02.11.2017 Beograd

Nenad Živković: O nelagodi u kulturi

Nenad Živković: O nelagodi u kulturi
Srbija je na svom putu u slavu, večnost i Evropsku uniju zaglavljena ne samo u političkom i emotivnom glibu nerešenog statusa svoje kolevke već i u patetičnim izlučevinama droba severno od svog srca – šta je kome bliže, predmet ili organ; ona je još više, čini se beznadežno, potonula u sopstvenu nesposobnost da se suoči s neophodnošću da se menja zaistinski, temeljno i iznutra, kako bi uopšte postojala.

Ne bude li Dinova mantra u roku od juče postala praksa (no nipošto u ovoj lajt-radikalnoj varijaciji), na ovim teritorijama koje bezuspešno pokušavamo da definišemo kao republiku, u roku od tri generacije – ili pet, sasvim je svejedno, za protok vremena to je tek tren – živeće neki drugi ljudi. Time bi se u i društvenim odnosima potvrdila teorija evolucije u razmeri jedan kroz jedan – društveni organizmi koji nisu sposobni da se prilagode novonastalim okolnostima nemaju izgleda ne samo da se razvijaju, oni nemaju šansi da opstanu. I to je sasvim fer: za sopstveni nestanak neće nam biti kriv niko drugi do mi sami.

Mi kao da volimo da smo spori, lenji, glupi, bahati i prljavi, a da onda te očigledne mane proglašavamo za specifične vrline koje drugi ne razumeju, ne vide, na kojima nam taj fićfirasti i za prave vrednosti neuk svet zavidi, a zbog čega se mi osećamo tako posebnima. Kada na to dodamo apsolutnu nezainteresovanost za sutrašnjicu, rezon “nek ide život”, koji je odneo više života od svih ratova, i fatalistički kismet beznađa, koji je koštao više od bilo kojeg bombardovanja, eto preduslova za autodestrukciju. Vesela balkanska raspojasanost jeste rodno mesto protivniku neshvatljivih košarkaških improvizacija, ali je generički, strukturalno, nesklona praktičnosti i redu, što dalje ima posledicu da iz kolektivne svesti briše i ono malo predstave o tome čemu i kome služi država, koja je uloga institucija i šta je to vladavina prava. Kultura žrtvovanja, epskog pesništva i guslarske tradicije, vajkanja i naricanja, kukanja i kukumavkanja, perverznog uživanja u gubitništvu i u nekoj iskonskoj nepravdi koju ostatak sveta okupljen u globalnoj i vekovnoj zaveri sprovodi protiv naše Srbijice, ni na obzorju nije počela da ustupa mentalni i emotivni prostor kulturi erosa.

Uz to, nenaučena krvavom lekcijom raspada Jugoslavije, u ratu koji je osmišljen u zvaničnom Beogradu, Srbija nastavlja sebe da uništava, istrajno i strasno, kao što je to pokušala da uradi sa sada okolnim državama u kojima žive istim jezikom govoreći saplemenici. Ti drugi su od nas i otišli jer nisu želeli više da trpe da im radimo ono što i dalje radimo sebi. Rastanak je plaćen stotinama hiljada izgubljenih glava na svim stranama i milionima unesrećenih na različite načine, pa će se ova zemlja decenijama oporavljati od pustoši koju je iza sebe ostavio zločinački režim Milošević–Marković. U našoj postkonfliktnoj sredini kao simbolični znak treba da tumačimo to što je kultura ljudskih prava ušla kao predmet na Fakultet političkih nauka; možda ćemo u budućnosti biti nežniji jedni prema drugima iako preobražaj iz ove kulture bezosećajnosti u kulturu empatije još nije ni počeo.

Glavni problem Srbije zato nije personalne prirode, mada je nenasilno uklanjanje kartela novopečenog fana Srbadiji toliko strane protestantske etike i uspešnosti koja iz nje proizilazi, i njegovog brata, poznatog po tome što ne čuva lična dokumenta kao ostali uzorni građani, potreban, ali ne i dovoljan uslov za prosperitet. Naš problem je daleko veći od jednog megalomaničnog, srebroljubivog, slavohlepnog i egoističnog čoveka, koji svojim nastupom želi da ostavi utisak i opseni prostotu pretežnog dela našeg dobrodušnog, ali lakovernog naroda; a u stvari je tako komičan: on je poput montipajtonovskog paranoičnog generala koji neprestano miriše svoj pazuh, taj veliki baja koji se igra dugmićima nuklearnih raketa u suštini je nesiguran strašljivko, lomljivog ega, neko kome su klinci u školi lupali čvrge, čiji vreli otisci još uvek peku teme; pa će on sada, kad je došao na poziciju, “da nam pokaže”. Naš problem je daleko ozbiljniji i suštastvene je prirode: ovde se politička kultura svodi na pitanje “Ko sada hapsi?” Čiji su panduri?

