Pritajeni tigar – neskriveni zmaj
18.12.2014 Beograd

Pritajeni tigar – neskriveni zmaj

Pritajeni tigar – neskriveni zmaj Foto: Tanjug
Kineski ekonomski prodor u region i Evropsku uniju deo je kineskog globalnog investicionog buma. Posle Poljske (2012) i Rumunije (2013), i Srbija je ugostila visoke goste iz zemalja koje je Kina okupila u okviru saradnje „Kina+16“. Piše: Dragana Mitrović

Treći samit predsednika vlada Narodne Republike Kine i šesnaest zemalja centralne i istočne Evrope, čiji je Beograd suorganizator i domaćin, prestižan je politički događaj za Srbiju, ali i dobra prilika za najavu novih krupnih projekata iz oblasti saobraćajne infrastrukture sa najvišeg nivoa izvršne vlasti. On je i odlična prilika za susret oko dve stotine kineskih poslovnih ljudi sa predstavnicima domaćih i firmi iz regiona.

Posle Poljske (2012) i Rumunije (2013), i Srbija je dobila priliku da ugosti visoke goste iz zemalja koje je Kina okupila u okviru saradnje „Kina i 16 zemalja centralne i istočne Evrope“, čime je, kao prva država iz ove grupe koja je sa Kinom uspostavila odnose na nivou strateškog prijateljstva (2009), dobila priliku da i u ovom okviru, kao i širem panevropskom, predstavi dosadašnje rezultate svoje ekonomske saradnje sa azijskim džinom.

Redovnost samita, krupne najave i već ostvareni projekti privukli su veliku pozornost najvećih globalnih kineskih partnera, a naročito Evropske unije kojoj pripada jedanaest zemalja iz „grupacije 16“.

 

STRAH OD NOVOG KINESKOG ZIDA: Kineski ekonomski prodor u Evropu praćen je različitim komentarima i političkim reakcijama, od veoma pozitivnih do veoma kritičnih ili čak upozorenja da Kina podiže „novi Kineski zid“ posred EU. U tom smislu, kineske investicije u EFSF i ESM obveznice, u krupne infrastrukturne projekte u Grčkoj – najpre dugoročno zakupljivanje kontejnerskih terminala Pirejske luke, pa njihova modernizacija u ukupnoj vrednosti od više od tri milijarde američkih dolara u 2008. godini, uz najavu budućih velikih poslova, dočekani su dvojako u Briselu. Sa jedne strane, kineski plasmani u hartije od vrednosti kao podrška posrnuloj likvidnosti evrozone prizivani su i primani sa zahvalnošću, dok se sa druge strane ispoljavala nelagodnost Unije zbog kineskog „prodora“ na njenu teritoriju u momentu velike ranjivosti.

U uslovima ispoljavanja monetarne, strukturne i političke krize prostora EU, Kina, do tada shvatana kao veliko tržište i pogodno mesto za direktne strane investicije i izvoznik jeftinih potrošnih dobara, stupa na ekskluzivni ekonomski prostor EU kao veliki investitor, sa gotovo neograničenim finansijskim resursima za kojima vape privrede EU, koje Kina naizgled obilato, ali zapravo oprezno i dozirano plasira.

Politički i kulturni šok visoke birokratije u Briselu zbog ovakvog sleda proizilazi iz evropocentričnih predrasuda sa izvorištem u navodnoj „EU izuzetnosti“, superiornosti i univerzalnosti zapadnoevropskih vrednosti i kulture, praksi, propisa i iskustava zbog kojih je Kina često na meti kritika i koje su prepreka zaključenju opšteg Sporazuma o investiranju između EU i Kine. Dodatno, investicije u pojedine firme, u kojima kineske kompanije postaju jedini ili većinski vlasnik ili značajno veliki suvlasnik, kao što su Volvo (Švedska), Kion Group, Putzmeister, Schwing (Nemačka), BP-a, Thames Water, Weetabix (VB), CDP (Italija), Caixa Seguros (Portugalija) i druge, aranžman sa Solunskom lukom sličan onom sa Pirejskom, vredan više od četiri milijarde US dolara, projekti u oblasti železničke infrastrukture, aerodroma, brodogradnje i servisiranja plovila, trgovine i turizma samo u Grčkoj, izazvale su nesrazmerno velike reakcije i podozrenje.

