Vladimir Gligorov: Evro i kriza
01.09.2014 Beograd

Vladimir Gligorov: Evro i kriza

Vladimir Gligorov:  Evro i kriza
Članstvo u novčanoj uniji može da bude dobra politika razvoja. Zašto? Uzmimo primer evropske novčane unije, dakle zone evra, kako se kaže. Koja je korist članstva u novčanoj uniji manje razvijenim zemljama članicama? Ovo se može videti na sledeći način.

Novčana unija, recimo, jedne veće razvijene zemlje i jedne male manje razvijene zemlje imaće monetarnu politiku koja je pretežno ili čak isključivo usklađena sa privrednim kretanjima u razvijenijoj članici. Ovde sada treba reći da se pod monetarnom politikom pre svega podrazumeva uticaj centralne banke na kamatne stope, uglavnom trgovanjem na novčanom tržištu, ali detalji ovde nisu važni. Čime će se centralna banka rukovoditi? Cilj će joj biti da održi stopu inflacije na nekom poželjnom nivou, recimo od dva odsto, kao što je slučaj sa Evropskom centralnom bankom. Pri tom će se voditi računa o rastu privredne aktivnosti, koji je potencijalno sporiji u razvijenijoj zemlji nego u onoj manje razvijenoj. Što znači da će centralna banka težiti da odredi kamatnu stopu tako što će ona biti usklađena sa karakteristikama privrede koja ima nižu stopu rasta i, stoga, i nižu stopu inflacije. Što opet znači, i ovo je ključno, da će ona biti niska za karakteristike manje razvijene privrede. Drukčije rečeno, kamatne stope bi bile više u manje razvijenoj zemlji ukoliko bi ona bila izvan novčane unije sa razvijenijom zemljom, pogotovo ako je prva mala, a druga privreda velika.

Iz ovoga sledi da će manje razvijena zemlja moći da pozajmljuje novac po istim uslovima kao i razvijenija zemlja, dakle jeftinije nego kada bi imala svoj novac, nezavisnu centralnu banku i sopstvenu monetarnu politiku. Ili, primera radi, Grčka, Irska, Španija, Portugalija ili recimo baltičke zemlje članice evro zone imaju pristup kreditima po praktično istim kamatnim uslovima kao i Nemačka. Konkretno govoreći, preduzeća, domaćinstva, banke i država mogu da se zadužuju po mnogo povoljnijim uslovima nego kada bi zemlja imala sopstveni novac.

Ponekad se ukazuje na opasnosti snažnog smanjenja kamatnih stopa, do kojeg je došlo, recimo, u Italiji, Španiji ili Grčkoj posle pristupanju evro zoni, jer će to podstaći dodatno zaduživanje države. Ova se bojazan, u najvećem broju slučajeva, pokazala kao neopravdana. Zapravo, novčana unija je značajno podstakla rast privatnih dugova, i to kako domaćinstava, tako i korporacija. To bi, u normalnim okolnostima, trebalo da je upravo ono što se želi, jer se time povećavaju i potrošnja i ulaganja i obezbeđuje ubrzani rast. Štaviše, trebalo bi da se ubrza i potencijalni rast, a ne samo onaj ostvareni.

I to je taj doprinos novčane unije razvoju zemalja na različitom nivou razvijenosti. Evro je, tako posmatrano, instrument politike razvoja. Ranije se smatralo da je sopstven novac koristan jer omogućuje monetarnu politiku koja drži kamatnu stopu na niskom nivou, a sada se vidi da se to može postići naprosto pristupanjem novčanoj uniji sa razvijenijim zemljama. Pristup finansijskim sredstvima, i to privatnom sektoru, a ne samo javnom, postaje znatno jeftiniji.

Problem nastaje ne toliko što će se država previše zadužiti, kao recimo Grčka, već što bi privatni sektor mogao da se prezaduži. Šta to znači? Nije reč o tome da se uzajmi previše novaca, već u tome da bi on mogao da bude pogrešno uložen. Pod ovim drugim se podrazumeva mogućnost da suviše niska kamatna stopa podstakne preterano ulaganja u imovinu, usled čega inflacija, recimo, cena nekretnina može da dovede do stvaranja takozvanih mehurova. U nekom času će doći do korekcije tih cena i dugovi će postati preveliki teret, pa i neodrživi. Kako će to dovesti do smanjenih ulaganja, recesija će zahvatiti jedan ili drugi sektor, najčešće građevinsku industriju pre svih drugih. Što može da izazove lančanu reakciju i da dovede do opšteg pada ulaganja, zaposlenosti i onda dohodaka i potrošnje.

Iz toga se onda izvlači zaključak da bi najbolje bilo da se novčanoj uniji nije ni pristupalo, jer bi se izbegle ove negativne posledice, a i zemlja koja se nađe u recesiji bi mogla da devalvira, štampa novac i tako podstakne privrednu aktivnost. Ostavivši po strani ovu alternativu, može li manje razvijena zemlja koja je u novčanoj uniji da iskoristi to kao podsticaj razvoja, a da istovremeno ne dozvoli da se naduvaju mehuri i da izazovu pad cena i recesiju? Odgovor je pozitivan.

