10.04.2017 Beograd

Slaviša Lekić: Ljubav na prvu “šlajfnu”

Slaviša Lekić: Ljubav na prvu “šlajfnu” Foto: Medija centar Beograd
Tog tmurnog decembarskog jutra, znam da je bio petak, dok sam u ruci držao tek kupljeni primerak “Omladinskih novina”, pored kioska dijagonalno od kafane “Orašac”, gotovo na uglu Bulevara revolucije i Ruzveltove ulice, zaljubio sam se i do danas se odljubio nisam.

Dobro se sećam: nije baš nešto posebno izgledala, ali jeste bila drugačija. Nije bila ni mlada ni stara; ni očešljana ni zamršene kose; ni “prirodna” ni našminkana...! Ali bila je savršena i 100 odsto za mene: grudi su mi se nadimale, u glavi mi je tutnjalo, a usta su bila suva kao pustinja dok sam hodajući ka Vranjskoj, gde sam stanovao, mislio o njoj.

Jutros sam se zaljubio,” rekao sam ocu kad sam stigao kući.

Stvarno?” rekao je. “Opet?

Ne baš opet. Stvarno!

Tvoj tip?

Ne znam, valjda.”

“Pa šta te osvojilo tako jako...?”, pokušao je da iscedipriznanje.

“Nemam objašnjenja: da me ubiješ ne mogu da se setim ničega posebnog, a opet...”, stidljivosam dodao.

 “Čudno.”

Da, baš.”

Skoro 37 godina kasnije, subota je, iz beogradskog Medija centra, sa Terazija, zovem oca:

“Samo da ti prijavim: postao sam predsednik NUNS-a”,rekao sam ravnodušno, kao da mu pričam o vremenu.

“Ehej, pa znao sam, stara ljubav zaborava nema”, uzvratio je, ne raspitujući se mnogo o detaljima.

A onog tmurnog decembarskog petka, u tek kupljenom primerku Omladinskih novina, formata one stare Borbe, na trećoj strani otpozadi, u sportskoj rubrici, dole pri dnu, na tri stupca, pod naslovom “Nade boje zlata” pet puta zaredom čitao sam tekst ispod čije poslednje reči je crnim masnim slovima pisalo: Slaviša Lekić.

Bio je to moj prvi tekst. Zapravo, prve tri rečenice, od pedesetak koliko ih je objavljeno, potpisane mojim imenom. Ni to me nije previše tangiralo: do ušiju sam se zaljubio u profesiju – novinar!

Prvi potpis, inače, izašao mi je u crnogorskom dečjem listu Titov pionir. Pesma se zvala “Sava Kovačević”. Pamtim refren:

“... Bio je veoma hrabar,

Uvek je bio prvi u stroju,

A onda, jednog dana, hrabro,

Poginuo je u velikom boju...!”

Imao sam deset godina.

Deset godina kasnije, posle tog prvog pravog teksta sa cele tri moje rečenice (ostalo je moj prvi urednik Ivan Mrđen “priveo nameni”) redovno sam išao na redakcijske sastanke honorarnih saradnika “Omladinskih novina”! Glavni urednik je bio Milomir Kragović, ali je glavnu reč zapravo vodio Grujica Spasović, njegov zamenik. Novine su izlazile svakog drugog petka, ali smo mi četvrtkom po podne čekali u “Šumatovcu” da se dežurni urednik pojavi sa svežnjem tek odštampanih novina u štampariji Politike. I danas mi telom prođu žmarci kad se setim tog mirisa sveže štamparske boje.

Onda se pojavio konkurs za pripravnike u Ježu. Tamo me je preporučio Vanja Bulić, jedna od zvezda tadašnjih Omladinskih novina i posle godinu dana “pripravnikovanja” u Ježu, primljen sam u Omladinske!

