22.05.2017 Beograd

Vladimir Gligorov: Benevolentni diktator

Vladimir Gligorov: Benevolentni diktator
U ekonomskoj teoriji koristi se fiktivni lik benevolentnog diktatora. On može da bude od mnogostruke koristi. Uzmimo da on ima neposredan uvid u sklonosti i sposobnosti svake pojedine osobe neke zajednice, društva ili države.

Na osnovu sposobnosti empatije, koja proističe iz potpunog odsustva ličnog interesa – iz benevolentnosti. Imajući sposobnost identifikacije sa svakim pojedinačno, benevolentnost bi se ogledala i u tome što bi bilo moguće koordinisati delanje svih i svakog pojedinačno kako bi se u najvećoj mogućoj meri ostvarili ti pojedinačni interesi. Za ostvarenje takvog koordinisanog zajedničkog delanja bilo bi potrebno da se isključe moguće spekulacije pojedinaca da bi mogli da prođu još bolje na tuđi račun. Usled čega bi ta benevolentnost bila primenjena diktatorski, dakle prinudom da svako čini upravo ono što je u najbolje skladu s njihovim pojedinačnim sklonostima i sposobnostima.

Ova se fikcija koristi kako bi se utvrdilo kako bi izgledala, recimo, takva privreda, čime se omogućava da se istraži da li je isti takav ishod saglasnosti javnog i privatnog interesa, da to tako kažem, moguć decentralizovanim ili demokratskim ili jednostavno spontanim postupkom. U tome ustanove kao što je tržište i poreski sistem ili, u političkom kontekstu, glasanje igraju ključnu ulogu. Ovim teorijskim postupkom dolazi se do uslova pod kojim je zaista tako da decentralizovani postupci odlučivanja obezbeđuju ostvarenje istog rezultata koji je dostupan benevolentnom diktatoru. Kako je postojanje benevolentnog diktatora ne samo fiktivno već i neostvarivo, saznanje da nije potreban i da demokratsko odlučivanje i tržišna koordinacija, uz odgovarajući poreski sistem, mogu pod određenim uslovima, dakle u kontekstu odgovarajućeg sistema pravila, da ostvare isti cilj, svakako je veoma korisno.

Diktatori ili autokrate, izvan teorije, imaju sasvim druge stvari na pameti. Najpre, benevolentni diktator ne mora da strepi od konkurencije. Ne samo zato što ga teorija stavlja u takav kontekst već i zato što mu se ne pripisuje nikakav lični interes. Stvarne autokrate imaju lične interese i ličnu korist od diktatorskih moći. Tačno je da ne mali broj njih teži da sebe predstavlja kao skromne osobe koje jedino mare za dobrobit naroda, ali opet tu je ako ništa drugo to osećanje moći, a potom i nespornih ličnih koristi koje ne moraju sve da budu novčane, ali najčešće jesu. Zaista, kao i neki drugi velikodostojnici, recimo crkveni, autokrate znaju da predstavljaju relativnu raskoš kojom se okružuju potrebom da se time predstavi zajednica, narod ili država, ali to jesu svejedno lične koristi. Pa čak ako asketski diktator i nema neku potrebu za njima i one ga ne motivišu u poslu koji obavlja, njegovi konkurenti mogu da budu zainteresovani upravo za uživanje tih dobara – moći i bogatstva. Usled čega, u stvarnosti, diktator mora da vodi računa o konkurentima i da raspolaže sredstvima da ih omogući.

Potom, nikada nije jednostavno znati šta narod hoće, a nekmoli šta svaki pojedinac može da doprinese i s kakvom bi nagradom bio zadovoljan. Tako da se autokrate najčešće pozivaju na neki kolektivni interes, recimo narodni, nacionalni, javni ili jednostavno državni. Ovo ima dodatnu prednost što su ti interesi dugovečniji, bar tako kako se predstavljaju ili se mogu predstaviti, od bilo kod pojedinca. Autokrate često motivišu svoja delanja obavezama prema precima ili posebno velikanima među njima. Ovo je posebno efikasno kako bi se ukazalo na slabosti demokratije. Glasanjem se može postići bilo kakva odluka, pa i ona kojom se krši zavet prema ocima nacije ili prema njenim herojima. Usled čega diktator može da bude benevolentan prema precima, ali upravo zbog toga ne i prema savremenicima.

