19.06.2017 Beograd

Vladimir Gligorov: Budućnost EU

Vladimir Gligorov: Budućnost EU
Ima naravno i važnijih tema, ali rasprava o tome hoće li se EU održati još uvek zaokuplja mnoge. Mene je zanimalo da vidim ima li zajedničkih karakteristika među političkim zajednicama koje nisu uspele da se održe.

Pođimo od Austrougarske. Posle 1967. reč je o ugovornoj zajednici zasnovanoj na sporazumu, koja je imala vojsku i centralnu banku, bila je carinska unija i centralna se vlast finansirala iz doprinosa dva sastava dela, čija se razmera usaglašavala svakih deset godina.

Uzmimo potom Jugoslaviju, koja je zaista imala Ustav, koji je međutim omogućavao secesiju federalnih jedinica. Zapravo, ako se pogleda istorijat ustavnosti moglo bi se reći da sa jedne strane nikada trajan ustavni sporazum nije ni postojao, tako da je svaki ustav bio jedna nova verzija provizorijuma. Pored vojske i centralne banke, bilo je malo zajedničkih nadležnosti, a federalna vlast finansirala se doprinosima koji su bili usklađeni s privrednom snagom republika.

Veoma je različit bio sistem Sovjetskog Saveza, naravno, ali to jeste takođe bila sporazumna zajednica jer je postojalo pravo na otcepljenje. Koje je uostalom i iskorišćeno pri raspadu. Za razliku od Austrougarske i Jugoslavije, fiskalni je sistem bio centralizovan i zemlja je imala vojsku i centralnu banku. Pred sam raspad napravljen je pokušaj fiskalne decentralizacije. No, ključni sporovi nisu bili toliko oko toga ko koliko plaća u zajedničku kasu već koliko se i gde iz nje ulaže. Što je, naravno, proisticalo iz prirode državno-svojinskog sistema privređivanja.

Konačno, Evropska unija je zasnovana na ugovoru jer je pokušaj usvajanja ustava propao. Ima centralnu banku, mada sve zemlje članice nisu još uvek u monetarnoj uniji iako imaju obavezu da joj se u nekom času pridruže. Unija se finansira doprinosima, uglavnom u skladu s privrednom snagom članica. Sam budžet je mali, oko jedan odsto dohotka EU, i ne sadrži troškove odbrane jer EU nema vojsku.

Zanimljivo je da se Austrougarska nije raspala zato što je bila novčana unija i imala je centralnu banku. Zapravo, sva je prilika da je opstala sve do ratnog poraza u velikoj meri jer je imala zdravu monetarnu politiku. Čak i u vreme finansijskih kriza makroekonomska stabilnost je održana zahvaljujući politici zdravog novca (vezanog za zlato što je tako bilo uobičajeno u to vreme). Zaista, nije imala naročito uspeha u zajedničkim ulaganjima, posebno onim koja nisu bila vezana za potrebe vojske, u ne maloj meri zato što nije mogla da oporezuje niti da se zadužuje. Ovo nije neslično Jugoslaviji, koja je takođe u najvećoj meri izgubila pravo na raspisivanje poreza. A federalne vlasti se takođe nisu zaduživale, dok je do preuzimanja zajedničke odgovornosti za strane dugove došlo tek pred sam kraj, i to na nagovor Međunarodnog monetarnog fonda.

Sovjetski Savez je bio u drugačijem položaju jer je gomilao unutrašnje dugove uglavnom na papiru, dok je strane dugove, koji nisu bili mali, na kraju sve preuzela Rusija. Unutrašnji su eliminisani inflacijom, uostalom kao i u Jugoslaviji, gde to nije bilo moguće u potpunosti usled postojanja štednje u stranom novcu. Tako da je to rešeno bankrotstvom jedne ili druge vrste. Naravno, i naslednice Austrougarske su izbrisale unutrašnje obaveze hiperinflacijama.

Evropska unija je bila pred sličnom alternativom, koju je izbegla. No, taj problem ostaje u meri u kojoj ne postoji mogućnost da se oporezivanjem finansiraju izdaci, posebno u vreme recesija i kriza. A i da se poreski sistem koristi kako bi se obezbedila solventnost država članica, a i valjano rasporedila odgovornost za fiskalnu politiku na svim nivoima.

