20.03.2017 Beograd

Vladimir Gligorov: Alternativne Evrope

Vladimir Gligorov: Alternativne Evrope
Istorijski posmatrano, Evropa bi mogla da bude organizovana na sledeća četiri načina. Jedan jeste neka verzija Evropske unije. Kažem neka verzija jer stepen integrisanosti zavisi od toga kako se obezbeđuju osnovna javna dobra, a tu ima više mogućnosti.

Drugi jeste Evropa država, što bi opet moglo da znači različite stvari. Recimo, mogao bi da postoji sporazum o bezbednosti, a sve ostalo bilo bi neregulisano ili, što bi se reklo, bilo bi u suverenoj nadležnosti država. Ako bi da izgrade zid, to je njihova stvar. Ako žele da ukinu vize, takođe. I tako manje-više u svemu.

Treći način jeste ono što se ponekad naziva Evropom u više brzina. To bi bila unija razvijenih zemalja, koja bi imala satelite, uglavnom na istoku.

I konačno, moguća je ponovna podela Evrope, kao u vreme hladnog rata, mada ne sa istim granicama. Evropske bi zemlje i regije bile podeljene u sfere uticaja velikih ili regionalnih sila.

Evropska unija se zasniva na ideji da zajedničko tržište stabilizuje demokratiju i vladavinu prava i tako garantuje bezbednost zemljama članicama. A da zajednička vojska i spoljna politika nisu neophodni. Kao što nije neophodno zadiranje u suverenost zemalja članica. Ovo poslednje zato što je reč o ugovornoj, a ne ustavnoj zajednici. Interes za učlanjenje i stabilnost članstva proizlazi iz evropskih javnih dobara. Dobrobit zavisi od uzajamnih privrednih veza, pravičnost od jednakih prava nezavisno od granica, a bezbednost od uklanjanja teritorijalnih sporova. Uz to, kako je EU privredno i na svaki drugi način snažna, njene bi odgovornosti za svetski poredak bile znatno veće nego što njene zemlje članice imaju, pojedinačno i zajedno, usled čega nepostojanje vojske i spoljne politike štiti evropske zemlje od samih sebe i svet od Evrope.

Uzmimo, međutim, da neka zemlja članica računa da joj je u interesu da koristi prednosti članstva, ali ne prihvata odgovornosti koje uz njega idu. Recimo, ograničava demokratsko odlučivanje ili ograničava vladavinu prava. Ili, drukčije rečeno, ponaša se kao da je izvan Unije kada je reč o obavezama, a kao da je član kada je reč o, recimo, novčanim transferima. U tom slučaju može da izgleda bolje da se ključno evropsko javno dobro, bezbednost, garantuje sporazumom, a da se troškovi i koristi nacionalizuju, da se tako izrazim. To bi onda bila Evropa država. Dobrobit i pravda ne bi bile evropska već javna dobra pojedinih država. Ukoliko, recimo, neka zemlja računa da joj je protekcionizam bolji od bescarinske trgovine, ona će uvesti carine za koje smatra da joj odgovaraju. Takođe, ako neka zemlja smatra da joj carine nisu potrebne, ona će ih ukinuti. Isto važi za strana ulaganja i, uopšte, za sve međunarodne privredne odnose.

Naravno, moguće je da je nekoj grupi zemalja u interesu da stupe u neku vrstu konfederalnih odnosa. To je onda ta ideja Evrope u više brzina. Uzmimo da veće i razvijenije zemlje, iz privrednih, ali i političkih razloga, zaključe da bi da integrišu ne samo svoje privrede već i da uspostave neke elemente zajedničke vlade. Ključni problem Evropske unije jeste nespremnost da se formira fiskalna unija i, posebno, da se na nivo unije prenesu nadležnosti zemalja članica, naročito kada je reč o pravu na oporezivanje. Ovo pravoje ključni element državnosti jer je reč o mogućnosti da se prikupljaju sredstva legalnom i legitimnom prinudom. To je već korak od ugovorne prema državnoj zajednici. Ukoliko bi u takvu integraciju stupile veće i razvijenije zemlje, one bi postale dodatno značajne za njima susedne ili po drugoj osnovi bliske zemlje. Recimo, zemlje srednje Evrope veoma su blisko privredno povezane sa Nemačkom, dok isto važi za Švedsku kada je reč o baltičkim zemljama. Austrija ima posebno bliske veze sa Slovačkom i Mađarskom, i tako redom. Ukoliko bi se Evropska unija svela na ove razvijene zemlje, koje takođe veoma mnogo zavise jedna od druge, ostale sadašnje članice Evropske unije bile bi u nekoj vrsti satelitskog položaja u odnosu na osnaženu, mada smanjenu, Evropsku uniju.