Naime, iako su 2012, prema analizi PriceWaterhouseCoopers, kineske firme prvi put investirale više na teritoriji Evropske unije nego obrnuto, ipak je ukupni iznos tih investicija ostao ispod jedan odsto vrednosti pojedinačnih BDP-a ovih zemalja, kao i ukupnog BDP Unije.

Sa druge strane, postoji trend snažnog rasta po broju, obimu i vrednosti kineskih preuzimanja ili investiranja u realne sektore naročito Velike Britanije, Francuske, Nemačke i drugih velikih ekonomija Unije, a od izbijanja svetske ekonomske krize i krize evro zone, i južnih država Unije, naročito Grčke. Iako su kineske direktne strane investicije (FDI) u firme država članica EU za samo dve godine, od 2012. do 2014, četvorostruko uvećane i dostigle 27 milijardi evra, i dalje su vredele samo četvrtinu iznosa direktnih stranih investicija iz EU u kinesku ekonomiju. Dodatno, 2011. kineske direktne investicije činile su samo 1,4 odsto vrednosti ukupnih stranih investicija u EU. Pa ipak, ovaj obrnuti pravac investiranja iz pravca tzv. ekonomije u usponu i po brojnim parametrima zemlje Trećeg sveta u ekonomski najbogatije i najnaprednije privrede EU, svojevrstan je politički i kulturni šok za političku i najširu javnost u ovim zemljama. Osim toga, u ovim zemljama prisutna je i bojazan da će Kina, koja je godinama pod pritiskom Unije zbog nepoštovanja prava intelektualne svojine na način predviđen pravilima EU i WTO, kada jednom njene firme postanu vlasnici tehnološki, upravljački i na druge načine superiornih zapadnih kompanija, preuzeti znanja, patente itd., preneti ih u poslovne jedinice u Kini, a zatim ugasiti evropsku kompaniju čiji će radnici ostati bez posla.

Do sada smo mogli da vidimo samo obrnuti proces – dokapitalizaciju, jačanje kompanija u EU i unapređivanje poslovanja, o čemu svedoče i analize OECD-a, ali je podozrenje od „pritajenog tigra“ ostalo.

Kada su u pitanju portfolio investicije i činjenica da Kina oko četvrtinu deviznih rezervi drži u evrima, one su većinski usmerene na obveznice najstabilnijih EU ekonomija, dok su pretpostavke vezane za EFSF i ESM, čiji su kupci iz Azije oko četvrtine ukupne vrednosti emitovanih hartija. Svetska ekonomska kriza i kriza evrozone svakako su cenovno i politički učinile kineski investicioni iskorak na evropsko tlo lakšim i bržim.

 

STRATEGIJA „IDEMO GLOBALNO“: Kineske investicije na teritoriji EU samo su manji deo njenih globalnih investicionih plasmana, mereno vrednošću investicija, a naročito njihovim učešćem u BDP srazmerno veličini ekonomije u koju su uložene. Kina, koja je i danas najveće odredište stranih direktnih investicija mimo zemalja OECD, bila je u prve dve decenije sprovođenja „reforme i otvaranja“ uglavnom isključivo primalac FDI u procesu kroz koji je postala industrijska radionica sveta zahvaljujući niskim troškovima proizvodnje i strateški kreiranim povoljnim uslovima poslovanja u svom priobalju, te geografskom položaju svojih luka iz kojih je roba mogla brodovima da se preveze na bilo koje odredište.

Model ekonomskog razvoja zasnovan na tri motora: izvozu, visokim (pre svega domaćim) investicijama i potrošnji omogućavao je visoki rast od prosečno 9,6 odsto godišnje, ali se ipak dominantno oslanjao na izvoz masovno proizvedene jeftine robe sa malo dodate vrednosti, uz visoku potrošnju energije, zanemarivanje ekološkog aspekta i jeftinu radnu snagu.

Međutim, njeno intenzivirano uključivanje u globalne ekonomske procese dešava se po ulasku u STO 2001, sa primarnim ciljem da u ovim okvirima Kina postane konkurentnija kao ekonomija u celini, menjajući ekonomski model i strukturu ekonomije „u hodu“. Iako mešoviti ekonomski sistem ostaje dominantan, tržišni mehanizmi i svetsko tržište igraju sve veću ulogu, a shodno pravilima STO, Kina postepeno sve više otvara svoje tržište, ali u tom dvostranom procesu postaje globalna trgovinska sila – najveći izvoznik i drugi najveći uvoznik industrijskih proizvoda 2012. godine.

