02.11.2017 Beograd

Nenad Živković: O nelagodi u kulturi

Nenad Živković: O nelagodi u kulturi
Srbija je na svom putu u slavu, večnost i Evropsku uniju zaglavljena ne samo u političkom i emotivnom glibu nerešenog statusa svoje kolevke već i u patetičnim izlučevinama droba severno od svog srca – šta je kome bliže, predmet ili organ; ona je još više, čini se beznadežno, potonula u sopstvenu nesposobnost da se suoči s neophodnošću da se menja zaistinski, temeljno i iznutra, kako bi uopšte postojala.

Ne bude li Dinova mantra u roku od juče postala praksa (no nipošto u ovoj lajt-radikalnoj varijaciji), na ovim teritorijama koje bezuspešno pokušavamo da definišemo kao republiku, u roku od tri generacije – ili pet, sasvim je svejedno, za protok vremena to je tek tren – živeće neki drugi ljudi. Time bi se u i društvenim odnosima potvrdila teorija evolucije u razmeri jedan kroz jedan – društveni organizmi koji nisu sposobni da se prilagode novonastalim okolnostima nemaju izgleda ne samo da se razvijaju, oni nemaju šansi da opstanu. I to je sasvim fer: za sopstveni nestanak neće nam biti kriv niko drugi do mi sami.

Mi kao da volimo da smo spori, lenji, glupi, bahati i prljavi, a da onda te očigledne mane proglašavamo za specifične vrline koje drugi ne razumeju, ne vide, na kojima nam taj fićfirasti i za prave vrednosti neuk svet zavidi, a zbog čega se mi osećamo tako posebnima. Kada na to dodamo apsolutnu nezainteresovanost za sutrašnjicu, rezon “nek ide život”, koji je odneo više života od svih ratova, i fatalistički kismet beznađa, koji je koštao više od bilo kojeg bombardovanja, eto preduslova za autodestrukciju. Vesela balkanska raspojasanost jeste rodno mesto protivniku neshvatljivih košarkaških improvizacija, ali je generički, strukturalno, nesklona praktičnosti i redu, što dalje ima posledicu da iz kolektivne svesti briše i ono malo predstave o tome čemu i kome služi država, koja je uloga institucija i šta je to vladavina prava. Kultura žrtvovanja, epskog pesništva i guslarske tradicije, vajkanja i naricanja, kukanja i kukumavkanja, perverznog uživanja u gubitništvu i u nekoj iskonskoj nepravdi koju ostatak sveta okupljen u globalnoj i vekovnoj zaveri sprovodi protiv naše Srbijice, ni na obzorju nije počela da ustupa mentalni i emotivni prostor kulturi erosa.

Uz to, nenaučena krvavom lekcijom raspada Jugoslavije, u ratu koji je osmišljen u zvaničnom Beogradu, Srbija nastavlja sebe da uništava, istrajno i strasno, kao što je to pokušala da uradi sa sada okolnim državama u kojima žive istim jezikom govoreći saplemenici. Ti drugi su od nas i otišli jer nisu želeli više da trpe da im radimo ono što i dalje radimo sebi. Rastanak je plaćen stotinama hiljada izgubljenih glava na svim stranama i milionima unesrećenih na različite načine, pa će se ova zemlja decenijama oporavljati od pustoši koju je iza sebe ostavio zločinački režim Milošević–Marković. U našoj postkonfliktnoj sredini kao simbolični znak treba da tumačimo to što je kultura ljudskih prava ušla kao predmet na Fakultet političkih nauka; možda ćemo u budućnosti biti nežniji jedni prema drugima iako preobražaj iz ove kulture bezosećajnosti u kulturu empatije još nije ni počeo.

Glavni problem Srbije zato nije personalne prirode, mada je nenasilno uklanjanje kartela novopečenog fana Srbadiji toliko strane protestantske etike i uspešnosti koja iz nje proizilazi, i njegovog brata, poznatog po tome što ne čuva lična dokumenta kao ostali uzorni građani, potreban, ali ne i dovoljan uslov za prosperitet. Naš problem je daleko veći od jednog megalomaničnog, srebroljubivog, slavohlepnog i egoističnog čoveka, koji svojim nastupom želi da ostavi utisak i opseni prostotu pretežnog dela našeg dobrodušnog, ali lakovernog naroda; a u stvari je tako komičan: on je poput montipajtonovskog paranoičnog generala koji neprestano miriše svoj pazuh, taj veliki baja koji se igra dugmićima nuklearnih raketa u suštini je nesiguran strašljivko, lomljivog ega, neko kome su klinci u školi lupali čvrge, čiji vreli otisci još uvek peku teme; pa će on sada, kad je došao na poziciju, “da nam pokaže”. Naš problem je daleko ozbiljniji i suštastvene je prirode: ovde se politička kultura svodi na pitanje “Ko sada hapsi?” Čiji su panduri?