U ovom poslednjem slučaju Balkan bi ostao izvan evropskih orbita. Nezavisno od toga koliko su neke evropske zemlje važne za Balkan, ekonomski recimo posebno Nemačka i Italija, mali je značaj balkanskih privreda, uključujući tu i Grčku, za razvijenije evropske privrede. Uz to, eventualno povećano oslanjanje na sopstvene snage bezbednosti dovelo bi do toga da su rizici po evropsku bezbednost koje Balkan može da proizvede relativno mali ili bar nisu neposredni. To bi moglo da podstakne oslanjanje na vanevropske sile, što bi onda vodilo poslednjoj mogućnosti – podeljenoj Evropi, gde bi svetske sile imale svoje sfere uticaja. Ravnoteža bi bila složena jer bi, kao u vreme hladnog rata, ekonomska snaga bila na zapadnoj strani, a kopnena sila zavisila bi od stanja stvari na istoku kontinenta. U svakom slučaju, bezbednost ne bi bila evropsko javno dobro, o dobrobiti i pravdi da i ne govorimo.

To su četiri načina na koje je moguće da se organizuje Evropa. Nema sumnje da je očuvanje Evropske unije, koja je pre svega trgovačka, pa pravna, pa po implikaciji i zajednica bezbednosti, gde su to dakle evropska javna dobra, da je to najbolje sveukupno uzevši, ali ne mora da bude i najbolje čemu se pojedine zemlje i, posebno, pojedine partije u njima, mogu nadati. Tako da je sve moguće, kao što znamo iz istorije.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Momčilo Pantelić: Sve manje nevinih Momčilo Pantelić: Sve manje nevinih

    Zlatna olimpijska medalja u hokeju najveća je pobeda Rusa posle američkih predsedničkih izbora 2016.

  • Momčilo Pantelić: Glasovi ne poznaju granice Momčilo Pantelić: Glasovi ne poznaju granice

    Birači raznih sorti ovih dana dosežu domete pevača belosvetskih hitova. I njihovi skromni glasovi, takoreći glasići, kao da više ne poznaju granice.

  • Erik Gordi: Univerzitetski štrajk - zašto, kako i šta Erik Gordi: Univerzitetski štrajk - zašto, kako i šta

    Već dve sedmice zaposleni na univerzitetima širom Velike Britanije su u štrajku, koji sigurno ide u treću nedelju, pa ako ne dođe do rešenja, onda možda i u četvrtu. Događaj predstavlja najmasovniji pokret zaposlenih na britanskim univerzitetima u istoriji i prvu takvu uspešnu akciju za mnogo godina

  • Nebojša Pešić: Posmrtno pljačkanje sirotinje Nebojša Pešić: Posmrtno pljačkanje sirotinje

    Od svih skandaloznih vesti po kojima se Srbija razlikuje od ostatka sveta, čini se da je najskandaloznija bila ona iz Niša o posmrtnom pljačkanju sirotinje. Radna grupa koja je kontrolisala poslovanje niškog JKP “Gorica”, koje održava tamošnje groblje, ustanovila je da su takozvani socijalni slučajevi, odnosno siromašni ljudi, sahranjivani u ćebadima i sanducima sklepanim od dasaka iako je Grad Niš iz budžeta plaćao po 24.000 dinara za pogrebnu opremu i sahranu dostojnu čoveka.

  • Momčilo Pantelić: Zamrznuti konflikti Momčilo Pantelić: Zamrznuti konflikti

    Dok se ovde raspredaju priče treba li Kosovo da ostane “naš, a svetski” zamrznuti konflikt, smenila su se dva drastično različita zagrevanja na jednom od najdugotrajnijih zamrznutih konflikata – na Korejskom poluostrvu. U prvom, donedavnom – samo što se nije izmetnuo u vreli konflikt, i to nuklearni, a u drugom, ovih dana – počelo je diplomatsko otopljavanje odnosa koje budi nade u postepeno nekonfliktno odmrzavanje tog relikta Hladnog rata.

  • Dimitrije Boarov: Daleko je pravna država Dimitrije Boarov: Daleko je pravna država

    Izveštaj o radu sudova u 2017. godini, koji je prošle sedmice na skupu u Palati “Srbija” podneo Dragomir Milojević, predsednik Vrhovnog kasacionog suda, iako pozitivno ocenjuje izvesne pomake u našoj sudskoj praksi, ipak potvrđuje rašireno uverenje da je naš sudski sistem i dalje nedovoljno efikasan i spor, da su sudovi pretrpani sporovima i da je u Srbiji parnica sve više – to jest da su u prethodne dve godine naši sudovi primili “milion i trista hiljada predmeta više nego što je bilo očekivano”.

  • Nadežda Gaće: Limb zamrznutog konflikta Nadežda Gaće: Limb zamrznutog konflikta

    Kažu da se u poslednjih 125 godina vodi 25 ratova godišnje u proseku. U broju sukoba u kojima ima više od hiljadu žrtava (to su onda ratovi) najčešće su sudelovale Kina, Britanija, Francuska, USA i Rusija.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side Zemunske kapije bmw