22.05.2017 Beograd

Vladimir Gligorov: Benevolentni diktator

Vladimir Gligorov: Benevolentni diktator
U ekonomskoj teoriji koristi se fiktivni lik benevolentnog diktatora. On može da bude od mnogostruke koristi. Uzmimo da on ima neposredan uvid u sklonosti i sposobnosti svake pojedine osobe neke zajednice, društva ili države.

Na osnovu sposobnosti empatije, koja proističe iz potpunog odsustva ličnog interesa – iz benevolentnosti. Imajući sposobnost identifikacije sa svakim pojedinačno, benevolentnost bi se ogledala i u tome što bi bilo moguće koordinisati delanje svih i svakog pojedinačno kako bi se u najvećoj mogućoj meri ostvarili ti pojedinačni interesi. Za ostvarenje takvog koordinisanog zajedničkog delanja bilo bi potrebno da se isključe moguće spekulacije pojedinaca da bi mogli da prođu još bolje na tuđi račun. Usled čega bi ta benevolentnost bila primenjena diktatorski, dakle prinudom da svako čini upravo ono što je u najbolje skladu s njihovim pojedinačnim sklonostima i sposobnostima.

Ova se fikcija koristi kako bi se utvrdilo kako bi izgledala, recimo, takva privreda, čime se omogućava da se istraži da li je isti takav ishod saglasnosti javnog i privatnog interesa, da to tako kažem, moguć decentralizovanim ili demokratskim ili jednostavno spontanim postupkom. U tome ustanove kao što je tržište i poreski sistem ili, u političkom kontekstu, glasanje igraju ključnu ulogu. Ovim teorijskim postupkom dolazi se do uslova pod kojim je zaista tako da decentralizovani postupci odlučivanja obezbeđuju ostvarenje istog rezultata koji je dostupan benevolentnom diktatoru. Kako je postojanje benevolentnog diktatora ne samo fiktivno već i neostvarivo, saznanje da nije potreban i da demokratsko odlučivanje i tržišna koordinacija, uz odgovarajući poreski sistem, mogu pod određenim uslovima, dakle u kontekstu odgovarajućeg sistema pravila, da ostvare isti cilj, svakako je veoma korisno.

Diktatori ili autokrate, izvan teorije, imaju sasvim druge stvari na pameti. Najpre, benevolentni diktator ne mora da strepi od konkurencije. Ne samo zato što ga teorija stavlja u takav kontekst već i zato što mu se ne pripisuje nikakav lični interes. Stvarne autokrate imaju lične interese i ličnu korist od diktatorskih moći. Tačno je da ne mali broj njih teži da sebe predstavlja kao skromne osobe koje jedino mare za dobrobit naroda, ali opet tu je ako ništa drugo to osećanje moći, a potom i nespornih ličnih koristi koje ne moraju sve da budu novčane, ali najčešće jesu. Zaista, kao i neki drugi velikodostojnici, recimo crkveni, autokrate znaju da predstavljaju relativnu raskoš kojom se okružuju potrebom da se time predstavi zajednica, narod ili država, ali to jesu svejedno lične koristi. Pa čak ako asketski diktator i nema neku potrebu za njima i one ga ne motivišu u poslu koji obavlja, njegovi konkurenti mogu da budu zainteresovani upravo za uživanje tih dobara – moći i bogatstva. Usled čega, u stvarnosti, diktator mora da vodi računa o konkurentima i da raspolaže sredstvima da ih omogući.

Potom, nikada nije jednostavno znati šta narod hoće, a nekmoli šta svaki pojedinac može da doprinese i s kakvom bi nagradom bio zadovoljan. Tako da se autokrate najčešće pozivaju na neki kolektivni interes, recimo narodni, nacionalni, javni ili jednostavno državni. Ovo ima dodatnu prednost što su ti interesi dugovečniji, bar tako kako se predstavljaju ili se mogu predstaviti, od bilo kod pojedinca. Autokrate često motivišu svoja delanja obavezama prema precima ili posebno velikanima među njima. Ovo je posebno efikasno kako bi se ukazalo na slabosti demokratije. Glasanjem se može postići bilo kakva odluka, pa i ona kojom se krši zavet prema ocima nacije ili prema njenim herojima. Usled čega diktator može da bude benevolentan prema precima, ali upravo zbog toga ne i prema savremenicima.

