19.06.2017 Beograd

Vladimir Gligorov: Budućnost EU

Vladimir Gligorov: Budućnost EU
Ima naravno i važnijih tema, ali rasprava o tome hoće li se EU održati još uvek zaokuplja mnoge. Mene je zanimalo da vidim ima li zajedničkih karakteristika među političkim zajednicama koje nisu uspele da se održe.

Pođimo od Austrougarske. Posle 1967. reč je o ugovornoj zajednici zasnovanoj na sporazumu, koja je imala vojsku i centralnu banku, bila je carinska unija i centralna se vlast finansirala iz doprinosa dva sastava dela, čija se razmera usaglašavala svakih deset godina.

Uzmimo potom Jugoslaviju, koja je zaista imala Ustav, koji je međutim omogućavao secesiju federalnih jedinica. Zapravo, ako se pogleda istorijat ustavnosti moglo bi se reći da sa jedne strane nikada trajan ustavni sporazum nije ni postojao, tako da je svaki ustav bio jedna nova verzija provizorijuma. Pored vojske i centralne banke, bilo je malo zajedničkih nadležnosti, a federalna vlast finansirala se doprinosima koji su bili usklađeni s privrednom snagom republika.

Veoma je različit bio sistem Sovjetskog Saveza, naravno, ali to jeste takođe bila sporazumna zajednica jer je postojalo pravo na otcepljenje. Koje je uostalom i iskorišćeno pri raspadu. Za razliku od Austrougarske i Jugoslavije, fiskalni je sistem bio centralizovan i zemlja je imala vojsku i centralnu banku. Pred sam raspad napravljen je pokušaj fiskalne decentralizacije. No, ključni sporovi nisu bili toliko oko toga ko koliko plaća u zajedničku kasu već koliko se i gde iz nje ulaže. Što je, naravno, proisticalo iz prirode državno-svojinskog sistema privređivanja.

Konačno, Evropska unija je zasnovana na ugovoru jer je pokušaj usvajanja ustava propao. Ima centralnu banku, mada sve zemlje članice nisu još uvek u monetarnoj uniji iako imaju obavezu da joj se u nekom času pridruže. Unija se finansira doprinosima, uglavnom u skladu s privrednom snagom članica. Sam budžet je mali, oko jedan odsto dohotka EU, i ne sadrži troškove odbrane jer EU nema vojsku.

Zanimljivo je da se Austrougarska nije raspala zato što je bila novčana unija i imala je centralnu banku. Zapravo, sva je prilika da je opstala sve do ratnog poraza u velikoj meri jer je imala zdravu monetarnu politiku. Čak i u vreme finansijskih kriza makroekonomska stabilnost je održana zahvaljujući politici zdravog novca (vezanog za zlato što je tako bilo uobičajeno u to vreme). Zaista, nije imala naročito uspeha u zajedničkim ulaganjima, posebno onim koja nisu bila vezana za potrebe vojske, u ne maloj meri zato što nije mogla da oporezuje niti da se zadužuje. Ovo nije neslično Jugoslaviji, koja je takođe u najvećoj meri izgubila pravo na raspisivanje poreza. A federalne vlasti se takođe nisu zaduživale, dok je do preuzimanja zajedničke odgovornosti za strane dugove došlo tek pred sam kraj, i to na nagovor Međunarodnog monetarnog fonda.

Sovjetski Savez je bio u drugačijem položaju jer je gomilao unutrašnje dugove uglavnom na papiru, dok je strane dugove, koji nisu bili mali, na kraju sve preuzela Rusija. Unutrašnji su eliminisani inflacijom, uostalom kao i u Jugoslaviji, gde to nije bilo moguće u potpunosti usled postojanja štednje u stranom novcu. Tako da je to rešeno bankrotstvom jedne ili druge vrste. Naravno, i naslednice Austrougarske su izbrisale unutrašnje obaveze hiperinflacijama.

Evropska unija je bila pred sličnom alternativom, koju je izbegla. No, taj problem ostaje u meri u kojoj ne postoji mogućnost da se oporezivanjem finansiraju izdaci, posebno u vreme recesija i kriza. A i da se poreski sistem koristi kako bi se obezbedila solventnost država članica, a i valjano rasporedila odgovornost za fiskalnu politiku na svim nivoima.