Jer zemlja zadržava kontrolu nad privrednom regulativom, a i nad fiskalnom politikom. I jedna i druga su zapravo i najprikladnije da se utiče na ulaganja sa ciljem da se onemogući preterana zaduženost i neodrživ rast cena imovine. U evro zoni ti instrumenti privredne politike nisu korišćeni valjano, ponegde zato što se nije htelo, a ponegde zato što se nije moglo. Naravno, ukoliko zemlja ne može da obezbedi korišćenje, recimo, poreskih mera ili mera politike dohodaka, ona ne može valjano da koristi evro kao instrument politike razvoja, pa ne bi trebalo da stupa u tu novčanu uniju. No, ako hoće i može, evropska novčana unija je potencijalno veoma efikasna politika razvoja.

Članstvo u novčanoj uniji može da bude dobra politika razvoja, jer preduzeća, domaćinstva, banke i država mogu da se zadužuju po mnogo povoljnijim uslovima nego kada bi zemlja imala sopstveni novac

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (1) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 2.09.2014, 10:18h Rudi lazarevski

    Пројект Еврозоне у старту је погрешно постављен. Да, то је добро замишљен и користан пројект који може имати ефект. Јединствена монетарна политика и заједничка валута не могу опстати уколико немате контролу над осталим политикама,фискалне и буџетске политике. У старту пројект је то занемарио. У првом брану чланства Брисел је то запоставио. И дан данас Брисел нема контролу тројства,буџетске,фискалне па чак и монетарне осим у стабилности валуте и каматне стопе ЕЦБ. Зато се појавила група земаља PIGS у оквиру еврозоне. Брисел нема никакву контролу над буџетском и фискалном политиком у овим земљам осим ако нека земља не банкротира,као у случају Грчке. Спашавање ових земаља биће циклично и ништа више. Политика јефтиних кредита у прошлости у еврозони, зомбирала је инвентивност конкурентности. Вакво стање увело је еврозону у marry-go-round ступицу. Брисел није у могућности да употреби ни QE приступ,а да притом не наштети стабилним делом еврозоне. Нетранспарентност података у проблематичним земљама доводи до апсурда да неке од њих имају бољу NPL стопу од северни део Европе. То је резултат отсуства контроле тројства политика још на старту пројекта. Не би био изненаџен уколико ускоро добијемо Еврозона 1 и Еврозона 2. Тако да проблематичне земље могу девалвирати евро 2. Ако желе бити конкурентни у извозу. Еврозона је одличан пројекат који у старту постављен како коцкица леда на врху планине.

Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Kurs i dug Vladimir Gligorov: Kurs i dug

    Problem sa fiksnim kursom je u tome što s vremenom postaje skupo od njega odustati.

  • Mijat Lakićević: Mandat za rat Mijat Lakićević: Mandat za rat

    Nije ovo prvi put da srpski birači glasaju za rat. Pre tačno 30 godina, 1990, Slobodan Milošević je dobio mandat da povede rat protiv “spoljašnjeg neprijatelja” – Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka... Sada je Aleksandar Vučić dobio mandat da nastavi rat protiv unutrašnjeg neprijatelja. To jest, protiv svih koji nisu uz Srpsku naprednu stranku. Što znači da će buduće vlasti – od lokala preko Pokrajine do Republike – biti još bezobzirnije.

  • Dimitrije Boarov: Privremeno ulepšavanje Dimitrije Boarov: Privremeno ulepšavanje

    Čadež je nedavno rekao: “Tu smo – gde smo i moramo da radimo zajedno, privrede su nam povezane više nego što ljudi znaju, što mogu i da pretpostave i što političari ne razumeju.” Ne znam zašto se u poslednjim spekulacijama o budućem premijeru Srbije Čadež više ne spominje, ali sada mogu da pretpostavim zašto je tako.

  • Vladimir Gligorov: Plate Vladimir Gligorov: Plate

    Udvostručiti plate u evrima za, recimo, pet godina veoma je teško ostvarljivo.

  • Vladimir Gligorov: Srbija i Hrvatska Vladimir Gligorov: Srbija i Hrvatska

    U poslednjih desetak godina stvarni proizvod Hrvatske trajno je veći od srpskog i razlika se ne smanjuje, a po stanovniku se nominalno povećava.

  • Momčilo Pantelić: Red nereda Momčilo Pantelić: Red nereda

    “Ne mogu da dišem” nije samo preklinjanje teško obolelih nego i – povodom policijskog davljenja uhapšenog u Mineapolisu – poklič sve većeg broja ljudi koje sistemi guše nepravdom i ostalim nepočinstvima.

  • Dimitrije Boarov: Posle izbora Dimitrije Boarov: Posle izbora

    Ima mišljenja da predstojeći izbori ništa neće promeniti i da su oni samo predigra za predsedničke izbore u Srbiji za dve godine. To bi značilo da niko i ne razmišlja da rešava probleme države posle parlamentarnih i lokalnih izbora nego se uvek razmišlja samo o očuvanju vlasti odavde do večnosti. To će jednog trenutka dosaditi i građanima Srbije.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side