Vladimir Gligorov: Rast i razvoj
10.06.2019 Beograd

Vladimir Gligorov: Rast i razvoj

Vladimir Gligorov:  Rast i razvoj
Predviđanja o stopama rasta srpske privrede, kako one koje predviđa Vlada tako i međunarodne finansijske ustanove, optimistične su na način koji je teško razumeti.

Uzmimo da se dodatno zaposle oni koji su sada nezaposleni, pa neka se poveća i broj aktivnih, nivo ukupne proizvodnje bi, recimo, mogao biti viši za desetak postotnih poena. Do tog se višeg nivoa stiže povećanjem proizvodnje iz godine u godinu. Dakle, u nekom, recimo srednjem roku stopa rasta bi mogla da bude viša nego u poslednjih desetak godina. Ali se kaže da bi dugoročno mogla da bude kao, recimo, kineska ili indijska. Da bi tako bilo potrebno je ili da se povećava broj zaposlenih, a to je demografski činilac, ili da se povećava produktivnost. Rast stanovništva je malo verovatan, osim imigracijom. Ostaje, dakle, produktivnost. Kako je povećati?

Pre toga da kažem da su očekivanja od ubrzanja rasta kroz smanjenje korupcije i druge institucionalne ili, kako se kaže, strukturne reforme, prilično neosnovana. Veruje se da zbog korupcije i ostalih institucionalnih nedostataka nema ulaganja. Uzmimo da se ona, ulaganja, povećaju, to bi opet eventualno dovelo do pune zaposlenosti. Potom bi bilo potrebno da se sa istom radnom snagom poveća produktivnost. A to nije u neposrednoj vezi s korupcijom ili sa institucionalnim nedostacima. Zaista, kupovina diploma i plagijati nesumnjive su prepreke rastu raspoloživog znanja, ali je zapravo potrebno značajno povećanje kvalifikovanosti radne snage kako bi bila moguća proizvodnja zasnovana na inovacijama i uz povezanost sa proizvodnjom u razvijenim privredama. Time bi se trajnije ubrzao rast, a onda bi i nivo ukupne proizvodnje, a i dohodak po glavi stanovnika, mogao da bude znatno viši.

Za to je potrebna razvojna politika. Da bi se videlo šta bi to moglo da bude, uzmimo sektor koji se relativno brzo razvija, i ne samo u Srbiji već i u susedstvu. To je rad za strane poslodavce ili kupce koji je omogućen informativnom tehnologijom. Prednost za strance jesu troškovi rada, ali i ubrzani rast produktivnosti. Jer ljudi s kojima sarađuju uče radeći i šire oblasti u kojima mogu da budu od koristi, tako da zapravo nema neke neposredne granice rastu njihove produktivnosti. To s vremenom vodi rastućim zaradama, pa i novim preduzećima u oba smisla te reči. Povećava se, naravno, i tražnja za dodatnim saznanjima, za usavršavanjem, ali i inovativnost. To je rast koji zavisi od znanja više nego od dodatne zaposlenosti.

Postoje granice tog razvoja. U ne malom broju slučajeva rast poslova je ograničen jer nedostaju organizacione i preduzetničke sposobnosti. Da bi se povećao efekat, potrebno je da od malih preduzeća nastaju velika, za šta su potrebne organizacione i sposobnosti koje se vezuju za preduzimljivost. Ovo opet podrazumeva preuzimanje rizika, koji mora da bude bar donekle viši nego, recimo, u tradicionalnijim sektorima ulaganja. Za to su potrebne informativna i finansijska infrastruktura, koje uglavnom nedostaju. Ali čak i kada bi ih bilo, nije nevažno da li postoji odgovarajuće domaće tržište kako bi se zaista iskoristile mogućnosti neprestanog rasta kvalifikovanosti i stvaranja sve većih preduzeća.

Ovo poslednje trebalo bi da dovede ne toliko do rasta ulaganja već onih koja su, na jedan ili drugi način, zasnovana na domaćim sredstvima, na domaćoj štednji. Ne zbog toga što je domaći novac bolji od stranog već zato što bi to značilo da je promenjen odnos između onoga što se želi danas i onoga što bi moglo da se ostvari sutra. Drukčije rečeno, problem razvoja jeste da li se teži ne samo obezbeđenju sopstvene potrošnje ili se ona odlaže da bi se povećala potrošnja dece i, zapravo, u zemljama do te mere zaostalim kao što je Srbija, teži li se tome da unuci žive kao oni u najrazvijenijim zemljama?

Za to su potrebni preduzetnici koji se značajno razlikuju od ovih kojima srpska privreda raspolaže. Takođe, potrebna je ne toliko makroekonomska stabilnost koliko politika koja čini rizik dugoročnog ulaganja isplativim. Tu nije reč naprosto o fiskalnoj i monetarnoj politici već zapravo o javnom miru zemlje i njenih stanovnika sa samim sobom. Trenutno ljudi u Srbiji ulažu u decu i čak u unuke, šaljući ih pre svega u inostranstvo. Jer zemlja nije u stanju da reši probleme koji su, navodno, tu od Kosovskog boja i večno traže dodatni danak.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Kurs i dug Vladimir Gligorov: Kurs i dug

    Problem sa fiksnim kursom je u tome što s vremenom postaje skupo od njega odustati.

  • Mijat Lakićević: Mandat za rat Mijat Lakićević: Mandat za rat

    Nije ovo prvi put da srpski birači glasaju za rat. Pre tačno 30 godina, 1990, Slobodan Milošević je dobio mandat da povede rat protiv “spoljašnjeg neprijatelja” – Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka... Sada je Aleksandar Vučić dobio mandat da nastavi rat protiv unutrašnjeg neprijatelja. To jest, protiv svih koji nisu uz Srpsku naprednu stranku. Što znači da će buduće vlasti – od lokala preko Pokrajine do Republike – biti još bezobzirnije.

  • Vladimir Gligorov: Plate Vladimir Gligorov: Plate

    Udvostručiti plate u evrima za, recimo, pet godina veoma je teško ostvarljivo.

  • Dimitrije Boarov: Posle izbora Dimitrije Boarov: Posle izbora

    Ima mišljenja da predstojeći izbori ništa neće promeniti i da su oni samo predigra za predsedničke izbore u Srbiji za dve godine. To bi značilo da niko i ne razmišlja da rešava probleme države posle parlamentarnih i lokalnih izbora nego se uvek razmišlja samo o očuvanju vlasti odavde do večnosti. To će jednog trenutka dosaditi i građanima Srbije.

  • Vladimir Gligorov: Lična vlast Vladimir Gligorov: Lična vlast

    U Srbiji je zapravo skandal sve što je povezano sa epidemijom. Sa stanovišta vlasti, to što je izmakla kontroli. Vladar nije garantor sigurnosti već sam deluje nesigurno.

  • Vladimir Gligorov: Improvizacije Vladimir Gligorov: Improvizacije

    Kako već i biva sa improvizacijama, i ova oko susreta u Americi neslavno je prošla. Slično će, međutim, biti i sa briselskim zabludama.

  • Jelka Jovanović: Nova pritvorska jedinica Jelka Jovanović: Nova pritvorska jedinica

    Nije Sheveningen iz kojeg su Srbiji dugo stizali izveštaji o pritvorenicima Haškog tribunala, nije ni znameniti “29”, kako se još kolokvijalno naziva zgrada Policijske uprave Beograd iliti SUP, a nije ni CeZe, kako najvećem zatvoru u Beogradu od “milja” tepaju i zatvorenici i ini.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side