bio ukoliko bi izlaznost bila ispod 50 odsto. Kako na skupštinske izbore ne izlazi više od oko 55 odsto glasača koji su na biračkom spisku, nije potrebno mnogo njih da radi nešto drugo na dan glasanja, pa da se to vidi na smanjenoj izlaznosti. Šta god da se misli o opoziciji, prema istraživanjima javnog mnjenja ona bi ipak trebalo da skupi oko petnaestak ili čak dvadesetak odsto glasova ukoliko bi izašla na izbore. Dovoljno je verovatno da samo najogorčeniji protivnici vlasti zaista i bojkotuju izbore, recimo polovina od onih koji bi inače glasali za opozicione stranke, pa bi verovatno izlaznost bila ispod 50 odsto. I legitimnost vladajućih stranaka bila bi u najmanju ruku sporna.

Ovo je, naravno, problem izbornog spiska. Poređenje možda pomaže. U vreme makedonskog referenduma, koji nije uspeo zbog bojkota, a i posle, gospodin Vučić ga je uzimao za primer nedemokratičnosti vlasti jer su ga ignorisale. O tome sam pisao tada, tako da to nije ovde potrebno ponavljati. No, valja zapaziti da je lakše pobediti bojkotom nego glasanjem, bar ukoliko je cilj da se ospori legitimnost vlasti kada joj se već ne može uzeti vlast. Zašto?

Zato što otprilike 45 odsto glasača sa biračkog spiska ne glasa. Tako da, recimo, još 10 odsto glasača ne izađe na izbore, što je manje od 700.000, i opozicija može da tvrdi da je bojkot uspeo. Zbog čega je vladajućim strankama važno da opozicija izađe na izbore i izgubi, kao što bi izgubila i u Makedoniji. Tako da ne pomaže mnogo vređati i kinjiti opoziciju i elitu i već sve koga ne jer je ona potrebna, potrebno je da izađe na izbore da bi naprednjaci i socijalisti tvrdili da su legitimna većina, te stoga i vlast.

Stoga obećanja. Problem je u tome što izvršenje obećanog zavisi ne od toga da vlasti pobede već od toga da opozicija prihvati da izgubi. Ali zašto bi se nova-stara vlast držala obećanja datih onima koji ne mogu da je ugroze osim nesaradnjom od izbora do izbora? Pa nije izvesno da će milijarde obećanja obezbediti potrebnu izlaznost na izborima.

Drugi problem su pare. Da bi one bile obezbeđene iz poreza ili iz prihoda od ulaganja, potrebno je da se povećava privredna aktivnost. Nije, međutim, uopšte izvesno da bi to trebalo očekivati, bar sada nema osnova da se prognozira značajno ubrzanje privrednog rasta. Ukoliko se, recimo, uzme prosek poslednjih deset kvartala, uključujući i poslednji, za koji sad imamo podatke, dakle drugi kvartal ove godine, prosečna stopa rasta jedva da je veća od tri odsto (3,1). U prva dva kvartala ove godine bila je 2,7 odsto.

Uz to, industrijska proizvodnja ima negativnu stopu rasta ove godine, kao i poljoprivredna proizvodnja. Ulaganja se zaista povećavaju jer je značajno živnulo građevinarstvo. Ono bi svakako značajno nastavilo da doprinosi privrednom rastu i ako bi se zaista trošile milijarde na puteve, železnicu, stadione, kanalizaciju, vodovod i na infrastrukturu svake vrste. Kao što bi se privredni rast podstakao povećanjem potrošnje, domaćinstava i države. Jedino što nije izvesno da bi se postiglo da privredni rast bude značajno brži od tri odsto. Ukoliko bi se povećavao spoljnotrgovinski deficit usled povećane potrošnje i ulaganja, a ne bi se značajnije povećala industrijska proizvodnja, pa i poljoprivreda.

Ukoliko glasači ne poveruju u obećanja i ne očekuju povećanu privrednu aktivnost, bar ne ubrzanije nego poslednjih godina, o decenijama da i ne govorimo, nije jasno zašto bi izašli na glasanje, a ne bi nastavili da glasaju nogama i priduže se onima koji su na biračkom spisku, a zapravo nisu više u zemlji ni u privrednom niti u političkom smislu.

