Vladimir Gligorov: Amerika i posvađani Balkan
04.11.2019 Beograd

Vladimir Gligorov: Amerika i posvađani Balkan

Vladimir Gligorov: Amerika i posvađani Balkan
Ukoliko Evropska unija odustaje od daljeg proširenja na Balkan i ako se njena politika rešavanja otvorenih pitanja, kao što su odnosi između Srbije i Kosova, nalazi u ćorsokaku, šta se može očekivati od Amerike?

Podela uloga je bila: gruba moć Amerike uz meku moć Evropske unije. To rešava krize na Balkanu. Amerika je imala odgovornost da upozori kada je to potrebno, dok je Evropska unija posredovala u međusobnim sukobima, pa i u unutrašnjim sporovima jer je reč o zemljama koje su na putu učlanjenja u Evropsku uniju. Stvari su se promenile.

Pre svega, tu je NATO. Bez obzira na to što Srbija i Bosna i Hercegovina nisu članice ove organizacije, NATO zapravo odgovara za bezbednost obe zemlje jer to proističe iz međunarodnih sporazuma i prećutnih razumevanja koji obavezuju te dve zemlje. Tako da je gruba sila trajno prisutna i može biti korišćena kao pretnja ili neposredno.

Što znači da Sjedinjene Države ne moraju da se neposredno angažuju. Uostalom, stanje stvari izgleda održivo, a i eventualna neželjena kretanja ne moraju da budu previše zabrinjavajuća. Uzmimo da Republika Srpska odluči da se otcepi, to bi bilo nesprovodivo. A za Srbiju bi bilo veoma rizično ukoliko bi je anektirala jer je to u suprotnosti sa sporazumom u Dejtonu. Kršenje tog sporazuma za Srbiju bi bilo skupo. Opet, ako bi se Kosovo ujedinilo sa Albanijom, to bi predstavljalo ne mali problem za Srbiju i promenilo bi regionalni odnos snaga, ali stvari nikako ne bi izmakle kontroli. Naravno, ukoliko bi Srbija sarađivala, NATO i Amerika bi bile protiv promene sadašnjeg stanja stvari. Osim sporazumom Srbije i Kosova, koji bi vodio uzajamnom priznanju.

Amerika nema neku posebnu meku moć na prostoru zavađenog Balkana. Bez obzira na to koliko se puta pominje privredni oporavak i čak neviđeni uspon posle rešavanja teritorijalnih i ustavnih sporova, nije realno očekivati neko značajno američko angažovanje bilo u vidu privatnih ulaganja ili državne pomoći. Opet, to je ono što se očekuje od Evropske unije. Koja zaista i ima ogroman privredni značaj za Balkan u celini, ali dosad nije imala uspeha u pretvaranju privrednog i finansijskog prisustva u politički uticaj. A tamo gde jeste, u Makedoniji, nije zapravo spremna da poveća politički uticaj.

Šta, dakle, Amerika može i šta hoće? U Beogradu se veruje da Amerika može da privoli Kosovo na bilo koji ishod, samo ako hoće. Mada se često slično govori i o uticaju Evropske unije ili pojedinih većih zemalja u njoj, recimo Nemačke, sumnjam da se veruje da oni mogu da nateraju Kosovo na bilo šta. Zemlja uglavnom živi od doznaka i drugih transfera iz inostranstva, a ne od sredstava Evropske unije ili njenih zemalja članica. Pored toga, nije jasno koji bi tačno bio cilj pritiska na Kosovo? Da se uklone carine na uvoz iz Srbije? To nije neko strateško pitanje i, uostalom, ne rešava spor Srbije sa Kosovom.

Može li Amerika na Kosovu šta hoće? Odgovor je negativan, ali pretpostavimo da je pozitivan. Koliko angažovanje bi bilo potrebno da se cilj, koji god da je, ostvari? Opet, u Beogradu se misli da je dovoljno da Amerika kaže, pa da Kosovo izvrši, ali to zasigurno nije tačno. Čak i da jeste, postavlja se pitanje odgovornosti za sprovođenje iskamčenog dogovora. Koliko je Amerika spremna da se na tome angažuje?