Beležeći ogromne suficite u trgovini sa gotovo svim državama sveta, a naročito SAD, uz potcenjeni juan, Kina akumulira ogromne finansijske suficite – u 2013. godini oko 3,8 biliona US dolara i postaje najveći strani finansijer američkog deficita i dolara. Kina formira niz suverenih investicionih fondova sa ciljem da ove viškove sigurno, geografski i sektorski raznovrsno, plasira i po mogućnosti – oplodi. S obzirom na rastući američki deficit, a naročito posle izbijanja krize finansijskog sistema SAD koja prerasta u globalnu ekonomsku krizu, Kina je nastojala da svoje devizne rezerve ne vezuje isključivo za dolarske plasmane, te da za njih traži bezbednija odredišta. Međutim, ovo nije u većoj meri bilo izvodljivo zbog njihove ogromne vrednosti i nemogućnosti ijednog drugog tržišta da ih u iole konkurentom obimu apsorbuje, dok je sa druge strane evrozona uronila u recesiju.

Zbog veličine svoje ekonomije Kina postaje dominantni prodavac i kupac čitavog niza proizvoda i usluga i diktira ili značajno utiče na formiranje svetske cene svakog od njih. Od 2003. ona postaje neto uvoznik nafte, a nekoliko godina pre toga počinje da realizuje strategiju investiranja u diversifikovane izvore energenata u inostranstvu, kapacitete za njihovu preradu i transport, te se u ove investicije, od Australije, Kanade, Indonezije, Rusije i država centralne Azije, Latinske Amerike i naročito Afrike, sliva najveći deo kineskih plasmana u inostranstvu.

U narednim godinama na listu željenih i kupljenih aseta u inostranstvu dolaze i drugi prirodni resursi – sirovine, oranice, izvori vode itd. U tom su smislu kineske investicije u Afriku najveće, mereno njihovih učešćem u BDP zemalja primalaca. Samo je Eksim (Exim) banka uložila 67 milijardi US dolara preferencijalnih kredita u privrede zemalja Podsaharske Afrike tokom 2000-ih.

Osim nesmetanog dotoka sirovina i energenata za svoju dinamičnu ekonomiju, Kina kroz FDI nastoji da investira u izgradnju luka, železničkih i putnih koridora, kako bi trgovina sa svetom nesmetano tekla. Pri tom, uz ove investicije duž (naknadno proglašenih) kopnenog i pomorskog novog Puta svile – od centralne i zapadne Kine preko centralne Azije, do istočne i zapadne Evrope i od Južnokineskog mora, preko Indijskog okeana do Mediterana – imaju za cilj da angažuju višak kineske radne snage, uposle kineske kompanije koje su sve konkurentnije i posluju kao transnacionalne korporacije, koriste kinesku opremu, materijale, a u novije doba i tehnologiju za sofisticirane infrastrukturne projekte, poput brzih pruga i modernih lučkih kapaciteta.

Najnoviji talas kineskih investicija je ulaganje njihovih industrijskih korporacija u atraktivne industrijske kapacitete zemalja Severa putem preuzimanja i spajanja (M&A) kako bi došla do novih tehnologija, proizvoda, metoda upravljanja i marketinga, brendova, tržišta i drugih prednosti. U tom smislu kriza evro zone olakšala je i ubrzala investicioni talas kineskih korporacija u različite sektore ekonomija njenih članica, najviše u automobilsku industriju, mašinogradnju, saobraćajnu infrastrukturu, ali i u turizam, nekretnine, bankarski sektor, te poljoprivredu i energetiku. Izuzetnoj međuzavisnosti Evropske unije i Kine doprineo je i snažan rast međusobne trgovine, te su 2013. godine postale međusobno najveći uvozni, odnosno izvozni partneri, koji dnevno razmene robe u vrednosti od oko milijarde evra.

U EVROPU SA JUŽNE I ISTOČNE STRANE: Od izbijanja krize evrozone nove članice Unije, kao i zemlje jugoistočne Evrope koje politički i ekonomski gravitiraju ka EU, beleže znatne budžetske deficite, oskudicu bankarskih kredita i smanjenje vrednosti FDI iz Unije za čitavih 50 odsto. Politički promovišući novi Put svile – kopneni i pomorski – i strateško povezivanje Evroazije preko brojnih ugovora o dobrosusedskom, saradničkom i strateškom partnerstvu i realizujući ih kroz koridore u oblasti saobraćajne i energetske infrastrukture koje finansira i gradi ka centralnoj Aziji, Turskoj, istočnoj i centralnoj Evropi, kao i iz pravca Mediterana, Kina ulazi na evropsku teritoriju iz do tada zanemarivanih pravaca – sa istoka i juga.

