02.11.2017 Beograd

Nenad Živković: O nelagodi u kulturi

Nenad Živković: O nelagodi u kulturi
Srbija je na svom putu u slavu, večnost i Evropsku uniju zaglavljena ne samo u političkom i emotivnom glibu nerešenog statusa svoje kolevke već i u patetičnim izlučevinama droba severno od svog srca – šta je kome bliže, predmet ili organ; ona je još više, čini se beznadežno, potonula u sopstvenu nesposobnost da se suoči s neophodnošću da se menja zaistinski, temeljno i iznutra, kako bi uopšte postojala.

Ne bude li Dinova mantra u roku od juče postala praksa (no nipošto u ovoj lajt-radikalnoj varijaciji), na ovim teritorijama koje bezuspešno pokušavamo da definišemo kao republiku, u roku od tri generacije – ili pet, sasvim je svejedno, za protok vremena to je tek tren – živeće neki drugi ljudi. Time bi se u i društvenim odnosima potvrdila teorija evolucije u razmeri jedan kroz jedan – društveni organizmi koji nisu sposobni da se prilagode novonastalim okolnostima nemaju izgleda ne samo da se razvijaju, oni nemaju šansi da opstanu. I to je sasvim fer: za sopstveni nestanak neće nam biti kriv niko drugi do mi sami.

Mi kao da volimo da smo spori, lenji, glupi, bahati i prljavi, a da onda te očigledne mane proglašavamo za specifične vrline koje drugi ne razumeju, ne vide, na kojima nam taj fićfirasti i za prave vrednosti neuk svet zavidi, a zbog čega se mi osećamo tako posebnima. Kada na to dodamo apsolutnu nezainteresovanost za sutrašnjicu, rezon “nek ide život”, koji je odneo više života od svih ratova, i fatalistički kismet beznađa, koji je koštao više od bilo kojeg bombardovanja, eto preduslova za autodestrukciju. Vesela balkanska raspojasanost jeste rodno mesto protivniku neshvatljivih košarkaških improvizacija, ali je generički, strukturalno, nesklona praktičnosti i redu, što dalje ima posledicu da iz kolektivne svesti briše i ono malo predstave o tome čemu i kome služi država, koja je uloga institucija i šta je to vladavina prava. Kultura žrtvovanja, epskog pesništva i guslarske tradicije, vajkanja i naricanja, kukanja i kukumavkanja, perverznog uživanja u gubitništvu i u nekoj iskonskoj nepravdi koju ostatak sveta okupljen u globalnoj i vekovnoj zaveri sprovodi protiv naše Srbijice, ni na obzorju nije počela da ustupa mentalni i emotivni prostor kulturi erosa.

Uz to, nenaučena krvavom lekcijom raspada Jugoslavije, u ratu koji je osmišljen u zvaničnom Beogradu, Srbija nastavlja sebe da uništava, istrajno i strasno, kao što je to pokušala da uradi sa sada okolnim državama u kojima žive istim jezikom govoreći saplemenici. Ti drugi su od nas i otišli jer nisu želeli više da trpe da im radimo ono što i dalje radimo sebi. Rastanak je plaćen stotinama hiljada izgubljenih glava na svim stranama i milionima unesrećenih na različite načine, pa će se ova zemlja decenijama oporavljati od pustoši koju je iza sebe ostavio zločinački režim Milošević–Marković. U našoj postkonfliktnoj sredini kao simbolični znak treba da tumačimo to što je kultura ljudskih prava ušla kao predmet na Fakultet političkih nauka; možda ćemo u budućnosti biti nežniji jedni prema drugima iako preobražaj iz ove kulture bezosećajnosti u kulturu empatije još nije ni počeo.

Glavni problem Srbije zato nije personalne prirode, mada je nenasilno uklanjanje kartela novopečenog fana Srbadiji toliko strane protestantske etike i uspešnosti koja iz nje proizilazi, i njegovog brata, poznatog po tome što ne čuva lična dokumenta kao ostali uzorni građani, potreban, ali ne i dovoljan uslov za prosperitet. Naš problem je daleko veći od jednog megalomaničnog, srebroljubivog, slavohlepnog i egoističnog čoveka, koji svojim nastupom želi da ostavi utisak i opseni prostotu pretežnog dela našeg dobrodušnog, ali lakovernog naroda; a u stvari je tako komičan: on je poput montipajtonovskog paranoičnog generala koji neprestano miriše svoj pazuh, taj veliki baja koji se igra dugmićima nuklearnih raketa u suštini je nesiguran strašljivko, lomljivog ega, neko kome su klinci u školi lupali čvrge, čiji vreli otisci još uvek peku teme; pa će on sada, kad je došao na poziciju, “da nam pokaže”. Naš problem je daleko ozbiljniji i suštastvene je prirode: ovde se politička kultura svodi na pitanje “Ko sada hapsi?” Čiji su panduri?

Nije problem ni u onome što sebe naziva Srpska napredna stranka, u javnosti se tako predstavlja i spolja na to liči, mada je najobičnija interesna grupa čiji su viđeniji članovi osetili priliku da u nikad završenoj tranziciji ni od čega naprave milione, a sitni šrafovi da ućare neku hasnu dok još ima šta da se ogrebe sa dna šerpe. Cela ta skupina udruženih u zajednički zločinački poduhvat uništavanja društva u Srbiji urušiće se iznutra kao kula od peska čim unutrašnji sukobi postanu nepremostivi. Problem je što su ulizištvo i udvorištvo, poltronstvo i podguzništvo odavno prestali da budu tek elementi (i političkog) folklora i što te, za ovo obrnuto vreme i za ove loše vaspitane ljude, korisne sposobnosti dobijaju obrise kulture. Kultura ketmana, iako daleko starija od Miloševe reciklažne upotrebe pojma, dostiže svoje zvezdane trenutke, naspram kojih su njeni pojavni oblici u realnom socijalizmu bili tek lagana dečja igra.