Idu, dakle, izbori, dreši se kesa bar na rečima i vlasti se kao i uvek nadaju da će glasači poverovati u ono što znaju da nije i da neće biti. Uspevalo je mnogo puta dosad, pa će možda opet. Ali malo je potrebno pa da ne uspe.

Jedan problem jeste bojkot. Drugi – pregovori s Kosovom. A onda su tu i privredna kretanja, koja nisu ohrabrujuća. Očekivani odgovor vlasti jesu najave da će se povećavati plate i penzije, a tu je i najavljeni plan o javnim ulaganjima u preporod. Za nove četiri godine, deset, dvanaest, a možda i više milijardi evra u – sve. Zašto sve to? Ostavljam po strani Kosovo jer ni vlast niti opozicija ne mogu da očekuju mnogo glasova na tome.

Jedan razlog jeste što nije neverovatno da bojkot i uspe. Uspeh bi bio ukoliko bi izlaznost bila ispod 50 odsto. Kako na skupštinske izbore ne izlazi više od oko 55 odsto glasača koji su na biračkom spisku, nije potrebno mnogo njih da radi nešto drugo na dan glasanja, pa da se to vidi na smanjenoj izlaznosti. Šta god da se misli o opoziciji, prema istraživanjima javnog mnjenja ona bi ipak trebalo da skupi oko petnaestak ili čak dvadesetak odsto glasova ukoliko bi izašla na izbore. Dovoljno je verovatno da samo najogorčeniji protivnici vlasti zaista i bojkotuju izbore, recimo polovina od onih koji bi inače glasali za opozicione stranke, pa bi verovatno izlaznost bila ispod 50 odsto. I legitimnost vladajućih stranaka bila bi u najmanju ruku sporna.

Ovo je, naravno, problem izbornog spiska. Poređenje možda pomaže. U vreme makedonskog referenduma, koji nije uspeo zbog bojkota, a i posle, gospodin Vučić ga je uzimao za primer nedemokratičnosti vlasti jer su ga ignorisale. O tome sam pisao tada, tako da to nije ovde potrebno ponavljati. No, valja zapaziti da je lakše pobediti bojkotom nego glasanjem, bar ukoliko je cilj da se ospori legitimnost vlasti kada joj se već ne može uzeti vlast. Zašto?

Zato što otprilike 45 odsto glasača sa biračkog spiska ne glasa. Tako da, recimo, još 10 odsto glasača ne izađe na izbore, što je manje od 700.000, i opozicija može da tvrdi da je bojkot uspeo. Zbog čega je vladajućim strankama važno da opozicija izađe na izbore i izgubi, kao što bi izgubila i u Makedoniji. Tako da ne pomaže mnogo vređati i kinjiti opoziciju i elitu i već sve koga ne jer je ona potrebna, potrebno je da izađe na izbore da bi naprednjaci i socijalisti tvrdili da su legitimna većina, te stoga i vlast.

Stoga obećanja. Problem je u tome što izvršenje obećanog zavisi ne od toga da vlasti pobede već od toga da opozicija prihvati da izgubi. Ali zašto bi se nova-stara vlast držala obećanja datih onima koji ne mogu da je ugroze osim nesaradnjom od izbora do izbora? Pa nije izvesno da će milijarde obećanja obezbediti potrebnu izlaznost na izborima.

Drugi problem su pare. Da bi one bile obezbeđene iz poreza ili iz prihoda od ulaganja, potrebno je da se povećava privredna aktivnost. Nije, međutim, uopšte izvesno da bi to trebalo očekivati, bar sada nema osnova da se prognozira značajno ubrzanje privrednog rasta. Ukoliko se, recimo, uzme prosek poslednjih deset kvartala, uključujući i poslednji, za koji sad imamo podatke, dakle drugi kvartal ove godine, prosečna stopa rasta jedva da je veća od tri odsto (3,1). U prva dva kvartala ove godine bila je 2,7 odsto.

Uz to, industrijska proizvodnja ima negativnu stopu rasta ove godine, kao i poljoprivredna proizvodnja. Ulaganja se zaista povećavaju jer je značajno živnulo građevinarstvo. Ono bi svakako značajno nastavilo da doprinosi privrednom rastu i ako bi se zaista trošile milijarde na puteve, železnicu, stadione, kanalizaciju, vodovod i na infrastrukturu svake vrste. Kao što bi se privredni rast podstakao povećanjem potrošnje, domaćinstava i države. Jedino što nije izvesno da bi se postiglo da privredni rast bude značajno brži od tri odsto. Ukoliko bi se povećavao spoljnotrgovinski deficit usled povećane potrošnje i ulaganja, a ne bi se značajnije povećala industrijska proizvodnja, pa i poljoprivreda.

