10.06.2019 Beograd

Vladimir Gligorov: Rast i razvoj

Vladimir Gligorov:  Rast i razvoj
Predviđanja o stopama rasta srpske privrede, kako one koje predviđa Vlada tako i međunarodne finansijske ustanove, optimistične su na način koji je teško razumeti.

Uzmimo da se dodatno zaposle oni koji su sada nezaposleni, pa neka se poveća i broj aktivnih, nivo ukupne proizvodnje bi, recimo, mogao biti viši za desetak postotnih poena. Do tog se višeg nivoa stiže povećanjem proizvodnje iz godine u godinu. Dakle, u nekom, recimo srednjem roku stopa rasta bi mogla da bude viša nego u poslednjih desetak godina. Ali se kaže da bi dugoročno mogla da bude kao, recimo, kineska ili indijska. Da bi tako bilo potrebno je ili da se povećava broj zaposlenih, a to je demografski činilac, ili da se povećava produktivnost. Rast stanovništva je malo verovatan, osim imigracijom. Ostaje, dakle, produktivnost. Kako je povećati?

Pre toga da kažem da su očekivanja od ubrzanja rasta kroz smanjenje korupcije i druge institucionalne ili, kako se kaže, strukturne reforme, prilično neosnovana. Veruje se da zbog korupcije i ostalih institucionalnih nedostataka nema ulaganja. Uzmimo da se ona, ulaganja, povećaju, to bi opet eventualno dovelo do pune zaposlenosti. Potom bi bilo potrebno da se sa istom radnom snagom poveća produktivnost. A to nije u neposrednoj vezi s korupcijom ili sa institucionalnim nedostacima. Zaista, kupovina diploma i plagijati nesumnjive su prepreke rastu raspoloživog znanja, ali je zapravo potrebno značajno povećanje kvalifikovanosti radne snage kako bi bila moguća proizvodnja zasnovana na inovacijama i uz povezanost sa proizvodnjom u razvijenim privredama. Time bi se trajnije ubrzao rast, a onda bi i nivo ukupne proizvodnje, a i dohodak po glavi stanovnika, mogao da bude znatno viši.

Za to je potrebna razvojna politika. Da bi se videlo šta bi to moglo da bude, uzmimo sektor koji se relativno brzo razvija, i ne samo u Srbiji već i u susedstvu. To je rad za strane poslodavce ili kupce koji je omogućen informativnom tehnologijom. Prednost za strance jesu troškovi rada, ali i ubrzani rast produktivnosti. Jer ljudi s kojima sarađuju uče radeći i šire oblasti u kojima mogu da budu od koristi, tako da zapravo nema neke neposredne granice rastu njihove produktivnosti. To s vremenom vodi rastućim zaradama, pa i novim preduzećima u oba smisla te reči. Povećava se, naravno, i tražnja za dodatnim saznanjima, za usavršavanjem, ali i inovativnost. To je rast koji zavisi od znanja više nego od dodatne zaposlenosti.

Postoje granice tog razvoja. U ne malom broju slučajeva rast poslova je ograničen jer nedostaju organizacione i preduzetničke sposobnosti. Da bi se povećao efekat, potrebno je da od malih preduzeća nastaju velika, za šta su potrebne organizacione i sposobnosti koje se vezuju za preduzimljivost. Ovo opet podrazumeva preuzimanje rizika, koji mora da bude bar donekle viši nego, recimo, u tradicionalnijim sektorima ulaganja. Za to su potrebne informativna i finansijska infrastruktura, koje uglavnom nedostaju. Ali čak i kada bi ih bilo, nije nevažno da li postoji odgovarajuće domaće tržište kako bi se zaista iskoristile mogućnosti neprestanog rasta kvalifikovanosti i stvaranja sve većih preduzeća.