Ovde valja imati u vidu da američke vlasti, ne samo ove sadašnje nego tradicionalno, nisu spremne da dugoročno preuzmu odgovornost za očuvanje mira među zavađenim zemljama ili za unutrašnji razvoj neke zemlje. I opet, na Kosovu je već prisutan NATO, a tu su i Ujedinjene nacije. One bi trebalo i da sprovedu sporazum između Srbije i Kosova kada do njega dođe, uz odgovarajuće angažovanje Evropske unije – prvi zaduženi za bezbednost, a EU za politiku i privredu.

No, kako god da stoje stvari načelno, nema sumnje da sadašnja američka administracija uopšte nema interes da poveća svoj ulog u srpsko-kosovskom sporu. Svakako ne ambiciozno, onako kako se ponekad čini da očekuje gospodin Dačić. A ukoliko bi trebalo da se, recimo, razmene teritorije i da se na nekakav sporazum nateraju Srbija i Kosovo, primena bi mogla da zahteva popriličnu ambicioznost i posvećenost. Američka bi administracija pre bila spremna da posao primene prepusti Evropskoj uniji, uostalom kao u Bosni i Hercegovini, a EU niti je na to spremna niti za to ima odgovarajuća sredstva.

Tako da ne bi trebalo očekivati da će Amerika da posegne za svojom grubom moći da bi isposlovala srpsko-albanski sporazum. Ponekad se kaže da će predsednik Tramp biti na to spreman kako bi obezbedio ponovni izbor sledeće godine. Gubi se iz vida da se predsednički izbori u Americi ne dobijaju i ne gube na spoljnopolitičkim temama (čak ni na spoljnotrgovinskim, mada su oni mnogo važniji), osim, naravno, ako nije reč o nekom većem vojnom sukobu. A srpsko-albanski eventualni sporazum svakako ne bi uticao na ishod američkih izbora. Tako da od Amerike ne bi trebalo previše očekivati. Ona može da živi i sa stanjem na Balkanu takvim kakvo je.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Pitanje konjunkture Dimitrije Boarov: Pitanje konjunkture

    Malo je reći da svetsko tržište, od kojeg Srbija sve više zavisi, posle korone neće biti onakvo kakvo je bilo pre pandemije. Neće biti isto ni u samoj Srbiji. Zbog svega toga suočićemo se s hitnom potrebom restrukturiranja cele privrede, što obično prilično košta i donosi nove rizike.

  • Mijat Lakićević: Dijalog u paklu... Mijat Lakićević: Dijalog u paklu...

    Sportski ideolog Nebojša Čović izjavio je pre neki dan da je “Crvena zvezda narodski klub”, te da je kao takva “prethodnih godina odlično predstavljala državu Srbiju, glavni grad Beograd i region”.

  • Momčilo Pantelić: Korona-triler Momčilo Pantelić: Korona-triler

    Kad se neko zlo izrodi na Istoku, a najveće žrtve odnese na Zapadu, je li to dovoljno za novi Hladni rat? Ovako uprošćena strateška nedoumica razmahala se po svetu povodom pandemije koja se začela u Kini, a dosad najviše ojadila Evropu i Ameriku.

  • Vladimir Gligorov: Virus u regiji Vladimir Gligorov: Virus u regiji

    Srbija ima značajno veći broj obolelih nego zemlje u susedstvu, ali ne i veći broj umrlih. Zapravo, tek nešto više od dva odsto obolelih je umrlo, dok je u svim drugim zemljama u susedstvu taj procenat veći.

  • Mijat Lakićević: Mandat za rat Mijat Lakićević: Mandat za rat

    Nije ovo prvi put da srpski birači glasaju za rat. Pre tačno 30 godina, 1990, Slobodan Milošević je dobio mandat da povede rat protiv “spoljašnjeg neprijatelja” – Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka... Sada je Aleksandar Vučić dobio mandat da nastavi rat protiv unutrašnjeg neprijatelja. To jest, protiv svih koji nisu uz Srpsku naprednu stranku. Što znači da će buduće vlasti – od lokala preko Pokrajine do Republike – biti još bezobzirnije.

  • Vladimir Gligorov: Kurs i dug Vladimir Gligorov: Kurs i dug

    Problem sa fiksnim kursom je u tome što s vremenom postaje skupo od njega odustati.

  • Vladimir Gligorov: Hibridi Vladimir Gligorov: Hibridi

    Koja je saznajna korist od hibridnih režima? Takođe, šta se postiže višekriterijumskim ocenjivanjem?

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side