Evropska unija takođe nema značajniji uticaj na socijalnu bezbednost svojih građana. Ovo je, takođe, bilo karakteristično i za Austrougarsku i Jugoslaviju. Uz to, EU nema ni druge instrumente bezbednosti jer ne raspolaže ni vojskom ni policijom. Tako da nema ni izvršnu vlast, što je u ne maloj meri bio slučaj i sa Jugoslavijom i Austrougarskom. Ove druge dve su imale spoljnu politiku upravo zato što su u velikoj meri bile vojne države. Uostalom, kao i Sovjetski Savez. No, vojska se pokazala više kao problem nego kao faktor stabilnosti ovih triju danas nepostojećih političkih zajednica.

Sve ove države imale su zajedničko tržište i trgovačku politiku, od koje se odustalo kada su se raspale. Manje-više sve su smatrale da fiskalna suverenost, koju su u velikoj meri imale, treba da bude podržana sopstvenom trgovačkom politikom jer inače zajedničko tržište uslovljava fiskalne mere. A sledeći korak bio je osnivanje sopstvene centralne banke kako bi se monetizovali dugovi i finansirale nove obaveze.

Istorijski posmatrano, dakle, problem održanja Evropske unije nije zajednička centralna banka, zajednička trgovačka politika, pa ni nepostojanje snaga bezbednosti. Ona zavisi od sticanja prava na fiskalnu politiku (pravo da oporezuje) i od značaja za socijalnu bezbednost i jednakost mogućnosti. Ovo, naravno, podrazumeva neki vid ustavnog sporazuma. Zemlje koje su mi poslužile kao poređenje imale su vojske, ali nisu imale ustave u pravom smislu te reči, usled čega ili uopšte nisu imale fiskalnu legitimnost ili je ona bila osporavana, posebno u oblasti socijalne bezbednosti, i onima, kao što je obrazovanje, koje su u osnovi jednakih mogućnosti građana. Tako da budućnost EU zavisi, jednostavno rečeno, od toga hoće li doći do dogovora o nekim elementima fiskalne unije.

 

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU? Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU?

    Izbori za Evropski parlament biće iduće godine ozbiljan ispit za evropski projekat. Kakva će biti Unija posle izbora pitanje je brojnih konferencija i analiza u Evropi i van nje.

  • Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore” Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore”

    Negde 1988. Milošević je postao apsolutni lider Srbije. Te godine obračunava se i sa autonomijom Vojvodine i najavljuje slično za Kosovo i Crnu Goru, ali i za ostale koji se ne slažu s njim.

  • Dimitrije Boarov: Piketijev manifest Dimitrije Boarov: Piketijev manifest

    Paralelno sa famoznim protestom Žutih prsluka u Francuskoj, koji neki analitičari smatraju protestom sitne buržoazije protiv one krupne (dakle, vidom sukoba na desnici), u Parizu je, sa neke vrste “leve obale” javne scene, lansiran i Manifest za demokratizaciju Evrope, koji je sačinila grupa intelektualaca na čelu sa ovde veoma poznatim ekonomskim istoričarem Tomom Piketijem i manje poznatim Antoanom Vošeom.

  • Momčilo Pantelić: Poredak a la kart Momčilo Pantelić: Poredak a la kart

    Uspelo je Donaldu Trampu da uzvrpolji i božićni spokoj. Kako u Americi tako i izvan nje. Pa i u nekim krajevima koji se prigodno drže drugačijih kalendara.

  • Vladimir Gligorov: Sledeća kriza Vladimir Gligorov: Sledeća kriza

    Američka centralna banka želi da normalizuje monetarnu politiku. Ovo je praktično promena monetarnog režima, i to ne onog koji je uspostavljen posle 2008, kada je njena kamatna stopa, ona koju zaračunava centralna banka, spuštena na nulu.

  • Momčilo Pantelić: Geografija (ni)je sudbina Momčilo Pantelić: Geografija (ni)je sudbina

    Nema sličnosti, reklo bi se, između francuskih Žutih prsluka, Bregzita, uspona Donalda Trampa, rasta Kine, širenja Rusije, međunarodnog rejtinga EU i strateškog lelujanja Srbije.

  • Ivan Jovanović: Počasti i stara dobra vremena Ivan Jovanović: Počasti i stara dobra vremena

    Novogodišnji i božićni praznici tek što su prošli, a imali smo dve vesti koje su nas rastužile. Paradoksalno, otišle su dve legende srpske kulture iako jedan od njih nije bio ličnost iz kulture: jedna je Marko Nikolić, a druga Dragoslav Šekularac, verovatno prva sportska pop-kulturna ikona i prvi jugoslovenski sportista čija popularnost beše tolika da je dobio i film o sebi, “Šeki snima, pazi se” Marijana Vajde iz 1962.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side