Ovo poslednje trebalo bi da dovede ne toliko do rasta ulaganja već onih koja su, na jedan ili drugi način, zasnovana na domaćim sredstvima, na domaćoj štednji. Ne zbog toga što je domaći novac bolji od stranog već zato što bi to značilo da je promenjen odnos između onoga što se želi danas i onoga što bi moglo da se ostvari sutra. Drukčije rečeno, problem razvoja jeste da li se teži ne samo obezbeđenju sopstvene potrošnje ili se ona odlaže da bi se povećala potrošnja dece i, zapravo, u zemljama do te mere zaostalim kao što je Srbija, teži li se tome da unuci žive kao oni u najrazvijenijim zemljama?

Za to su potrebni preduzetnici koji se značajno razlikuju od ovih kojima srpska privreda raspolaže. Takođe, potrebna je ne toliko makroekonomska stabilnost koliko politika koja čini rizik dugoročnog ulaganja isplativim. Tu nije reč naprosto o fiskalnoj i monetarnoj politici već zapravo o javnom miru zemlje i njenih stanovnika sa samim sobom. Trenutno ljudi u Srbiji ulažu u decu i čak u unuke, šaljući ih pre svega u inostranstvo. Jer zemlja nije u stanju da reši probleme koji su, navodno, tu od Kosovskog boja i večno traže dodatni danak.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: NATO, bato, samo NATO Mijat Lakićević: NATO, bato, samo NATO

    Iskreni, pravi srpski nacionalista, Srbin sa dna kace, što se kaže, on bi se danas svom snagom zalagao za članstvo Srbije u Severnoatlantskoj ugovornoj organizaciji (North Atlantic Treaty Organisation), poznatoj kao NATO.

  • Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji

    Počeću od stilizovanih činjenica. U stabilnim konkurentskim parlamentarnim demokratijama više od dva mandata na vlasti je izuzetak, uostalom kao i manje. U tek demokratizovanim zemljama stabilnost bi trebalo da se postigne posle dve nenasilne, dakle izborne, uredne promene na vlasti, svako posle jednog mandata. U evropskim postsocijalističkim parlamentarnim demokratijama uredna smena na vlasti na prevremenim izborima trebalo bi da obezbedi stabilnost demokratskom načinu odlučivanja.

  • Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik

    “Vanredno ugrožavate istraživačko novinarstvo i slobodu izražavanja. Ma kakvi, najzad je dolijao kradljivac državnih tajni.” “Neće biti da je tako, onaj ko je otkrio tuđa nepočinstva ne može biti proganjan.” “Pravdajte ga koliko hoćete, ali veliki remetilac internacionalnih odnosa konačno je dopao u ruke nacionalnih pravdi.”

  • Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati? Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati?

    Na samom početku ovog, “prigodnog” prvomajskog teksta sve koji na pomen radnika i sindikata prezrivo odmahnu rukom zamoliću da se, ako se već bacaju kamenom/ciničnim komentarom, prisete šta su sami učinili da siromaštva, nejednakosti, uniženosti bude manje?

  • Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat

    Crkve su izdale vernike, sindikati su izdali radnike, partije su izdale birače, države su izdale građane, građani su izdali sami sebe.

  • Dimitrije Boarov: Konfuzija Dimitrije Boarov: Konfuzija

    Bizarna izjava Aleksandra Vučića, predsednika Srbije, da je njegov plan za Kosovo propao jer ga nije prihvatio narod, te da će Srbiju to odbijanje skupo koštati kroz nekoliko decenija, verovatno je namenjena ne samo domaćoj nego i stranoj javnosti.

  • Dimitrije Boarov: Privreda u senci politike Dimitrije Boarov: Privreda u senci politike

    Nije jednostavno pisati o ekonomskim tokovima u zemlji u kojoj su svi državni (pa i oni vojni) i društveni resursi upregnuti u neprestanu političku bitku za vlast i gde buka sa uličnih mitinga gura privredne vesti na marginu javnog života.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side