28.05.2018 Beograd

Vladimir Gligorov: Dilema američke spoljne politike

Vladimir Gligorov: Dilema američke spoljne politike
Jedno vreme sam predavao teoriju međunarodnih odnosa i komparativnu spoljnu politiku, pa sam od studenata tražio da čitaju Henrija Kisindžera. I sada mislim da je njegova doktorska disertacija veoma dobar rad.

Ali je ona manje interesovala studente od “Diplomatije”, koja je, naravno, novija knjiga i zaista može da se koristi i kao udžbenik. U njoj Kisindžer izlaže i trajne dileme američke spoljne politike, od kojih se verovatno središnjom može smatrati da li se više oslanjati na meku moć ili naprosto na silu. I, zapravo, je li prva cilj druge ili je sila i sredstvo i cilj, s tim što se, kada se vidi kao cilj, ono što se naziva nacionalnim interesom i središnji je pojam takozvane realističke škole spoljne politike. Na tu ću se dilemu vratiti.

Pre toga, o prvoj knjizi “Obnovljeni svet”, koja se bavi međunarodnim sistemom 19. veka u Evropi. Sam predmet nije ovde važan već pojam na koji se Kisindžer oslanja. Reč je o legitimnosti. Naime, problem mira, što je u podnaslovu knjige, jeste kako da se urede međunarodni odnosi tako da oni budu prihvaćeni kao legitimni od sila od kojih njegova stabilnost i održivost zavisi? Drukčije rečeno, kako da uspostavljeni odnosi i preuzete obaveze budu viđeni kao legitimni od svih subjekata međunarodnih odnosa. Kisindžer u tome vidi veliku ulogu diplomatije, ali to je opet druga tema.

Primera radi, kada se govori o regionalnoj saradnji na Balkanu, zaista je od ključnog značaja jesu li odnosi koji su uspostavljeni, recimo posle 1999, legitimni u navedenom smislu? To je diplomatsko pitanje jer se ona, diplomatija, zasniva na stepenu legitimnosti međunarodnih odnosa, u ovom slučaju na Balkanu. To je i sistemsko pitanje jer je legitimnost političke geografije uslov očuvanja mira. To je, konačno, i institucionalno pitanje jer efikasnost regionalnih ustanova ili, ako njih nema, onda odnosa između političkih predstavnika, zavisi od toga da li svi jedni druge prihvataju kao subjekte održavanja legitimnosti, u ovom slučaju regionalnih političkih odnosa.

Globalno posmatrano, isto važi. Kisindžer je smatrao da uspostavljanje i održanje legitimnosti međunarodnih odnosa ili, uostalom, sistema, u odlučujućoj meri zavisi od lidera ključnih zemalja, koje će po prirodi stvari, ali ne uvek, biti i najmoćnije, gde moć nije samo određena vojnom silom već i diplomatskim sposobnostima. Ovo drugo je Kisindžeru bilo važno jer se u tome mogu istaći i savetnici, što je tema kojom se on iscrpno bavi u kasnijim knjigama. Ali svakako, za uspostavljanje i održavanje legitimnosti sistema međunarodnih odnosa nije samo važno da su lideri odlučni i odgovorni već i da su posvećeni očuvanju legitimnosti sistema, čak i ako on nije ništa više od nekakve uravnoteženosti multilateralnog odnosa snaga. Međunarodne ustanove i, uostalom, pravo ne mogu to da obezbede jer one najčešće nisu usklađene sa odnosom snaga. Jer ipak sila, gruba sila, jeste u osnovi međunarodnih odnosa, pa samo oni koji mogu da od njene upotrebe, nezavisno od nacionalnog interesa, zaista i mogu da obezbede trajniju legitimnost sistemu međunarodnih, globalnih odnosa.

Nije teško uočiti da ne samo balkanski već i evropski, a i svetski međunarodni odnosi nisu u potrebnoj meri legitimni. Dovoljno je uočiti da Sjedinjene Države nisu njime zadovoljne. Isti je slučaj i sa Rusijom. A tu su onda i sve druge zemlje koje imaju interese u kriznim zonama u svetu.

U tom kontekstu Makron je rekao da je verovatno ključni problem legitimnosti međunarodnog sistema i odnosa u njemu nespremnost Amerike ili, bolje rečeno, njene trenutne administracije da bude sredstvo prinude koju svet koristi u krajnjoj nuždi. Ne da koristi prinudu kada je to u nacionalnom interesu Sjedinjenih Država već kada je u interesu očuvanja svetskog sistema međunarodnih odnosa, dakle da bude sredstvo očuvanja legitimnosti tog sistema. Nasuprot tome stoji rizik unilateralnih mera, kojima je nova američka administracija, ako je suditi po dosadašnjem ponašanju, zapravo jedino sklona.