Iako nove članice EU u godinama kandidature i prvim godinama članstva sa visine gledaju na Kinu i njen politički sistem, namerno čine brojne političke „faulove“ promovišući projekat „tibetanske vlade u egzilu“ i dalaj lame, Falun Gunga i ozbiljno politički i ekonomski „flertujući“ sa Tajvanom, posle presušivanja finansiranja i političkog otrežnjenja od neumerenih očekivanja od članstva u EU, ponovo „otkrivaju“ Kinu kao željenog ekonomskog i prihvatljivog političkog partnera. Kina im nudi upravo ono što im nedostaje – izgradnju i osavremenjivanje infrastrukture, svež novac i investicije kroz povlašćene zajmove i FDI, tržište za gotovo sve što mogu da proizvedu u okviru dogovorenog spektra proizvoda.

Kina podiže saradnju sa regionom centralne i (jugo)istočne Evrope na institucionalni nivo inicirajući okvir saradnje „Kina plus 16 zemalja centralne i istočne Evrope“, koji najavljuje 2011. u Budimpešti pokazujući da je politička nekorektnost nekadašnjih članica Istočnog bloka sporedna u odnosu na realizovanje kineske strategije u ovom delu sveta. Na prvom samitu 2012. u Varšavi kineski premijer Ven Đabao (Wen Jiabao) iznosi čuvenih 12 tačaka saradnje, a na narednom u Bukureštu novi premijer Li Kćijang (Li Keqiang) iznosi nove, konkretizovane predloge za saradnju do 2020.

Srbija koja se, kao retko kada u svojoj istoriji, našla na pravom mestu u pravo vreme, odlično se uklopila u ovo kinesko strateško nadiranje ka „zapadnoj Evroaziji“, te je aktivnim pristupom uspela da postane najveći korisnik preferencijalnih kineskih plasmana, jer su se već planirani i dogovoreni projekti između dve zemlje uklopili u 2012. najavljeni okvir „Kina+16“. Bilateralni okvirni Sporazum o saradnji u oblasti infrastrukture zaključen 2010. i tokom posete predsedavajućeg Stalnog komiteta Svekineskog narodnog kongresa Vu Bangua (Wu Banguo) Beogradu dogovorena je izgradnja mosta Borča – Zemun, kao i veliki projekat revitalizacije TE Kostolac u dve faze, izgradnja četiri deonice autoputa na Koridoru XI finansirane preferencijalnim kreditima i koncesiono; to su primeri sposobnosti srpskih kompanija da realizuju dogovorene projekte saradnje koja se uklopila u okvir „Kina+16“ vremenski i sadržinski. Primenjeno je preferencijalno finansiranje kineske Eksim banke od 85 odsto investicije (ukupna vrednost poslova od oko 1,6 milijardi US dolara), većinski kineski izvođački radovi, a manjinski lokalnih firmi.

Na ovim projektima, prvim na evropskom tlu, kineske firme su se pokazale kao uspešni izvođači tehnološki naprednih infrastrukturnih objekata, izvoznici tehnologije, odgovorni i fer poslovni partneri. Pri tom su omogućili realizovanje kineske strategije efikasnog investiranja u sektore koje očekuje visoki rast u budućnosti, kao i na strateške koridore koji povezuju nekoliko evropskih regiona, ali i Evropu sa Azijom i Afrikom. Uposlili su kinesku radnu snagu i opremu, a srpske kompanije su takođe imale značajnu ulogu (49 i 47 odsto učešća u poslovima) i pokazale se doraslim partnerima, te se preporučile za partnere za poslove u trećim zemljama.

Dodatno, Kina je otvorila još neka vrata ka samoj EU i usput, kao dodatnu korist, ojačala svoj politički uticaj u EU, a time i globalno. Sa svoje strane, EU vidi ovaj proces i kao podizanje zidova unutar njenog prostora, slabljenje uticaja EU kao bloka, ali i bojazan da će zemlje buduće članice biti skrenute sa puta učlanjenja kao „jedine mogućnosti“ kroz poslovnu praksu koja odstupa od njenih standarda. Naime, EU smatra da preferencijalno finansiranje i protežiranje velikih državnih kompanija koje praktikuje kineska država predstavlja nefer poslovnu praksu.