Ima li ova zajednica ikakve nade ili je svetlo u balkanskoj krčmi zauvek ugašeno? Ko će izvesti preobražaj iz podanika u građanina? Imamo li mi kreativnu ljudsku supstancu koja ovaj poduhvat biblijskih razmera može da realizuje? Ili će ova zemlja, nakon što je napuste svi mladi i obrazovani, zaista postati zemlja baba, botova i bolida? “Proći će njihovo”, ali prolazi i svih nas. “Najtamnija mesta u paklu rezervisana su za one koji ostaju neutralni u vremenima moralnih kriza”, ali nismo li svi u svojevrsnom paklu? Drugim rečima: “Vreme je da zauzmeš stav”: buđenje ili večni san.

 

 

Biografija

Nenad Živković (1966, Pančevo) potiče iz novinarske porodice i prosvetiteljske familije. Završio je međunarodne odnose na FPN-u BU-a, ali se naukom nikad nije bavio. Objavljivao je tekstove u raznim novinama, od NON-a i Studenta naovamo, tek ponešto na radiju i televiziji jer ne može da izgovori glas r. Koautor je četiri publikacije o istoriji i ekologiji svog grada, a uvodnike iz vremena dok je prvi put uređivao list Pančevac sakupio je u zbirku “Druga strana, levo”. Trenutno je strasno posvećen projektu www.pancevo.city.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Minimalne plate Vladimir Gligorov: Minimalne plate

    Mislio sam da možda ima smisla videti kako stoje stvari s minimalnim platama u grupi balkanskih zemalja uz Austriju (AT) i Mađarsku (HU). Podaci za Srbiju (RS), Makedoniju (MK), Bugarsku (BG), Rumuniju (RO), Hrvatsku (HR), kao i za Albaniju (AL) i Crnu Goru (ME), uglavnom su dostupni, a u manjoj meri i za Bosnu i Hercegovinu (BA) i Kosovo (XK). Valja imati u vidu da su minimalne plate u većini zemalja, osim u Austriji u kojoj ih nema, uglavnom oko 40 odsto prosečne plate.

  • Dimitrije Boarov: Mala privreda i "domaćinska ekonomija" Dimitrije Boarov: Mala privreda i "domaćinska ekonomija"

    Pre neki dan zapala mi je za oko informacija Gradske uprave za imovinu Novog Sada da 118 poslovnih prostora u gradu zvrji prazno i čeka zakupce.

  • Dimitrije Boarov: Glad za pobedama ili proslavama Dimitrije Boarov: Glad za pobedama ili proslavama

    Nakon što je fudbalski klub “Crvena zvezda”, uz pomoć Fudbalskog saveza Srbije i još ko zna koga drugog, dobio priliku da u proteklu subotu, a ne u četvrtak, kada su svi drugi ligaši igrali poslednje takmičarsko kolo, pompezno u Beogradu proslavi zvanično 28. titulu prvaka (nezvanično 29. titulu), došlo je do očekivane “demonstracije navijačke sile”, sa bakljadom i paljenjem autobusa u kojem su likovali fudbaleri našeg šampiona.

  • Momčilo Pantelić: Velesila velesili nije meta Momčilo Pantelić: Velesila velesili nije meta

    Kao jedini nesporni rezultat američko-francusko-britanskog bombardovanja Sirije može se doživeti okolnost da nije bilo kolateralne štete, koja bi mogla da bude mnogo veća od ciljanog razaranja.

  • Nadežda Gaće: U susret prošlosti Nadežda Gaće: U susret prošlosti

    Da mi na Balkanu konzumiramo previše prošlosti, opšte je mesto i nekako ko god to pomene … bilo da su to, na primer, Ambasadori Norveške ili Nemačke, bilo da su predsednici Hrvatske, BiH i Srbije na sastanku u Mostaru, bilo da su to privrednici regiona na učestalim sastancima na kojima žele, ne negirajući prošlost, da grade budućnost regiona na zajedničkim interesima – stalno nam se ipak vraća prošlost kao kost u grlu. Naravno, niko ne misli da se prošlost sme zaboraviti i svi se slažu da se nevinim žrtvama i žrtvama nepravdi bilo koje vrste mora odati počast.

  • Dimitrije Boarov: Malinari i oružari Dimitrije Boarov: Malinari i oružari

    Mada nemam preciznu statistiku, mislim da za poslednjih dvadeset godina nije prošla nijedna, a da “malinari” i “oružari” Srbije nisu organizovali javne proteste i štrajkove.

  • Mijat Lakićević: Ruski lobi u Vladi Srbije Mijat Lakićević: Ruski lobi u Vladi Srbije

    Vulin ima pravo na svoje mišljenje, ali državna politika je nešto drugo. To je rekla Ana Brnabić, predsednica Vlade Srbije, povodom jedne izjave “ministra vojnog”. U ovom kontekstu nevažno je šta je “Aleksandar drugi” rekao – važna je premijerkina “percepcija” – ali, u najkraćem, iz (polu)rečenice Sema Fabricija, šefa evropskog predstavništva u Beogradu, da je “Kosovo ključno za EU”, Vulin je izvukao zaključak da u tom slučaju “Srbija treba da nastavi svojim putem”.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side Zemunske kapije bmw