Nije problem ni u onome što sebe naziva Srpska napredna stranka, u javnosti se tako predstavlja i spolja na to liči, mada je najobičnija interesna grupa čiji su viđeniji članovi osetili priliku da u nikad završenoj tranziciji ni od čega naprave milione, a sitni šrafovi da ućare neku hasnu dok još ima šta da se ogrebe sa dna šerpe. Cela ta skupina udruženih u zajednički zločinački poduhvat uništavanja društva u Srbiji urušiće se iznutra kao kula od peska čim unutrašnji sukobi postanu nepremostivi. Problem je što su ulizištvo i udvorištvo, poltronstvo i podguzništvo odavno prestali da budu tek elementi (i političkog) folklora i što te, za ovo obrnuto vreme i za ove loše vaspitane ljude, korisne sposobnosti dobijaju obrise kulture. Kultura ketmana, iako daleko starija od Miloševe reciklažne upotrebe pojma, dostiže svoje zvezdane trenutke, naspram kojih su njeni pojavni oblici u realnom socijalizmu bili tek lagana dečja igra.

Ima li ova zajednica ikakve nade ili je svetlo u balkanskoj krčmi zauvek ugašeno? Ko će izvesti preobražaj iz podanika u građanina? Imamo li mi kreativnu ljudsku supstancu koja ovaj poduhvat biblijskih razmera može da realizuje? Ili će ova zemlja, nakon što je napuste svi mladi i obrazovani, zaista postati zemlja baba, botova i bolida? “Proći će njihovo”, ali prolazi i svih nas. “Najtamnija mesta u paklu rezervisana su za one koji ostaju neutralni u vremenima moralnih kriza”, ali nismo li svi u svojevrsnom paklu? Drugim rečima: “Vreme je da zauzmeš stav”: buđenje ili večni san.

 

 

Biografija

Nenad Živković (1966, Pančevo) potiče iz novinarske porodice i prosvetiteljske familije. Završio je međunarodne odnose na FPN-u BU-a, ali se naukom nikad nije bavio. Objavljivao je tekstove u raznim novinama, od NON-a i Studenta naovamo, tek ponešto na radiju i televiziji jer ne može da izgovori glas r. Koautor je četiri publikacije o istoriji i ekologiji svog grada, a uvodnike iz vremena dok je prvi put uređivao list Pančevac sakupio je u zbirku “Druga strana, levo”. Trenutno je strasno posvećen projektu www.pancevo.city.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Momčilo Pantelić: Sistemski ekstremizam Momčilo Pantelić: Sistemski ekstremizam

    Svekolika borba protiv svakojakih ekstremizama trpi istrajne i dalekosežne poraze protiv samo jednog od njih – sistemskog ekstremizma. Gotovo sva ustrojstva su omogućila da minimalna manjina maksimalizuje svoju premoć, ekonomsku, a sve više i političku, nad većinom savremenika – uveravaju internacionalni i nacionalni istraživači.

  • Mijat Lakićević: Za Beograd, s firmom Vučić Mijat Lakićević: Za Beograd, s firmom Vučić

    Ko drži ključeve Beograda, drži ključeve Srbije. Zato nije čudo što se oštre sablje i koplja za beogradski boj. Beograd ima ogroman ne samo simboličko-politički nego i praktično ekonomski značaj. U stvari, da nije drugog ne bi bilo ni prvog.

  • Momčilo Pantelić: S njim nije dosadno, nažalost Momčilo Pantelić: S njim nije dosadno, nažalost

    Poznat vam je, svakako, lider koji medije kritikuje kao svoje neprijatelje iako njegovi nastupi dominiraju javnim prostorom, kome se, uprkos zapadnom kursu, istražuju sporne veze sa Rusijom i Kinom i koji za iskušenja domovine najviše krivi njen “bivši režim”. Ali, takvom opisu odgovara, premijerno, i predsednik – Amerike.

  • Vladimir Gligorov: Lokalni izbori Vladimir Gligorov: Lokalni izbori

    Kada stranka na vlasti, pogotovo ako je sklona autoritarizmu, dobije lokalne izbore sa dvotrećinskom većinom (o tročetvrtinskoj da i ne govorimo), to je veoma rđav znak za demokratiju, ali nije dobro ni za tu stranku.

  • Drago Hedl: Što je Harrison bio u Beatlesima, Lucić je bio u Feralu Drago Hedl: Što je Harrison bio u Beatlesima, Lucić je bio u Feralu

    Ono što je George Harrison bio u Beatlesima, Predrag Lucić bio je u Feral Tribuneu. Samozatajan i marljiv po vlastitom izboru uvijek malo u drugom planu, ne zbog toga što bi ga tamo netko gurao (jer ondje nije ni pripadao), već što se sâm tako postavljao.

  • Vladimir Gligorov: Dva populizma Vladimir Gligorov: Dva populizma

    Najviše je ekonomskih istraživanja populizma u Latinskoj Americi. Ovo i zato što je na tom iskustvu nastao i takozvani Vašingtonski konsenzus (Williamson 1990), koji je posebno predmet kritike ekonomista i komentatora na levici, mada ne samo njih.

  • Mijat Lakićević: Davos, svetski, a srpski Mijat Lakićević: Davos, svetski, a srpski

    Da je Davos bio dve nedelje ranije, predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću bi čestitali na makroekonomskoj stabilizaciji i pitali ga za investicione mogućnosti; ovako će ga prepoznavati kao čoveka iz zemlje u kojoj je nedavno ubijen opozicioni lider.

Preporuke prijatelja
FEST 2018
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side Zemunske kapije bmw