Nije problem ni u onome što sebe naziva Srpska napredna stranka, u javnosti se tako predstavlja i spolja na to liči, mada je najobičnija interesna grupa čiji su viđeniji članovi osetili priliku da u nikad završenoj tranziciji ni od čega naprave milione, a sitni šrafovi da ućare neku hasnu dok još ima šta da se ogrebe sa dna šerpe. Cela ta skupina udruženih u zajednički zločinački poduhvat uništavanja društva u Srbiji urušiće se iznutra kao kula od peska čim unutrašnji sukobi postanu nepremostivi. Problem je što su ulizištvo i udvorištvo, poltronstvo i podguzništvo odavno prestali da budu tek elementi (i političkog) folklora i što te, za ovo obrnuto vreme i za ove loše vaspitane ljude, korisne sposobnosti dobijaju obrise kulture. Kultura ketmana, iako daleko starija od Miloševe reciklažne upotrebe pojma, dostiže svoje zvezdane trenutke, naspram kojih su njeni pojavni oblici u realnom socijalizmu bili tek lagana dečja igra.

Ima li ova zajednica ikakve nade ili je svetlo u balkanskoj krčmi zauvek ugašeno? Ko će izvesti preobražaj iz podanika u građanina? Imamo li mi kreativnu ljudsku supstancu koja ovaj poduhvat biblijskih razmera može da realizuje? Ili će ova zemlja, nakon što je napuste svi mladi i obrazovani, zaista postati zemlja baba, botova i bolida? “Proći će njihovo”, ali prolazi i svih nas. “Najtamnija mesta u paklu rezervisana su za one koji ostaju neutralni u vremenima moralnih kriza”, ali nismo li svi u svojevrsnom paklu? Drugim rečima: “Vreme je da zauzmeš stav”: buđenje ili večni san.

 

 

Biografija

Nenad Živković (1966, Pančevo) potiče iz novinarske porodice i prosvetiteljske familije. Završio je međunarodne odnose na FPN-u BU-a, ali se naukom nikad nije bavio. Objavljivao je tekstove u raznim novinama, od NON-a i Studenta naovamo, tek ponešto na radiju i televiziji jer ne može da izgovori glas r. Koautor je četiri publikacije o istoriji i ekologiji svog grada, a uvodnike iz vremena dok je prvi put uređivao list Pančevac sakupio je u zbirku “Druga strana, levo”. Trenutno je strasno posvećen projektu www.pancevo.city.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Festival Srpske Trpeze
Pročitajte i...
  • Nebojša Pešić: Jednaki i jednakiji Nebojša Pešić: Jednaki i jednakiji

    SLIKA 1. Na tribini SNS u Beški 17. januara 2017. došlo je do incidenta kada su aktivisti Inicijative mladih za ljudska prava razvukli transparent “Ratni zločinci da zaćute da bi se progovorilo o žrtvama” i izrazili protest duvanjem u pištaljke.

  • Vladimir Gligorov: Rast i dobrobit Vladimir Gligorov: Rast i dobrobit

    Kao što se vidi iz Slike 1, izvor svih podataka je Eurostat, BDP po glavi stanovnika po kupovnoj snazi, po EU standardu (PPS), u Srbiji stagnira u odnos na EU28 od 2008, kao uostalom i prosečni BDP za taj period.

  • Dimitrije Boarov: Turske opomene Dimitrije Boarov: Turske opomene

    Kada u jednoj velikoj privredi kao što je turska u jednom danu (petak prošle sedmice) paritet domaće lire prema američkom dolaru padne oko 18 odsto, onda se to ne može tumačiti samo Trampovim spoljnotrgovinskim ludorijama i dupliranjem carinskih taksi na uvoz aluminijuma i čelika i iz Turske nego i znakom da se svemoćni turski predsednik Tajip Erdogan ipak zaneo svojom veličinom i veličinom svoje zemlje i tako se opasno poigrao sa ekonomskom budućnošću svojih 80 miliona sugrađana.

  • Vladimir Gligorov: Subvencije Vladimir Gligorov: Subvencije

    Zašto bi se subvencionisala privatna, strana ili domaća ulaganja? Ako sam dobro razumeo, i Savez za Srbiju namerava da nastavi sa subvencijama, samo bi da ih uslovi, pre svega kada je reč o stranim ulaganjima, većim platama za zaposlene.

  • Živa Vekecki: Umesto “delfina” dobićemo “girice” Živa Vekecki: Umesto “delfina” dobićemo “girice”

    Udarna vest 1. juna tekuće godine u svim srpskim medijima bila je da je Njegovo Veličanstvo Predsednik Srbije priredio svečani prijem za fudbalsku reprezentaciju naše zemlje, stručni štab i članove rukovodstva Fudbalskog saveza Srbije.

  • Mijat Lakićević: Na granici Mijat Lakićević: Na granici

    Vrednoća predsednika Srbije već je postala legendarna. To što on sam može da obiđe za jedan dan, ne mogu desetorica drugih. Čovek prosto ruši zakone fizike. Ali sad će se izgleda naći pred istinskim iskušenjem.

  • Vladimir Gligorov: Opozicija Vladimir Gligorov: Opozicija

    Nije lako razumeti zašto bi opozicija nudila program koji su naprednjaci napustili jer s njim nisu mogli da dođu na vlast i na njoj ostanu.

Preporuke prijatelja
Budimo Pametni
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side