Evropska unija takođe nema značajniji uticaj na socijalnu bezbednost svojih građana. Ovo je, takođe, bilo karakteristično i za Austrougarsku i Jugoslaviju. Uz to, EU nema ni druge instrumente bezbednosti jer ne raspolaže ni vojskom ni policijom. Tako da nema ni izvršnu vlast, što je u ne maloj meri bio slučaj i sa Jugoslavijom i Austrougarskom. Ove druge dve su imale spoljnu politiku upravo zato što su u velikoj meri bile vojne države. Uostalom, kao i Sovjetski Savez. No, vojska se pokazala više kao problem nego kao faktor stabilnosti ovih triju danas nepostojećih političkih zajednica.

Sve ove države imale su zajedničko tržište i trgovačku politiku, od koje se odustalo kada su se raspale. Manje-više sve su smatrale da fiskalna suverenost, koju su u velikoj meri imale, treba da bude podržana sopstvenom trgovačkom politikom jer inače zajedničko tržište uslovljava fiskalne mere. A sledeći korak bio je osnivanje sopstvene centralne banke kako bi se monetizovali dugovi i finansirale nove obaveze.

Istorijski posmatrano, dakle, problem održanja Evropske unije nije zajednička centralna banka, zajednička trgovačka politika, pa ni nepostojanje snaga bezbednosti. Ona zavisi od sticanja prava na fiskalnu politiku (pravo da oporezuje) i od značaja za socijalnu bezbednost i jednakost mogućnosti. Ovo, naravno, podrazumeva neki vid ustavnog sporazuma. Zemlje koje su mi poslužile kao poređenje imale su vojske, ali nisu imale ustave u pravom smislu te reči, usled čega ili uopšte nisu imale fiskalnu legitimnost ili je ona bila osporavana, posebno u oblasti socijalne bezbednosti, i onima, kao što je obrazovanje, koje su u osnovi jednakih mogućnosti građana. Tako da budućnost EU zavisi, jednostavno rečeno, od toga hoće li doći do dogovora o nekim elementima fiskalne unije.

 

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Benevolentni diktator Vladimir Gligorov: Benevolentni diktator

    U ekonomskoj teoriji koristi se fiktivni lik benevolentnog diktatora. On može da bude od mnogostruke koristi. Uzmimo da on ima neposredan uvid u sklonosti i sposobnosti svake pojedine osobe neke zajednice, društva ili države.

  • Vladimir Gligorov: Francuska i Evropa Vladimir Gligorov: Francuska i Evropa

    Kada bi Francuzi glasali za napuštanje Evropske unije, to bi promenilo sve. Kako izgleda, neće. Zašto?

  • Dimitrije Boarov: Taktika protiv strategije Dimitrije Boarov: Taktika protiv strategije

    Ima nečeg neobičnog u tome što je jedan gorljivi zagovornik evropskih integracija Srbije, kakav je prof. dr Miroljub Labus, nekadašnji potpredsednik u vladi Vojislava Koštunice, a pre toga i potpredsednik DS u Đinđićevo vreme, izgovorio ono što je možda “u mislima” današnje vladajuće koalicije, a na dobošima desnog dela srpske opozicije.

  • Dimitrije Boarov: Beskonačni stečaj Dimitrije Boarov: Beskonačni stečaj

    Unutrašnja dinamika privrednih procesa u nekoj zemlji, kažu ekonomisti, najbolje se vidi po brzini kojom se odvijaju stečajni postupci, to jest po brzini po kojoj se sa tržišta izbacuju neuspešna privredna društva, a preostali kapital angažovan u njima – ponovo vraća u obrt. Srbija je u tom pogledu beznadežno zaostala zemlja.

  • Vladimir Gligorov: Pohvale Vladimir Gligorov: Pohvale

    Na čemu se zasnivaju pohvale iz inostranstva srpskim reformama? U opozicionoj javnosti, građanskoj kao i patriotskoj, obično se kaže da je to zato što je Vlada kooperativna u ispunjavanju stranih interesa.

  • Nebojša Pešić: Pravila vučjeg čopora Nebojša Pešić: Pravila vučjeg čopora

    Kada se vuk povredi tokom lova ili zanemoća usled bolesti, njegov život zavisi isključivo od toga da li će ostatak čopora pokazati samilost i ostaviti mu poneku neoglodanu kost. Samilost inače traje dok čopor ne ogladni i ne ostavi ranjenog člana u bespuću.

  • Jelka Jovanović: Ramuš i Talat, dve priče Jelka Jovanović: Ramuš i Talat, dve priče

    Ramuš Haradinaj, kao stara zvezda, i Talat Džaferi, kao nadolazeća, najčešće su pominjana imena sa Zapadnog Balkana ovih dana.

Preporuke prijatelja
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side