U “siviju” nekako nikad nije bilo mesta za detalje o mom tekstu o štrajku glađu u Studentskom gradu zbog kojeg su zabranili Omladinske! Ili, sagu o intervjuu sa Branom Crnčevićem, posle čega je Boža Andrejić, glavni urednik, morao da podnese ostavku. Pa ni priču kako smo Milan Bečejić, Grada Aleksić i ja, kao nepodobni, 1989. “odstranjeni” iz redakcije.

Put me, logično, vodio u Borbu, koju je uređivao legendarni Stanislav Staša Marinković, u redakciju u kojoj je bilo okupljeno sve najbolje što je tada vredelo u srbijanskom novinarstvu: Bože, koliko sam tada voleo svoj poziv. Kad me je Dragoljub Žarković poslao u Rumuniju da izveštavam o padu Čaušeskua, tu misiju sam doživeo kao let Apolom 9! I dok sam sa foto-reporterom Milošem Cvetkovićem špartao ratom pokorenom Bosnom, gledajući zlo i svedočeći zlu, bio sam bolesno zaljubljen u novinarstvo.

Borba, pa, Naša Borba, onda Status...!

Eh, Status!

Na 180 strana punog kolora i sa cenom od 40 dinara, koja jedva da je pokrivala troškove štampe, ali sa samopouzdanjem koje je prkosilo svim regulama tadašnjeg tržišta, Status je krenuo u osvajanje publike 13. jula 1998. godine.

Situacija jeste bila loša, ali su ljudi okupljeni oko Statusa! bili odlučni da krenu manje lošim putem! To je bila lozinka. A moto se nikad nije nije promenio – NORMALNA KOMUNIKACIJA!

S prvim bombama drastično je opala i prodaja Statusa! Manje zbog neinteresovanja publike, više zbog činjenice da se peti broj, iako je pola tabaka već bilo odštampano nekoliko dana uoči prvih bombi, nikad nije pojavio u prodaji!

Tri godine kasnije, sredinom juna meseca 2002. godine, u jeku predizborne kampanje za predsednika Srbije (od Vojislava Koštunice do Siniše Vučinića), na kioscima je osvanuo “novi”, peti broj Statusa!!

Podjednako zaljubljen kao i onog decembarskog jutra, bez namere da poput žonglera u areni zvanoj novinarstvo zapanjim publiku spektakularnim akrobacijama; da ljude, narode i filozofije potcenjujem ili precenjujem; da majmunski oponašam i sledim bilo čiju politiku i vraćam se na prapočetke, okruženi dekorom novih idola i opsednuti nekakvim “višim ciljevima”, zaljubljeno sam sa mojom dragom ekipom nastavio avanturu zvanu Status, sve do januara 2013, kada je izašao poslednji 120. broj. Došlo je vreme da pitomi uzmaknu.

Nikad nisam zažalio!

Ima u Talmudu rečenica koja glasi:

“Ako ceo život radiš ono što voliš, onda kao da celog života ništa nisi ni radio!”

Moj slučaj!

Da sam nešto ipak radio, svedočiće i funkcija predsednika NUNS-a.

I da! Mojoj dvanaestogodišnjoj ćerki će pismeni sastav o “prvoj ljubavi” štampati u školskim novinama.

“Opa, tajina novinarka”, nasmejao sam se.

Veselo mi je namignula i “skočila” na drugu temu.

Voleo bih da mogu da razgovaram s njom o tome. Iako ne znam tačno šta da joj kažem. Ideje koje mi padaju na pamet nisu previše praktične.

A ni zaljubljen čovek nije sav svoj.

