Vladimir Gligorov: Deficiti i strah od njih
27.11.2017 Beograd

Vladimir Gligorov: Deficiti i strah od njih

Vladimir Gligorov: Deficiti i strah od njih
Ukoliko se ubrza srpski privredni rast, deficit u spoljnotrgovinskoj razmeni će se povećati, a možda i budžetski deficit. Je li to problem? Ukoliko se ubrzanje privrednog rasta ostvari i održi, ne mora da bude. Iz dva razloga.

Prvi jeste da bi spoljnotrgovinski deficit bio posledica povećanih stranih ulaganja i povećanog uvoza usled rasta potrošnje, privatne i javne. Ovo sve vodi povećanju stranog duga ili stranih obaveza. I jedno i drugo je potrebno finansirati ili izvozom ili stvaranjem novih finansijskih obaveza prema inostranstvu. Tako da održivost stranog duga zavisi od toga da li se povećava izvoz i da li je privredni rast dovoljno brz da strani finansijeri ili investitori mogu da očekuju da će im se novac vratiti.

Jednostavno rečeno, potrebno je da ulaganja povećavaju izvoz i da je privredni rast brži od rasta stranih obaveza.

I jedno i drugo može da zavisi od izvora privrednog rasta. Recimo u periodu posle 2001, a pre krize iz 2008-2009, privredni rast je u ne maloj meri bio obezbeđen povećanjem potrošnje, čiji je ne mali deo išao na uvoz trajnih dobara za potrebe domaćinstava. Ovo je razumljivo kada se ima u vidu da se u poslednjoj deceniji prošloga veka uglavnom nisu mogla obnavljati trajna potrošna dobra. A i pristup kreditima u bankrotiranom bankarskom sistemu je bio nepostojeći. No, spoljnotrgovinski deficiti i nagomilani spoljni dug u periodu pre finansijske krize su bili neodrživi ukoliko se ne bi promeni odnos izvoza i uvoza, do čega je i došlo naročito pošto su iscrpene mogućnosti dodatnog zaduživanja javnog sektora. Problem koji je svejedno stao jeste taj što se privredni rast nije oporavio i stoga ne garantuje održivost stranih dugova, čak i da se oni ne povećavaju u odnosu na ukupnu proizvodnju.

Sada se razmatra ubrzanje rasta povećanjem potrošnje, pre svega javne. No, kako će se povećavati plate u javnom sektoru, one će se postepeno povećavati i u privatnom sektoru. Što će, svakako, imati za posledicu rast uvoza, koji se već jedno vreme svejedno ubrzava. To, međutim, ovoga puta, ne bi trebalo da je posledica stranog finansiranja, koje bi trebalo da pre svega bude okrenuto ulaganjima u proizvodnju, i to onu koja za cilj ima izvoz. Opet, za razliku od prve decenije ovoga veka, srpska je privreda sada mnogo otvorenija u tom smislu da ima veoma liberalizovan pristup regionalnim i evropskim tržištima. U načelu, trebalo bi da je lakše prodati na stranom nego na domaćem tržištu, posebno onima koji nemaju jednu ili drugog monopolskog položaja na domaćem tržištu. Dakle, posebno za nove preduzetnike, dostupnost evropskih i regionalnih tržišta bi trebalo da sasvim podsticajna, a isto i u još većoj meri važi za strane preduzetnike i investitore. Zaista, veća strana ulaganja znače veći uvoz, ali izvršavanje finansijskih obaveza prema inostranstvu znače veći izvoz, ako nije napravljena greška da nema proizvodnje za izvoz – u kom slučaju se strane obaveze neće moći finansirati.

Da do ovog poslednjeg ne bi došlo, važna je politika kursa. Opet, greška u periodu posle 2001. je bila da se vodila politika kursa koja se može okarakterisati kao fiksni kurs sa povremenom devalvacijom. Ovo ima za posledicu da podstiče potrošnju, jer će sutra kada dinar devalvira sve biti skuplje, što opet ubrzava inflaciju i povećava uvoz. Uz to, štedi se u stranom novcu, jer je to način da se izbegne neželjeni efekat devalvacije. Takođe, uzimaju se krediti u stranom novcu, jer su kamatne stope niže budući da kamate u domaćem novcu moraju da uračunavaju budući efekat devalvacije, pa su više. Konačno, inflacija je brža u sektoru usluga, jer su uvozne cene date, što opet vodi ulaganjima u aktivnosti koje imaju mali izvozni efekat. I to sve vodi rastu stranih obaveza, koje se ne mogu finansirati ukoliko se sve to ne promeni tako da se poveća izvoz i smanji sektor usluga na račun izvoznog.