Problem je, međutim, složeniji. I zaista je ilustracija dileme na koju je ukazao Kisindžer. Naime, SAD su nesumnjivo najmoćnija sila i mogu tu silu da koriste u nacionalnom interesu. No, ostaje pitanje cilja, ne naprosto američkog već onoga koji je usklađen sa odgovornošću zemlje koja svetu može da nametne svoju volju. Koja je njena meka moć? Druga strana dileme jeste ta da su SAD nudile svetu napredniji ustavni i politički sistem. Amerika ima veliku meku moć.

Ključni problem sadašnje američke spoljne politike jeste ne toliko spremnost ili nespremnost da se služi vojnom silom već nepoverenje u meku silu i odustajanje od njenog korišćenja. Razlog su, naravno, unutrašnji politički sukobi, ali su posledice po legitimnost globalnog političkog sistema potencijalno veoma negativne.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Minimalne plate Vladimir Gligorov: Minimalne plate

    Mislio sam da možda ima smisla videti kako stoje stvari s minimalnim platama u grupi balkanskih zemalja uz Austriju (AT) i Mađarsku (HU). Podaci za Srbiju (RS), Makedoniju (MK), Bugarsku (BG), Rumuniju (RO), Hrvatsku (HR), kao i za Albaniju (AL) i Crnu Goru (ME), uglavnom su dostupni, a u manjoj meri i za Bosnu i Hercegovinu (BA) i Kosovo (XK). Valja imati u vidu da su minimalne plate u većini zemalja, osim u Austriji u kojoj ih nema, uglavnom oko 40 odsto prosečne plate.

  • Dimitrije Boarov: Glad za pobedama ili proslavama Dimitrije Boarov: Glad za pobedama ili proslavama

    Nakon što je fudbalski klub “Crvena zvezda”, uz pomoć Fudbalskog saveza Srbije i još ko zna koga drugog, dobio priliku da u proteklu subotu, a ne u četvrtak, kada su svi drugi ligaši igrali poslednje takmičarsko kolo, pompezno u Beogradu proslavi zvanično 28. titulu prvaka (nezvanično 29. titulu), došlo je do očekivane “demonstracije navijačke sile”, sa bakljadom i paljenjem autobusa u kojem su likovali fudbaleri našeg šampiona.

  • Dimitrije Boarov: Malinari i oružari Dimitrije Boarov: Malinari i oružari

    Mada nemam preciznu statistiku, mislim da za poslednjih dvadeset godina nije prošla nijedna, a da “malinari” i “oružari” Srbije nisu organizovali javne proteste i štrajkove.

  • Mijat Lakićević: Ruski lobi u Vladi Srbije Mijat Lakićević: Ruski lobi u Vladi Srbije

    Vulin ima pravo na svoje mišljenje, ali državna politika je nešto drugo. To je rekla Ana Brnabić, predsednica Vlade Srbije, povodom jedne izjave “ministra vojnog”. U ovom kontekstu nevažno je šta je “Aleksandar drugi” rekao – važna je premijerkina “percepcija” – ali, u najkraćem, iz (polu)rečenice Sema Fabricija, šefa evropskog predstavništva u Beogradu, da je “Kosovo ključno za EU”, Vulin je izvukao zaključak da u tom slučaju “Srbija treba da nastavi svojim putem”.

  • Momčilo Pantelić: Par, raspar Momčilo Pantelić: Par, raspar

    Najzad smo doživeli da svetska vest dana bude događaj koji nas ne zabrinjava i podseća na vremena kad smo rasli uz bajke.

  • Dragan Varagić: Zašto živimo u vremenu tabloidnih medija? Dragan Varagić: Zašto živimo u vremenu tabloidnih medija?

    Da bi danas medij opstao kao “najveći” i time zaradio najviše sredstava – najbrži, najjednostavniji i najjeftiniji način da se to postigne jeste kreiranjem tabloidnog medija.

  • Andrej Zarević: Kandidati i zamajavanje Andrej Zarević: Kandidati i zamajavanje

    Parlamentarni izbori u Italiji održani su 4. marta, kada i izbori u Beogradu za gradsku vlast. Izbori u Italiji, za razliku od beogradskih, nisu imali jasnog pobednika. Najveći broj glasova i poslanika dobile su populističke stranke koje nemaju mnogo zajedničkog, pa je s rascepkanim parlamentom bilo teško doći do saglasja kako bi vlada mogla izgledati i ko bi je mogao voditi.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side