Konačno, realna prinuda čak i ako je nošena najboljom namerom nije lišena neprijatnosti i stvarnih troškova. Sa jedne strane, tu je neminovno osećanje nepravde čiju motivacionu snagu ne bi trebalo potcenjivati. Sa druge strane, tu su osujećeni planovi, što je stvarni trošak ukoliko su uloženi vreme i sredstva u neki životni plan ili tek ograničeni poslovni ili društveni poduhvat. Usled čega se autokrate suočavaju s neprestanim rizikom nestabilnosti, što obično zahteva povećana sredstva prinude – sve do granice izdrživosti.

Tako da autokrate najčešće umesto benevolentnošču završe vladanjem silom, što može da izazove otpor bilo za vreme autokratove vlade ili kada ju je potrebno naslediti. Tako da je dobro prisetiti se da je fikcija benevolentnog diktatora korisna samo zato da bi se pokazalo da on nije neophodan; postoje institucionalne zamene zasnovane na pojedinačnim interesima i ponašanju – tržište, vladavina prava, demokratsko odlučivanje, fiskalni sistem – koje daju iste rezultate, i to u stvarnosti, a ne samo u teoriji.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Nenad Živković: O nelagodi u kulturi Nenad Živković: O nelagodi u kulturi

    Srbija je na svom putu u slavu, večnost i Evropsku uniju zaglavljena ne samo u političkom i emotivnom glibu nerešenog statusa svoje kolevke već i u patetičnim izlučevinama droba severno od svog srca – šta je kome bliže, predmet ili organ; ona je još više, čini se beznadežno, potonula u sopstvenu nesposobnost da se suoči s neophodnošću da se menja zaistinski, temeljno i iznutra, kako bi uopšte postojala.

  • Dimitrije Boarov: Sto godina "Crvenog oktobra" Dimitrije Boarov: Sto godina "Crvenog oktobra"

    Kao i u samoj Rusiji, tako i u Srbiji stogodišnjica Velike oktobarske revolucije (7. novembra 1917) oficijelno praktično nije ni spomenuta iako je poredak “socijalizma”, zasnovan na tekovinama ovog epohalnog događaja 20. stoleća, i kod nas trajao skoro pola veka.

  • Dimitrije Boarov: Koska je bačena Dimitrije Boarov: Koska je bačena

    Nakon što je šef delegacije MMF-a za Srbiju Džejms Ruf završio svoju “tehničku posetu” Beogradu, Fiskalni savet je izašao u javnost sa svojom analizom fiskalnih kretanja u našoj zemlji ove godine, a tim povodom Pavle Petrović, šef Saveta, izjavio je krajem prošle sedmice da “postoji prostor za povećanje penzija i plata u javnom sektoru u 2018. i to do pet odsto u proseku, što odgovara rastu BDP-a” (Tanjug, 28. septembra).

  • Dimitrije Boarov: Novo razmatranje o Jugoslaviji Dimitrije Boarov: Novo razmatranje o Jugoslaviji

    Iako je praktično nestala još pre 27 godina, Jugoslavija očigledno ponovo provocira istraživanja i izjašnjavanja u Srbiji.

  • Jelka Jovanović: Roditelji ili krvnici Jelka Jovanović: Roditelji ili krvnici

    Teška optužba? Možda, posebno što nije reč o psihopatama koje zlostavljaju svoju decu na sve zamislive i nezamislive načine.

  • Vladimir Gligorov: Promene Vladimir Gligorov: Promene

    Koliko se privreda promenila u poslednjih nekoliko godina? Odgovor je – ne previše. Ovo se može videti u saopštenju Republičkog zavoda za statistiku o veličini, strukturi i rastu domaćeg proizvoda i dodate vrednosti od 2013. do danas.

  • Nebojša Pešić: Mafija i država Nebojša Pešić: Mafija i država

    Kada je pre godinu dana u sačekuši ubijen Aleksandar Stanković zvani Sale Mutavi, inače vođa navijačke grupe “Janičari”, osuđen za dilovanje droge i nelegalno posedovanje oružja, digao se čitav državni vrh.

Preporuke prijatelja
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side Zemunske kapije festival nauke