Danas je, mislim, rizik manji nego u periodu pre krize, jer je kurs uglavnom usklađen sa spoljnom razmenom i sa potrebnom konkurentnošću srpske privrede. Nominalna apresijacija do koje je došlo ove godine je verovatno jednim delom posledica pogrešnog predviđanja privrednih kretanja, pa su kamate bile više nego što je bilo potrebno. Očekivalo se, kao što je poznato, da će rast biti gotovo duplo brži nego što će na kraju biti, tako da je monetarna politika bila u neskladu sa privrednim kretanjima. Sa sličnim problemom bi mogla privreda da se suoči i sledeće godine jer se predviđa privredni rast koji nije neostvariv, ali je u neskladu sa ovogodišnjim kretanjima a i oslanja se, kao što je već rečeno, na potrošnju, a manje na ulaganja.

Ukupno uzevši, ukoliko se ne naprave greške u monetarnoj politici i ako se ne krene sa kupovanjem političke podrške, što je sasvim moguće, ubrzanje privrednog rasta, čak i manje nego što se najavljuje, ali koje bi se proteglo na nekoliko godina, svakako će biti praćeno povećanjem uvoza i spoljnotrgovinskog deficita, ali to ne bi trebalo da je neodrživo. Ali, kako se politički odnosi intenziviraju, kako se nekada govorilo, rđava prošlost se svakako može ponoviti.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
E-pretplata
Pročitajte i...
  • Nadežda Gaće: Stvarno... a šta posle? Nadežda Gaće: Stvarno... a šta posle?

    Stvarno je naslov eseja Ibera Vedrina, bivšeg ministra inostranih poslova Francuske, objavljenog u ovom broju Novog magazina, publikovanog pandemijskog juna 2020, u kojem se bavi pitanjem šta posle Korone? Mnogo je razmišljanja na tu temu, ali kod Vedrina postoji meni inspirativna postavka.

  • Mijat Lakićević: Očarani razočaranjem Mijat Lakićević: Očarani razočaranjem

    Oni kao hoće da nas prime, a mi kao hoćemo da uđemo. Ovom rečenicom – parafrazirajući onog vojnika iz rata u Sloveniji početkom devedesetih – sve češće se na opozicionoj sceni kvalifikuje proces pridruživanja Srbije Evropskoj uniji. Drugim rečima – niti Srbija hoće zaista da uđe u Evropsku uniju niti EU hoće da primi Srbiju.

  • Dimitrije Boarov: Katastar kao usko grlo Dimitrije Boarov: Katastar kao usko grlo

    Stiče se utisak da se RGZ navikao na birokratsku supremaciju nad vlasništvom (jer tamo gde se o vlasništvu navodno konačno odlučuje, tamo je moć i sve drugo što uz nju ide), a na drugoj strani, i Vladi odgovara hronični svojinski nered u kojem poslednju reč može, u svakom ad hoc slučaju, imati najviša izvršna vlast

  • Dimitrije Boarov: Čari "finansijskih instrumenata" Dimitrije Boarov: Čari "finansijskih instrumenata"

    Stičem utisak da je Vlada Srbije otkrila čari “finansijskih instrumenata” kojima se poskrivećki može dolivati novac poreskih obveznika u državne firme, što upućuje na zaključak da ništa nije skupo kada treba “lakirati” njene poslovne poteze kako bi vladajuća “politika uspeha” ostala nenarušena.

  • Vladimir Gligorov: 100 evra Vladimir Gligorov: 100 evra

    Nije sporno da srpske vlasti nisu podelile (gotovo) svima po 100 evra s ciljem da se umanji siromaštvo ili nejednakost već zato da bi bolje prošli na izborima. To, međutim, ne znači da ta mera nije uticala na društvenu nejednakost.

  • Vladimir Gligorov: Državne plate Vladimir Gligorov: Državne plate

    Kako to već biva, povećanje plata u javnom sektoru sledeće godine najavljeno je, naravno, kao redak svetski uspeh. Malo koja druga zemlja će u tome uspeti, a najverovatnije nijedna. Jer, čini se da je tvrdnja da nemaju prostora u budžetu.

  • Momčilo Pantelić: Magija prazne stolice Momčilo Pantelić: Magija prazne stolice

    Izborno nadmetanje u Americi dodatno se rasplamsalo gašenjem života legendarne članice Vrhovnog suda Rut Bejder Ginsburg (87). Predsednik Donald Tramp i njegov izazivač Džo Bajden u izvesnoj meri su postali taoci njene zaostavštine.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
No? istraživa?a 2020
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side