 

 

*Slaviša Lekić, rođen 1959. U Kosovskoj Mitrovici poznati je bnovinar, a odnedavno I predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Kolumnista “Danasa, bio je urednik i novinar u više redakcija, među kojima se ističu NON, Borba i Naša Borba. Osnivač je magazina Status, autor više knjiga, dokumentarnih emisija i filmova, među kojima su „Zloupotreba političkog uticaja: političke stranke kao najveći poslodavci u Srbiji“, „LAZAR“, “Mediji u Srbiji: hronika propadanja”, “Pad haških begunaca”, “Zoran Đinđić: HIPOTEKA” i “Kako se dogodio narod”.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Minimalne plate Vladimir Gligorov: Minimalne plate

    Mislio sam da možda ima smisla videti kako stoje stvari s minimalnim platama u grupi balkanskih zemalja uz Austriju (AT) i Mađarsku (HU). Podaci za Srbiju (RS), Makedoniju (MK), Bugarsku (BG), Rumuniju (RO), Hrvatsku (HR), kao i za Albaniju (AL) i Crnu Goru (ME), uglavnom su dostupni, a u manjoj meri i za Bosnu i Hercegovinu (BA) i Kosovo (XK). Valja imati u vidu da su minimalne plate u većini zemalja, osim u Austriji u kojoj ih nema, uglavnom oko 40 odsto prosečne plate.

  • Dimitrije Boarov: Glad za pobedama ili proslavama Dimitrije Boarov: Glad za pobedama ili proslavama

    Nakon što je fudbalski klub “Crvena zvezda”, uz pomoć Fudbalskog saveza Srbije i još ko zna koga drugog, dobio priliku da u proteklu subotu, a ne u četvrtak, kada su svi drugi ligaši igrali poslednje takmičarsko kolo, pompezno u Beogradu proslavi zvanično 28. titulu prvaka (nezvanično 29. titulu), došlo je do očekivane “demonstracije navijačke sile”, sa bakljadom i paljenjem autobusa u kojem su likovali fudbaleri našeg šampiona.

  • Momčilo Pantelić: Velesila velesili nije meta Momčilo Pantelić: Velesila velesili nije meta

    Kao jedini nesporni rezultat američko-francusko-britanskog bombardovanja Sirije može se doživeti okolnost da nije bilo kolateralne štete, koja bi mogla da bude mnogo veća od ciljanog razaranja.

  • Nadežda Gaće: U susret prošlosti Nadežda Gaće: U susret prošlosti

    Da mi na Balkanu konzumiramo previše prošlosti, opšte je mesto i nekako ko god to pomene … bilo da su to, na primer, Ambasadori Norveške ili Nemačke, bilo da su predsednici Hrvatske, BiH i Srbije na sastanku u Mostaru, bilo da su to privrednici regiona na učestalim sastancima na kojima žele, ne negirajući prošlost, da grade budućnost regiona na zajedničkim interesima – stalno nam se ipak vraća prošlost kao kost u grlu. Naravno, niko ne misli da se prošlost sme zaboraviti i svi se slažu da se nevinim žrtvama i žrtvama nepravdi bilo koje vrste mora odati počast.

  • Dimitrije Boarov: Malinari i oružari Dimitrije Boarov: Malinari i oružari

    Mada nemam preciznu statistiku, mislim da za poslednjih dvadeset godina nije prošla nijedna, a da “malinari” i “oružari” Srbije nisu organizovali javne proteste i štrajkove.

  • Mijat Lakićević: Ruski lobi u Vladi Srbije Mijat Lakićević: Ruski lobi u Vladi Srbije

    Vulin ima pravo na svoje mišljenje, ali državna politika je nešto drugo. To je rekla Ana Brnabić, predsednica Vlade Srbije, povodom jedne izjave “ministra vojnog”. U ovom kontekstu nevažno je šta je “Aleksandar drugi” rekao – važna je premijerkina “percepcija” – ali, u najkraćem, iz (polu)rečenice Sema Fabricija, šefa evropskog predstavništva u Beogradu, da je “Kosovo ključno za EU”, Vulin je izvukao zaključak da u tom slučaju “Srbija treba da nastavi svojim putem”.

  • Momčilo Pantelić: Par, raspar Momčilo Pantelić: Par, raspar

    Najzad smo doživeli da svetska vest dana bude događaj koji nas ne zabrinjava i podseća na vremena kad smo rasli uz bajke.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side Zemunske kapije bmw