Konačno, realna prinuda čak i ako je nošena najboljom namerom nije lišena neprijatnosti i stvarnih troškova. Sa jedne strane, tu je neminovno osećanje nepravde čiju motivacionu snagu ne bi trebalo potcenjivati. Sa druge strane, tu su osujećeni planovi, što je stvarni trošak ukoliko su uloženi vreme i sredstva u neki životni plan ili tek ograničeni poslovni ili društveni poduhvat. Usled čega se autokrate suočavaju s neprestanim rizikom nestabilnosti, što obično zahteva povećana sredstva prinude – sve do granice izdrživosti.

Tako da autokrate najčešće umesto benevolentnošču završe vladanjem silom, što može da izazove otpor bilo za vreme autokratove vlade ili kada ju je potrebno naslediti. Tako da je dobro prisetiti se da je fikcija benevolentnog diktatora korisna samo zato da bi se pokazalo da on nije neophodan; postoje institucionalne zamene zasnovane na pojedinačnim interesima i ponašanju – tržište, vladavina prava, demokratsko odlučivanje, fiskalni sistem – koje daju iste rezultate, i to u stvarnosti, a ne samo u teoriji.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Momčilo Pantelić: Sve manje nevinih Momčilo Pantelić: Sve manje nevinih

    Zlatna olimpijska medalja u hokeju najveća je pobeda Rusa posle američkih predsedničkih izbora 2016.

  • Momčilo Pantelić: Glasovi ne poznaju granice Momčilo Pantelić: Glasovi ne poznaju granice

    Birači raznih sorti ovih dana dosežu domete pevača belosvetskih hitova. I njihovi skromni glasovi, takoreći glasići, kao da više ne poznaju granice.

  • Erik Gordi: Univerzitetski štrajk - zašto, kako i šta Erik Gordi: Univerzitetski štrajk - zašto, kako i šta

    Već dve sedmice zaposleni na univerzitetima širom Velike Britanije su u štrajku, koji sigurno ide u treću nedelju, pa ako ne dođe do rešenja, onda možda i u četvrtu. Događaj predstavlja najmasovniji pokret zaposlenih na britanskim univerzitetima u istoriji i prvu takvu uspešnu akciju za mnogo godina

  • Nebojša Pešić: Posmrtno pljačkanje sirotinje Nebojša Pešić: Posmrtno pljačkanje sirotinje

    Od svih skandaloznih vesti po kojima se Srbija razlikuje od ostatka sveta, čini se da je najskandaloznija bila ona iz Niša o posmrtnom pljačkanju sirotinje. Radna grupa koja je kontrolisala poslovanje niškog JKP “Gorica”, koje održava tamošnje groblje, ustanovila je da su takozvani socijalni slučajevi, odnosno siromašni ljudi, sahranjivani u ćebadima i sanducima sklepanim od dasaka iako je Grad Niš iz budžeta plaćao po 24.000 dinara za pogrebnu opremu i sahranu dostojnu čoveka.

  • Momčilo Pantelić: Zamrznuti konflikti Momčilo Pantelić: Zamrznuti konflikti

    Dok se ovde raspredaju priče treba li Kosovo da ostane “naš, a svetski” zamrznuti konflikt, smenila su se dva drastično različita zagrevanja na jednom od najdugotrajnijih zamrznutih konflikata – na Korejskom poluostrvu. U prvom, donedavnom – samo što se nije izmetnuo u vreli konflikt, i to nuklearni, a u drugom, ovih dana – počelo je diplomatsko otopljavanje odnosa koje budi nade u postepeno nekonfliktno odmrzavanje tog relikta Hladnog rata.

  • Nadežda Gaće: Limb zamrznutog konflikta Nadežda Gaće: Limb zamrznutog konflikta

    Kažu da se u poslednjih 125 godina vodi 25 ratova godišnje u proseku. U broju sukoba u kojima ima više od hiljadu žrtava (to su onda ratovi) najčešće su sudelovale Kina, Britanija, Francuska, USA i Rusija.

  • Dimitrije Boarov: Daleko je pravna država Dimitrije Boarov: Daleko je pravna država

    Izveštaj o radu sudova u 2017. godini, koji je prošle sedmice na skupu u Palati “Srbija” podneo Dragomir Milojević, predsednik Vrhovnog kasacionog suda, iako pozitivno ocenjuje izvesne pomake u našoj sudskoj praksi, ipak potvrđuje rašireno uverenje da je naš sudski sistem i dalje nedovoljno efikasan i spor, da su sudovi pretrpani sporovima i da je u Srbiji parnica sve više – to jest da su u prethodne dve godine naši sudovi primili “milion i trista hiljada predmeta više nego što je bilo očekivano”.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side Zemunske kapije bmw