Ukoliko glasači ne poveruju u obećanja i ne očekuju povećanu privrednu aktivnost, bar ne ubrzanije nego poslednjih godina, o decenijama da i ne govorimo, nije jasno zašto bi izašli na glasanje, a ne bi nastavili da glasaju nogama i priduže se onima koji su na biračkom spisku, a zapravo nisu više u zemlji ni u privrednom niti u političkom smislu.

Idu, dakle, izbori, dreši se kesa bar na rečima i vlasti se kao i uvek nadaju da će glasači poverovati u ono što znaju da nije i da neće biti. Uspevalo je mnogo puta dosad, pa će možda opet. Ali malo je potrebno pa da ne uspe.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Suverenisti Vladimir Gligorov: Suverenisti

    Šta je ekonomska suverenost? Ovo je donekle pitanje za socijalne demokrate, danas posebno jer gube podršku među radnicima koji se pridružuju populistima, a to će reći nacionalistima. Zašto je to socijaldemokratski problem?

  • Dimitrije Boarov: Srbija pluta ka Aziji Dimitrije Boarov: Srbija pluta ka Aziji

    Naizgled, Srbija nezadrživo pluta ka Aziji, to jest ka Ruskoj Federaciji i Putinovoj Evroazijskoj uniji. Posle Makronove kočnice za proširenje EU, dok se, navodno, sama Evropa ne reformiše, palo je u Moskvi i potpisivanje trgovinskog sporazuma Srbije sa praznom imitacijom evropske ekonomske zajednice. Srpski rusofili i notorni evroskeptici u Beogradu, podjednako raspoređeni u vlasti i opoziciji, čini se da likuju.

  • Vladimir Gligorov: Manje stanovnika, a brži rast Vladimir Gligorov: Manje stanovnika, a brži rast

    Da bi to bilo moguće, potreban je značajan rast produktivnosti. Ovde je potrebno razdvojiti dve stvari. Jedno je rast po stanovniku, koji može da se ubrzava kako se smanjuje stanovništvo. Čak i ako se ukupna proizvodnja zapravo ne povećava. To je druga stvar, rast ukupne proizvodnje uz smanjenje broja stanovnika. To bi zahtevalo da se s manjim brojem stanovnika postigne veća ukupna proizvodna, što će reći da se povećava produktivnost rada.

  • Dimitrije Boarov: Predizborni ili Singapurski model Dimitrije Boarov: Predizborni ili Singapurski model

    Vidim da se rasprava oko najavljenog povećanja plata u javnom sektoru za osam do 15 odsto u idućoj godini počela “produbljavati” iako je većini običnih posmatrača prilično jasno da je reč o predizbornom poklonu vlasti svojoj biračkoj bazi, pretežno povezanoj sa državnom službom.

  • Mijat Lakićević: Evropo, sikter Mijat Lakićević: Evropo, sikter

    Tanja Miščević, šefica pregovaračkog tima Srbije sa Evropskom unijom, napušta položaj. Formalno, reč je o ostavci, u suštini – dobila je otkaz.

  • Mijat Lakićević: Vučićev najbolji neprijatelj Mijat Lakićević: Vučićev najbolji neprijatelj

    Kada bi ga sam pravio, Vučić sebi ne bi mogao da smisli boljeg neprijatelja od Vuka Jeremića. To je za njega prosto idealan protivnik.

  • Dimitrije Boarov: Ex-Yu investicije Dimitrije Boarov: Ex-Yu investicije

    Protekle sedmice je i u Hrvatskoj i u Srbiji veliki publicitet dobila akcija kiparskog biznismena Nebojše Šaranovića, vlasnika tamošnje kompanije Kappa star limited, na Zagrebačkoj berzi, gde je on, preko Rajfajzen banke iz Beča, dokupio nekoliko procenata akcija poznatog hrvatskog proizvođača bajadera i slatkiša Kraš i tako preskočio pet odsto vlasništva nad akcijama ove kompanije, što ga je obavezalo da to i javno obelodani.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side