Kineska saradnja sa svim ostalim zemljama u okviru „1+16“, ali i zemljama istočne Evrope van ovog okvira, ima isti model saradnje, unekoliko različit sadržaj i različitu dinamiku i rezultate, zavisno od lokalnih privrednih kapaciteta i administrativne pripremljenosti. Kina sprovodi svoju strategiju kao „neskriveni zmaj“, ponekad zanemarujući velike razlike i posebnosti svake od zemalja, dok one kao manji partneri mogu da ugrade svoje razvojne strategije, ukoliko ih imaju i dovoljno su spremni i vešti i imaju potrebne resurse. Zemlje sa većim tržištima i očuvanom industrijom u prednosti su, kao i Srbija i zemlje slično geostrateški locirane. Inicijativa „Kina+16“, čije ćemo nove elemente i predloge za saradnju čuti na samitu u Beogradu, može biti značajna za region i zato što ga uvezuje u saobraćajne mreže i upućuje na saradnju. Time podiže nivo investicionog i privrednog ambijenta i doprinosi podizanju kvaliteta života građana, povećava uposlenost i izvozne mogućnosti.

 

Brojke

2001. kina je primljena u Svetsku trgovinsku organizaciju

2010. Kina i Srbija zaključile su bilateralni okvirni Sporazum o saradnji u oblasti infrastrukture

27 milijardi US$ su dvogodišnje investicije Kine u zemlje EU

4 puta su investicije EU u Kinu veće nego kineske u EU

 

Foto: Zoran Raš

 

Dragana Mitrović je profesorka Fakulteta političkih nauka u Beogradu i direktorka Centra za azijske studije

 

autor: Dragana Mitrović izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Kurs i dug Vladimir Gligorov: Kurs i dug

    Problem sa fiksnim kursom je u tome što s vremenom postaje skupo od njega odustati.

  • Mijat Lakićević: Mandat za rat Mijat Lakićević: Mandat za rat

    Nije ovo prvi put da srpski birači glasaju za rat. Pre tačno 30 godina, 1990, Slobodan Milošević je dobio mandat da povede rat protiv “spoljašnjeg neprijatelja” – Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka... Sada je Aleksandar Vučić dobio mandat da nastavi rat protiv unutrašnjeg neprijatelja. To jest, protiv svih koji nisu uz Srpsku naprednu stranku. Što znači da će buduće vlasti – od lokala preko Pokrajine do Republike – biti još bezobzirnije.

  • Dimitrije Boarov: Privremeno ulepšavanje Dimitrije Boarov: Privremeno ulepšavanje

    Čadež je nedavno rekao: “Tu smo – gde smo i moramo da radimo zajedno, privrede su nam povezane više nego što ljudi znaju, što mogu i da pretpostave i što političari ne razumeju.” Ne znam zašto se u poslednjim spekulacijama o budućem premijeru Srbije Čadež više ne spominje, ali sada mogu da pretpostavim zašto je tako.

  • Vladimir Gligorov: Plate Vladimir Gligorov: Plate

    Udvostručiti plate u evrima za, recimo, pet godina veoma je teško ostvarljivo.

  • Vladimir Gligorov: Srbija i Hrvatska Vladimir Gligorov: Srbija i Hrvatska

    U poslednjih desetak godina stvarni proizvod Hrvatske trajno je veći od srpskog i razlika se ne smanjuje, a po stanovniku se nominalno povećava.

  • Momčilo Pantelić: Red nereda Momčilo Pantelić: Red nereda

    “Ne mogu da dišem” nije samo preklinjanje teško obolelih nego i – povodom policijskog davljenja uhapšenog u Mineapolisu – poklič sve većeg broja ljudi koje sistemi guše nepravdom i ostalim nepočinstvima.

  • Dimitrije Boarov: Posle izbora Dimitrije Boarov: Posle izbora

    Ima mišljenja da predstojeći izbori ništa neće promeniti i da su oni samo predigra za predsedničke izbore u Srbiji za dve godine. To bi značilo da niko i ne razmišlja da rešava probleme države posle parlamentarnih i lokalnih izbora nego se uvek razmišlja samo o očuvanju vlasti odavde do večnosti. To će jednog trenutka dosaditi i građanima Srbije.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side